Rimljani su krili užasnu stvar koja se događala u arenama! Strašnije od ovoga nije moglo, krv je najmanji problem

Vekovima verovalo se da su se u rimskim arenama borili samo muškarci. Međutim, arheolozi i istoričari danas otkrivaju zadivljujuću istinu o krvavoj zabavi koja je bila sastavni deo života u starom Rimu.

Rimski gladijatori bili su simbol snage, hrabrosti i surovog spektakla. Ali u senci legendarnijih ratnika, koji su punili arene do poslednjeg mesta, postojala je priča o kojoj se dugo ćutalo, priča o ženskim gladijatorima. Današnja istraživanja potvrđuju da su i žene u doba rimskih careva ulazile u arenu, naoružane mačem i štitom, i borile se pred publikom koja je klicala njihovim imenima.

Iako izuzetno retke, ostavile su neizbrisiv trag ali ujedno njihove borbe bile su uznemirujuće za rimsku elitu, pa ih je Senat na kraju zabranio. Najraniji zapisi o ženama gladijatorima potiču iz 1. veka nove ere, kada je car Neron priredio raskošan spektakl u kom su, kako piše istoričar Tacit, „brojne ugledne dame i senatorove supruge osramotile same sebe u areni“. Žene su se borile javno, naoružane poput muškaraca, često i bez oklopa, samo da bi ih publika bolje videla.

Međutim, ove predstave nisu uvek nailazile na odobravanje. Godine 11. i 19. n. e. Senat je dekretom zabranio nastupe plemkinja i slobodnih žena mlađih od 20 godina. Dva veka kasnije, car Septimije Sever izdao je potpunu zabranu ženskih gladijatora, jer su se rimske aristokrate osećale izloženim podsmesima zbog popularnosti borbenih žena.

Većina gladijatorki bile su kao i muškarci robinje. To su bile žene kažnjene zbog zločina ili dugova, koje su završavale u gladijatorskim školama. Neke su bile slobodne, ali siromašne, primorane da prodaju svoj život u zamenu za isplatu dugova. Ipak, postoje i dokazi da su se pojedine bogate Rimljanke dobrovoljno prijavljivale u arenu zbog adrenalina, slave ili prkosa društvenim pravilima.

„Mislim da su žene gladijatori uglavnom bile robinje koje su počinile krivična dela“, kaže istraživačica Ana Mjončevska sa Univerziteta Marija Kiri-Sklodovska. „Ali neke su bile i slobodne žene u dugovima, koje su se morale prodati gladijatorskoj školi.“

Jedan od najpoznatijih dokaza o postojanju žena gladijatora je kameni reljef iz Halikarnasa u današnjoj Turskoj, koji prikazuje dve ratnice „Amazonu“ i „Ahiliju“. Stoje jedna naspram druge, svaka sa štitom i mačem, bez šlema, golih grudi i u napetoj borbenoj pozi. Natpis uz reljef kaže da su „puštene žive“, što znači da nijedna nije poginula u borbi.

„Takvi dueli bili su spektakl namenjen caru i eliti“, objašnjava istoričar Alfonso Manjas sa Univerziteta Berkli. „Gladijatorkama nije bilo dozvoljeno da nose šlem publika je morala videti njihova lica. Birane su, pre svega, zbog lepote, a ne snage. Bio je to raskošan, redak i skup događaj.“

Iako je izgled bio važan, gladijatorke su morale da pokažu i izvanrednu fizičku spremnost. Trenirale su u gladiatorskim školama, često zajedno sa muškarcima, i učile razne stilove borbe od onih koji su koristili mrežu i trozubac, do ratnica naoružanih štitom i zakrivljenim mačem sika.

„Gladijatori nisu bili tu da bi umirali, već da bi zabavljali“, kaže istoričarka Virdžinija Kembel sa britanskog Open univerziteta. „Zato su pažljivo birani prema lepoti, snazi i sposobnosti da privuku publiku.“

Iako deluje da su žene gladijatorke bile retka egzotika, one su u suštini potkopavale temelje rimskog društva. Rim nije mogao da prihvati ideju da žena drži mač, ulazi u krvavu arenu i pred gomilom gleda smrti u oči. Upravo zato su vremenom bile ućutkane. Ne zato što nisu bile važne nego zato što su bile previše opasne za sliku o tome šta znači biti Rimljanin. „Kada danas pogledamo te prikaze, jasno je zašto ih je istorija potisnula“, kaže Manjas. „Žena sa mačem bila je simbol pobune protiv svega što je Rim predstavljao.“

Bonus video:

(Espreso/Nova)