Gadafija su pobunjenici izvukli iz cevi za kanalizaciju! Ostavli su ga u pustinji, bez groba, a telo su mu uništili

Životna priča Moamera Gadafija, kontroverznog libijskog vođe, od dolaska na vlast, kroz godine diktature, vojne i političke intrige, privatni harem i elitne telohraniteljke, do pada tokom Arapskog proleća i nasilne smrti 2011. godine

Jedna od najuticajnijih ličnosti svetske politike u drugoj polovini 20. veka, pukovnik Moamer Gadafi vladao je Libijom više od četrdeset godina, kao njen faktički vođa.

Iako je formalno bio socijalista, Gadafi je došao na vlast putem revolucije. Decenijama je bio i slavljen i osuđivan od strane zapadnih vlada — s jedne strane kao lider koji je kontrolisao libijsku naftnu industriju i obezbedio zemlji značajnu ulogu na globalnoj sceni, a s druge strane kao diktator koji je postepeno tonuo u despotsku vlast.

Tokom svoje dugogodišnje vladavine, Gadafi je stvorio jedan od najviših životnih standarda u Africi, izgradio infrastrukturu i modernizovao zemlju, ali je istovremeno bio optuživan za ozbiljna kršenja ljudskih prava, javna pogubljenja i brutalno gušenje svakog oblika političkog neslaganja.

U nastavku sledi deset činjenica o jednom od najdugovečnijih afričkih diktatora.

1. Rođen je u beduinskom plemenu

Muamer Mohamed Abu Minjar el-Gadafi rođen je oko 1942. godine, u siromaštvu, usred libijske pustinje. Njegova porodica pripadala je beduinima — nomadskom arapskom narodu koji je živeo u pustinjama. Otac mu je zarađivao kao čobanin, čuvajući koze i kamile.

Za razliku od svoje nepismene porodice, Gadafi je bio obrazovan. Prvo ga je učio lokalni islamski učitelj, a zatim je pohađao osnovnu školu u gradu Sirteu. Porodica je jedva uspevala da plati školarinu, dok je Gadafi svake nedelje pešačio do škole i nazad — čak 30 kilometara — i tokom nedelje spavao u džamiji.

Iako su ga vršnjaci često zadirkivali zbog njegovog porekla, Gadafi je do kraja života ostao ponosan na svoje beduinske korene i tvrdio da se u pustinji oseća „kao kod kuće“.

2. Rano se politički aktivirao

Tokom Drugog svetskog rata, Italija je okupirala Libiju, a u narednim decenijama kralj Idris I, vladar tadašnjeg Ujedinjenog Kraljevstva Libije, bio je u velikoj meri zavisan od zapadnih sila.

Dok je pohađao srednju školu, Gadafi je prvi put došao u kontakt sa egipatskim učiteljima i arapskim novinama koje su prenosile ideje panarabizma — pokreta za jedinstvo arapskih naroda. Bio je posebno inspirisan delima egipatskog predsednika Gamala Abdela Nasera, koji je postao njegov politički idol.

U tom periodu svedočio je događajima koji su potresli čitav arapski svet — arapsko-izraelskom ratu 1948, egipatskoj revoluciji 1952. i Sueckoj krizi 1956. godine. Ti događaji su oblikovali njegovu ideologiju i utemeljili uverenje da Arapi moraju biti politički i ekonomski nezavisni od Zapada.

3. Napustio je fakultet da bi se pridružio vojsci

Inspirisan egipatskim predsednikom Gamalom Abdelom Naserom, kojeg je smatrao simbolom arapskog jedinstva i otpora kolonijalizmu, mladi Muamer Gadafi sve je više verovao da prava promena u Libiji ne može doći kroz reči, već kroz akciju. Do tada je već bio uveren da je za uspešnu revoluciju ili državni udar neophodna podrška vojske — strukture koja ima disciplinu, oružje i moć da sruši postojeći poredak.

Godine 1963. upisao je Kraljevsku vojnu akademiju u Bengaziju, koja je tada funkcionisala pod jakim britanskim uticajem. Britanci su obučavali i finansirali libijsku vojsku, što je Gadafiju bilo neprihvatljivo — smatrao je to produženom rukom imperijalizma i dokazom da Libija nije istinski nezavisna zemlja.

Iako je odbijao da uči engleski i često se sukobljavao s nadređenima, Gadafi je pokazao izuzetan talenat za vojnu strategiju i komandovanje. Bio je disciplinovan, pronicljiv i sposoban da prepozna slabosti u strukturi moći. Uprkos njegovom buntovnom stavu, profesori su prepoznali njegovu inteligenciju i odlučnost.

Tokom studija, Gadafi je osnovao tajnu revolucionarnu grupu unutar vojske — mrežu mladih oficira koji su delili njegovu ideju o slobodnoj, arapski ujedinjenoj Libiji. Ti ljudi kasnije će postati ključni akteri u njegovom vojnom prevratu. Gadafi je, uz njihovu pomoć, prikupljao poverljive informacije o vojnoj i političkoj situaciji u zemlji, stvarajući mrežu doušnika koja je obuhvatala sve veće libijske gradove.

Svoje vojno školovanje završio je u Engleskoj, u kampu Bovington u Dorsetu, gde je konačno naučio engleski jezik i prošao niz kurseva o vojnom signaliziranju i komandovanju. Taj period proveden na Zapadu dodatno ga je učvrstio u uverenju da Libija mora biti slobodna od stranog uticaja i da Arapi moraju sami odlučivati o svojoj sudbini.

4. Predvodio je državni udar protiv kralja Idrisa 1969. godine

Krajem pedesetih godina, Libija je bila na ivici ogromne transformacije. Godine 1959. otkrivene su velike rezerve nafte, koje su zemlju od pustinjske provincije pretvorile u potencijalno bogatu državu. Međutim, zapadne sile — pre svega Velika Britanija i Sjedinjene Američke Države — ubrzo su pokazale veliki interes za taj resurs.

Kralj Idris I, koji je tada vladao Libijom, bio je stariji, umoran i u velikoj meri zavisan od podrške Zapada. Njegova bliskost sa zapadnim naftnim kompanijama, poput BP-a i Shell-a, izazvala je nezadovoljstvo u narodu. Umesto da Libija profitira od svog crnog zlata, najveći deo zarade odlazio je u ruke stranih korporacija. Korupcija, siromaštvo i socijalne nejednakosti postajali su sve izraženiji.

Istovremeno, širom severne Afrike i Bliskog istoka jačao je talas arapskog nacionalizma. U Egiptu je Naser uspešno sproveo revoluciju, što je Gadafiju dalo dodatni podstrek. Kao lider tajnog pokreta Slobodnih oficira (po uzoru na Nasera), Gadafi je godinama planirao preuzimanje vlasti.

Prilika se ukazala u leto 1969. godine, kada je kralj Idris otputovao u Tursku, gde je tradicionalno provodio letnje mesece. Gadafi i njegovi sledbenici iskoristili su njegov odsustvo: u ranim jutarnjim satima 1. septembra, preuzeli su kontrolu nad ključnim vojnim i komunikacionim tačkama u Tripoliju i Bengaziju.

Državni udar prošao je gotovo bez prolivanja krvi, zbog čega je u narodu dobio ime „Bela revolucija“. Toga dana Gadafi je objavio kraj monarhije i osnivanje Libijske Arapske Republike, proglašavajući početak nove ere. Imao je samo 27 godina, ali se već tada postavio kao lider koji kombinuje ideologiju, karizmu i vojnu odlučnost.

Na prvim javnim fotografijama iz 1971. godine, vidi se mladi premijer Muamer Gadafi u društvu egipatskog predsednika Anvara Sadata — simbolično potvrđujući da je Libija, bar naizgled, zakoračila u novo doba arapskog jedinstva i samopouzdanja.

5. Tokom 1970-ih, život Libijaca se poboljšao pod Gadafijem

Kada je stupio na vlast, Muamer Gadafi je odmah krenuo da konsoliduje svoju poziciju i vlast, ali i da radikalno transformiše ekonomiju Libije. Njegov prvi cilj bio je da preuredi odnose sa zapadnim silama, naročito u oblasti nafte, povećavajući cenu nafte i unapređujući postojeće sporazume. Procene govore da je Libija zahvaljujući tim potezima godišnje zarađivala dodatnih milijardu dolara.

U ranim godinama njegove vladavine, novac od nafte koristio se za finansiranje socijalnih projekata — izgradnju stanova, unapređenje zdravstvene zaštite i obrazovanja. Takođe, širenje javnog sektora otvorilo je hiljade radnih mesta. Gadafi je promovisao pan-libijski identitet, pokušavajući da nadvlada tradicionalni tribalizam koji je dugo razjedao zemlju.

Po nekim izvorima, prihod po glavi stanovnika bio je viši nego u Italiji i Velikoj Britaniji, dok su žene uživale veća prava nego ikada pre u Libiji.

Međutim, radikalni socijalizam Gadafijeve vlasti ubrzo je pokazao svoje tamnije strane. Uvođenje šerijatskog zakona, zabrana političkih partija i sindikata, nacionalizacija industrije i bogatstva, kao i široka cenzura medija, polako su počeli da opterećuju društvo i guše slobodu i inicijativu građana.

6. Finansirao je strane nacionalističke i terorističke grupe

Gadafijev režim koristio je ogromne količine novca od nafte da finansira antiimperijalističke i nacionalističke grupe širom sveta. Njegov cilj bio je stvaranje arapskog jedinstva i eliminacija stranog uticaja u Africi i na Bliskom istoku.

Libija je tako snabdevala oružjem IRA, slala vojne snage da podrže Idi Amina u ratu između Ugande i Tanzanije, kao i davala finansijsku pomoć Palestinskoj oslobodilačkoj organizaciji, Crnim panterima, Revolucionarnoj ujedinjenoj fronti Sijera Leonea i Afričkom nacionalnom kongresu, među mnogim drugim grupama.

Kasnije je priznao odgovornost za bombardovanje Pan Am leta 103 iznad Lokerbija u Škotskoj 1998. godine, što i dalje ostaje najubojitiji teroristički napad u istoriji Velike Britanije.

7. Uspešno je izazvao rast cena nafte širom sveta

Nafta je bila najdragoceniji resurs Libije i njen najvažniji adut u pregovorima sa drugim zemljama. Godine 1973, Gadafi je ubedio Organizaciju zemalja izvoznica arapske nafte (OAPEC) da uvede naftni embargo protiv Amerike i drugih zemalja koje su podržavale Izrael u Jomkipurskom ratu.

Ovaj embargo predstavljao je prekretnicu u odnosu snaga između zemalja proizvođača i potrošača nafte. Bez nafte OAPEC-a, ostale naftne zemlje imale su veću potražnju, što im je omogućilo da povećaju cene. Tokom 1970-ih, cena nafte porasla je za više od 400%, rast koji je, međutim, bio dugoročno neodrživ.

8. Njegov režim je brzo postao autoritaran

Dok je Gadafi vodio kampanju terora izvan granica Libije, unutar zemlje je brutalno kršio ljudska prava. Svako ko bi bio makar sumnjiv da ima anti-Gadafijske stavove mogao je biti zatvoren bez formalne optužnice na više godina. Nezavisnih izbora nije bilo, a čišćenja političkih protivnika i javna pogubljenja postali su redovna pojava.

Životni standard za većinu Libijaca vratio se, pa čak i pao ispod nivoa pre Gadafijeve vladavine. Kako je vreme prolazilo, nezadovoljstvo građana zbog korupcije, nasilja i ekonomske stagnacije raslo je, a režim se suočavao sa brojnim pokušajima državnog udara.

Historijski posmatrano, Gadafijev autoritarizam bio je tipičan primer diktatorske prakse: koncentracija moći, zastrašivanje protivnika i potpuno gušenje slobode izražavanja.

9. Popravljao je odnose sa Zapadom u kasnijim godinama

Iako je u retorici bio žestoko anti-zapadni, Gadafi je nastojao da održi barem formalno dobre odnose sa Zapadom, posebno zbog profitabilnih ugovora u naftnoj industriji.

Tokom ranih 2000-ih, Gadafi je javno osudio napade 11. septembra, odustao od programa oružja za masovno uništenje i priznao odgovornost za napad na Pan Am let 103 iznad Lokerbija, plaćajući odštetu porodicama žrtava. Njegova saradnja sa Evropskom unijom dovela je do ukidanja sankcija, dok je Amerika uklonila Libiju sa liste država koje se sumnjiče za sponzorisanje terorizma.

Na fotografijama iz 2007. godine, britanski premijer Toni Bler rukuje se sa Gadafijem u pustinji pored Sirtea, što je simbolizovalo pokušaj Libije da se ponovo uključi u međunarodne tokove i poboljša svoj imidž.

10. Režim Gadafija srušen je tokom Arapskog proleća

Godine 2011. počelo je Arapsko proleće, talas protesta širom Severne Afrike i Bliskog istoka protiv korumpiranih i neučinkovitih vlada. Gadafi je pokušao da umiri narod raznim merama — smanjenjem cena hrane, čišćenjem vojske i oslobađanjem određenih zatvorenika — ali to nije bilo dovoljno.

Dugogodišnje nezadovoljstvo zbog korupcije, nepotizma i visoke nezaposlenosti eruptiralo je u masovne proteste. Pobunjenici su preuzimali kontrolu nad ključnim gradovima i mestima širom Libije, dok su se državni zvaničnici povlačili ili podnosili ostavke.

Krajem godine, građanski rat zahvatio je celu zemlju. Gadafi je zajedno sa svojim lojalistima pokušavao da izbegne hapšenje, ali je uhvaćen i ubijen u oktobru 2011. godine.

Moamer Gadafi je nasilno ubijen 20. oktobra 2011. u rodnom gradu Sirti, tokom završnih faza Libijske građanske revolucije, koja je bila deo šireg talasa Arapskog proleća.

Gadafi je bio u bekstvu kada su pobunjenici, pripadnici snaga Nacionalnog prelaznog veća (NTC), locirali njegov konvoj u pustinji i opkolili ga. Tokom hapšenja izbila je oružana razmena vatre, u kojoj je Gadafi ranjen.

Prema izveštajima očevica i video snimcima koji su kasnije prikazani u medijima:

Gadafi je izvučen iz cevi za ventilaciju ili kanala (tačna lokacija u konvoju se razlikuje po izvorima).

Bio je polusvesan, povređen i izložen fizičkom nasilju od strane pobunjenika.

Prema nekim izvorima, pogođen je iz vatrenog oružja više puta dok je ležao na zemlji.

Njegovo telo je nakon smrti prebačeno i izloženo medijima u Sirti, što je izazvalo međunarodne osude zbog nepoštovanja osnovnih pravila ljudskih prava i ratnog prava.

Gadafijeva smrt je praktično označila kraj njegovog režima koji je trajao više od 40 godina. Smatra se da je način na koji je ubijen bio brutalniji nego što bi se očekivalo za zarobljenog vođu, i izazvao je velike polemike u međunarodnoj zajednici o etici i zakonitosti postupanja pobunjenika.

Njegovo telo je ostavljeno na neobeleženom mestu u pustinji.

Njegova glavna medicinska sestra bila je Nada Sekulić. Svake godine u novinama pojavljuje se čitulja posvećena baš njemu, što je čin sećanja i odavanja poštovanja osobi koju je smatrala bliskom kao član porodice.

„Svaka godišnjica smrti pukovnika Muamera el Gadafija za mene je veoma tužan i uznemirujući dan. Osećam kao da sam izgubila najbližeg člana porodice. Zato, u znak sećanja, zbog lepih uspomena i poštovanja prema njemu i njegovoj porodici, tog datuma u novinama dam čitulju“, izjavila je Nada prošle godine za „Novosti“. Nada je poreklom iz Hrvatske, a već dugi niz godina živi u Zemunu.

Početak rada u Libiji

Nada je 1985. godine otišla na privremeni rad u Libiju, preko Zavoda za tehničku saradnju sa prijateljskim nesvrstanim zemljama. Zbog dugogodišnjeg iskustva u hirurškim salama, raspoređena je da radi u bolnici u Bengaziju.

„Posle nepuna dva meseca, jedne večeri početkom oktobra — kako i zašto ne znam — došao je blizak Gadafijev saradnik i rekao mi da je odlučeno da budem deo Gadafijevog medicinskog tima. Nije mi bilo svejedno. Osetila sam strepnju, strah, paniku, jer sam znala kolika je to odgovornost. Pitala sam: 'Zašto baš ja?', a čovek mi je rekao: 'To više nemojte da pitate.'“

Prvi susret sa Moamerom Gadafijem

Nada je opisala i svoj prvi susret sa libijskim vođom:

„On (saradnik, prim. aut.) me je doveo u jedan kamp, tamo je bila vojska i bila sam ja, čekali smo ga. Pojavio se oko pola dva posle ponoći. Do tada nisam verovala da je to stvarno. Ušao je sa blagim osmehom, što je retkost jer je bio ozbiljan čovek i vrlo retko se smejao. Osmehnuo se i pružio ruku, što je velika čast, i rekao: 'Ja sam Muamer El Gadafi.' Ja sam mu rekla da mi je drago i predstavila se kao Nada Minić, tada sam se još prezivala tako“, ispričala je Nada prošle godine u emisiji na televiziji „Pink“.

Rad u bolnici „Ajda“ i posvećenost

Kao glavna medicinska sestra, Nada je radila u bolnici „Ajda“ u Tripoliju, gde su se lečili samo Gadafi, članovi njegove porodice i porodice četiri najbliža saradnika. U intervjuima Gadafija opisuje kao „svoju dušu“. Rad u Libiji gotovo nikada nije prekidala, koristila je samo dvonedeljni odmor da prisustvuje majčinoj sahrani, ali se već posle devet dana vratila na posao.

Tokom američkog bombardovanja Libije 1986. godine, Nada je bila uz Gadafija, zbog čega je odlikovana Zlatnom medaljom zasluga za narod prvog stepena.

„Mnogi su pobegli. Mnogi su doživeli nervne slomove, jer je situacija bila strašna. Međutim, ja nisam. Plašila sam se samo da se njemu nešto ne dogodi“, rekla je Nada, dodajući da je bila u najužem medicinskom timu i pratnji Gadafijeve porodice 12 dana, što ih je tada ohrabrivalo.

Susret u Beogradu

Nada ne zaboravlja ni susret sa Gadafijem u Beogradu 1989. godine, kada je on dolazio na Samit nesvrstanih. Samo 40 minuta po sletanju na aerodrom, njegov prvi saradnik pozvao je Nadu da dođe sa suprugom.

Sudbina nekadašnjeg lidera Libije je poznata, skončao je na svirep način, dok je nekadašnja prva dama Safija Farkaš Gadafi posle njegove smrti – nestala sa radara. No, njena životna priča je veoma zanimljiva i vrlo moguće vezana za ovo podneblje.

„Sreli smo se u Tolstojevoj 2, on nas je dočekao raširenih ruku. Pitao je mog muža da li me dobro pazi i rekao: 'Moraš je čuvati, Nada je ćerka Libije.' To je bio naš poslednji susret.“

U znak sećanja, Nada čuva sat koji joj je poklonio Gadafi, kao i medaljon koji joj je uručila njegova supruga.

Smrt Moamera Gadafija

Bivši libijski vođa ubijen je 20. oktobra 2011., nakon što su snage novih libijskih vlasti preuzele mediteransku luku Sirte, njegov rodni grad i poslednje veliko uporište. Gadafi je ubijen osam meseci nakon početka sukoba, i skoro dva meseca nakon što je Nacionalno prelazno veće (NTC) preuzelo vlast u zemlji.

„Potvrđujemo da je svo zlo, plus Gadafi, nestalo iz ove voljene zemlje“, rekao je tada premijer Mahmud Džibril.

Soraja i mračna senka Gadafijevog harema

Kada je imala samo 15 godina, Soraju je primetio nekadašnji libijski vođa Muamer el Gadafi, dok je bila u školi u svom rodnom gradu Sirtu. Njegova moć i uticaj nisu ostavljali mesta za odbijanje — ubrzo su njegovi ljudi došli da je odvedu iz doma, a devojčica je, poput mnogih drugih, silom uvučena u Gadafijev harem, prostor u kojem su živela i trpela zlostavljanja devojke koje je vođa Liije lično birao.

Sorajina priča, iako lična, odražava iskustva mnogih drugih devojaka koje su se našle u ovom užasavajućem sistemu. Njena ispovest prvi put je objavljena u knjizi „Gaddafi's Harem: The Story of a Young Woman and the Abuses of Power in Libya“ francuske novinarke Anik Kožan. Soraja, čiji je identitet zaštićen pseudonimom, otvoreno opisuje strah, bespomoćnost i psihološki teret kroz koji je prolazila, dok knjiga dodatno dokumentuje svedočenja drugih devojaka i ljudi koji su ih poznavali.

Put do neizvesnosti i straha

U jednom od odlomaka knjige, Soraja opisuje trenutke kada je prvi put ušla u Gadafijev svet:

"Vozili smo se dosta dugo. Nisam imala pojam o vremenu, ali izgledalo mi je da traje beskonačno. Napustili smo Sirt i prošli kroz pustinju. Gledala sam pravo ispred sebe, ne usuđujući se da postavljam bilo kakava pitanja. A onda smo stigli u u neku vrstu logora. Bilo je nekoliko šatora i ogromna prikolica, odnosno veoma luksuzan kamper kombi.

Mabruka je krenula ka kamperu, pokazujući mi da je pratim, a u drugom automobilu, koji je napuštao to mesto, učinilo mi se da vidim jednu od devojčica iz škole koja je takođe izabrana da pozdravi vođu prethodnog dana. To je trebalo da me umiri, ali me je ipak obuzeo neopisiv osećaj straha kada sam ušla u kamper. Kao da se celo moje biće borilo protiv ove situacije. Kao da sam intuitivno znala da se događa nešto veoma, veoma loše.

Gadafi je bio unutra, sedeo je na crvenoj stolici za masažu i držao daljinski upravljač. Izgledao je kao car. Napravila sam korak napred kako bih mu poljubila ruku, koju je on ovlaš pružio, dok je gledao u stranu.

"Gde su Faiza i Selma?", razdraženim glasom upitao je Mabruku.

"I one dolaze", kratko je odgovorila. Bila sam zapanjena. Nije me ni pogledao, kao da nisam postojala. Prošlo je nekoliko minuta, nisam znala šta da radim sa sobom.

Konačno je ustao i upitao me: "Odakle je tvoja porodica?".

"Iz Zlitena", rekla sam.

Lice mu je ostalo bezizražajno.

"Pripremi je", zapovedio je i izašao iz sobe. Mabruka mi je pokazala da sednem na klupu u uglu sobe. Druge dve žene su potom došle, bile su opuštene, kao da su kod kuće. Faiza mi se nasmešila, prišla mi je i uhvatila me za bradu.

"Ne brini se, mala Soraja", rekla je i otišla. Mabruka je telefonirala i davala uputstva za nečiji dolazak, možda baš za devojku poput mene, pošto sam čula kako kaže: "Dovedite je ovamo". Spustila je slušalicu i okrenula se prema meni: "Priđi! Uzećemo mere kako bi ti nabavili malo odeće. Koju veličinu grudnjaka nosiš?".

Bila sam šokirana: "Ja... ne znam. Mama mi uvek kupuje odeću.". Izgledala je iznervirano i pozvala Fatihu, drugu ženu, odnosno čudnu osobu koja je imala glas i ramena muškarca, ali impozantno poprsje žene. Odmerila me je, potapšala po ruci, namignula i rekla: "Dakle, ovo je nova? Odakle dolazi?". Obmotala je metar oko mojih grudi i struka, zapisala mere i napustila kamper. Ostala sam sasvim sama, ne usuđujući se da se pomerim. Noć je polako padala, a ja nisam imala predstavu ni o čemu. Šta moja mama misli sada? Šta će se ovde dogoditi? Kako bih mogla da se vratim kući?

Poznato je da je Gadafi pio vijagru da bi imao odnose više puta dnevno.

Posle dugog čekanja, Mabruka se ponovo pojavila. Laknulo mi je kada sam je videla. Uzela me je pod ruku bez reči i odvela do laboratorije, gde mi je plavokosa medicinska sestra uzela krv. Onda me je Fatiha odvukla u kupatilo. "Skini se, ti si dlakava. Moramo da se oslobodimo svega toga", rekla je, utrljavši mi potom kremu za depilaciju na ruke i noge. "Ostavićemo stidne dlake", dodala je. Bila sam uznemirena i posramljena, nisam mogla da shvatim zašto sve to rade. Zamotali su me u ogrtač i vratili u prvobitnu sobu.

"Obući ćemo te kako treba, našminkati te i onda ćeš moći da vidiš tatu Muamera", rekla mi je Mabruka. "Sve ovo samo da bih pozdravila tatu Muamera? A kada ću se vratiti kući kod mame i tate?", upitala sam.

"Kasnije! Prvo morate da pozdravite svog gospodara", odgovorila mi je.

Dali su mi tanga gaćice, nešto što tada nikada ranije nisam videla, i belu satensku haljinu sa prorezom sa strane i dekolteom. Kosu su mi raspustili, našminkali me, naneli parfem i stavili malo sjaja na usne, nešto što moja mama nikada ne bi dozvolila. Mabruka je pogledala rezultat, uhvatila me je za ruku i povela niz hodnika. Zaustavila se ispred vrata, otvorila ih i praktično me gurnula unutra.

Gadafi je bio na svom krevetu, potpuno go. Bila sam prestravljena. Pokrila sam oči od šoka se povukla, misleći: "Dogodila se užasna greška. Ne treba ja da budem sada ovde. O, Bože". Okrenula sam se i ugledala Mabruku na pragu, sa čvrstim izrazom lica. "Nije obučen", promrmljala sam uspaničeno, misleći da ona to nije znala. "Uđi", rekla je i gurnula me nazad.

Gadafi me je zgrabio za ruku i naterao da sednem pored njega. Nisam se usudila ni da ga pogledam. "Okreni se, k**vo", govorio je.

Tada nisam znala ni šta znači ta reč, ali osetila sam da je to vulgarna, užasna reč za prezrenu ženu. Nisam se dala. Ponovo je pokušao da me okrene prema sebi, ali sam se opirala. Povukao me je za ruku, za rame. Celo telo mi se ukočilo. Onda me je naterao da pomerim glavu, tako što me je povukao za kosu. "Ne boj se. Ja sam tvoj tata - tako me zoveš, zar ne? Ali, ja sam i tvoj brat i uskoro ću biti tvoj ljubavnik. Biću ti sve to. Jer ćeš ti ostati ovde i bićeš sa mnom zauvek", rekao je. Njegovo lice se približilo mom, osećala sam njegov dah. Počeo je da me ljubi u vrat, po obrazima.

Ostala sam ukočena kao komad drveta. Hteo je da me zagrli, ali sam se udaljila. Prišao mi je, ja sam se opet okrenula od njega i počela da plačem. Približio mi se, uhvatio me je za glavu. Skočila sam, a on me je povukao za ruku, međutim ponovo sam ga odgunula. On se iznervirao, želeo je da me natera da legnem, pa smo se potukli. Režao je.

Pojavila se Mabruka. "Pogledaj ovu ku**u. Ona odbija da radi ono što želim. Obrazujte je, pa mi je vratite", vikao je.

Ona me je odvukla nazad u laboratoriju, bila je besna: "Kako se usuđuješ da se tako ponašaš prema svom gospodaru? Tvoja dužnost je da mu se pokoriš".

- Želim da idem kući.

- Nigde ti ne mrdaš! Tvoje mesto je ovde.

- Dajte mi moje stvari, hoću da idem da vidim svoju mamu.

Ošamarila me je po licu: "Pokaži poštovanje. Inače će te Muamer naterati da skupo platiš neposlušnost. Pretvaraš se da si nevina devojčica, licemerko, ali savršeno dobro znaš šta se dešava. Od sada ćeš nas slušati, Muamera i mene. I radićeš ono što ti se kaže. Bez reči žalbe, razumeš li?".

Sklupčala sam se u dnevnoj sobi i plakala satima. Ništa nisam razumela. Sve je bilo previše zbunjujuće. Zašto sam ovde? Šta hoće od mene? Razmišljala sam o tome kako je mama sigurno nasmrt zabirnuta.

Satima kasnije sam zaspala, a Mabruka me je probudila sledećeg jutra oko devet. Dala mi je odeću za trčanje i ponovo sam dobila nadu. "Dakle, sada idem kući?", upitala sam.

"Rekla sam ti da ne! Jesi li ti gluva? Rekla sam ti vrlo jasno da je tvoj stari život zauvek gotov! Tvoji roditelji sve znaju i oni su razumeli, zašto ti ne možeš?", kazala je.

Bila sam slomljena, progutala sam malo čaja, zagrizla keks i gledala oko sebe. Mnogo devojaka u vojuničkim uniformama ulazilo je izlazilo, gledajući me radoznalo.

"Da li je to nova?", upitala je Selma, prišla mi i obratila mi se: "Objasniću vam neke stvari. Muamer će spavati sa vama. On će te razdevičiti. Od sada si njegovo vlasništvo i nikada ga nećeš napustiti, Zato prestani da praviš takve face. Nema svrhe opirati se i želeti da su stvari drugačije - to ništa neće promeniti".

Onda je ponovo došla ona žena Fatiha, uključila televiziju i šapnula mi: "Dozvoli im da rade sa tobom šta hoće, to će vam sve olakšati. Ako se ne opireš, bićeš dobro. Samo treba da uradiš sve što traže od tebe".

Oko jedan sat došla je Fatiha i obukla me u vrlo kratku, plavu haljinu od satena, to je zapravo više bio negliže. Pokvasila mi je kosu, stavila malo pene na nju. Mabruka je proverila moj izgled, čvrsto me uhvatila za ruku i odvela do Gadafijeve spavaće sobe.

"Ovog puta ćeš ispuniti želje svog gospodara ili ću te ubiti", zapretila je i ugurala me u sobu.

Vođa je sedeo na svom krevetu u trenerci i potkošulji, sa cigarom u ustima, polako je izduvavao dim i hladno me je gledao: "Ti si ku**va. Sedi blizu mene. Uradićeš sve što tražim od tebe. Daću ti nakit i lepu kuću, naučiću te da voziš i daću ti auto. Jednog dana ćeš čak moći da studiraš u inostranstvu ako poželiš. Odvešću te gde god želiš. Čuješ li šta ti govorim? Svaka želja će ti biti ispunjena!"

"Želim da idem kući kod mame", rekla sam.

Uočio se, ugasio cigaretu i povisio to: "Slušaj me dobro. Prestani sa tim, razumeš li? Prestani sa tom idejom da ćeš se vratiti kući. Od sada ćeš biti ovde sa mnom i na sve drugo moraš da zaboraviš".

Nisam mogla da verujem šta je govorio. To je bilo van granica razuma. Povukao me je do kreveta ugrizao za nadlakticu. Bolelo me je. Pokušao je da me skine. Već sam se osećala toliko golo ju toj moini haljini, nisam mogla da dozvolim da me skine u potpunosti. Opisala sam se, a on mi je razdvajao ruke. Bacio me je na krevet, a potom je besno ustao i nestao. Mabruka je došla za sekundu.

- Ovo je prvi put da mi se devojka ovoliko opire, Ti si kriva, Mabruka! Rekao sam ti da je naučiš. Zato uradi to ili ćete platiti cenu neuspeha.

- Gospodaru, zaboravite ovu devojku" Tvrdoglava je kao mazga. Vratićemo je majci i naći ću ti drugu!

- Ne, pripremite nju. Ja nju želim.

Vratili su me u moj krevet, u mrkli mrak. Te noći uopšte nisam spavala, U zoru, kada sam počela da padam od iscrpljenosti, Mabruka je došla: "Ustani. Obuci ovu inofrmu. Krećemo za Sirt".

"Znači, idemo kući kod mame", pitala sam.

"Ne, negde drugde", odsečno je odgovorila."

Fil Elvud, stručnjak za PR i lični asistent za neke od najozloglašenijih svetskih tirana, u svojoj knjizi All The Worst Humans opisuje jedan od najjezivijih i najapsurdnijih vikenda u karijeri – proveden sa Mutasimom, sinom pokojnog libijskog diktatora Moamera Gadafija.

Mutasim, kojem su svi morali da se obraćaju kao "Doktor", od samog početka postavio je pravila igre:

„Ne gledaj Doktora u oči. Nikada mu ne staj na put. I zovi ga Doktor. Nikada Mutasim.“

Kada je Fil pitao razlog, dobio je šokantni odgovor: Gadafijev sin je, navodno, diplomirao mučenje na Moskovskom državnom univerzitetu. Samo ta činjenica dovoljan je da izazove hladan znoj na čelu.

Prvi susret sa Mutasimom

Fil se prvi put susreo sa sinom diktatora u Las Vegasu, preko Alija, bivšeg profesionalnog fudbalera i šefa obezbeđenja, čije su ruke bile toliko snažne da su izgledale kao "glave čekića". Mutasim je izgledao kao iz horor filma – duga, žuta kosa, oči u stalnom gorućem pogledu, koža boje pepela, stalno u pratnji dva telohranitelja. Tu je bila i žena po imenu Nataša, koja je brinula o njegovim svakodnevnim potrebama.

Prvi dan, petak uveče, bio je poslednji dan Ramazana. Dok pobožni muslimani poste od zore do zalaska sunca, Mutasim je bezobzirno kršio sve propise – jeo, pio, pušio cigarete i upuštao se u intimne aktivnosti, dok su njegovi telohranitelji i Nataša sve to olako prećutno pratili.

Fil je, s nemim strahom, posmatrao svaki korak sina diktatora dok su troškovi eskalirali: večera od 8.000 dolara, devet luksuznih apartmana na 29. spratu hotela, redovne karte za Cirque du Soleil, četiri luksuzna automobila u povorci, boce penušavog pića – sve je naplaćeno preko American Express kartice njegove kompanije, naravno, bez imena Gadafija na računu.

Šokantni detalji svakodnevnog života "Doktora"

Sledećeg jutra, Fil je dobio imejl od kolege koji je prethodno obavestio o Mutasimovim željama za vikend:

Poseta izložbenom salonu Harley-Davidson

Kupovina Cadillac Escalade

Teleskop i šorts (da, ozbiljno!)

Nastup Šer u subotu

Mutasim nije bio samo ekscentričan – bio je opasan. Pretio je sobarici koja je pokušala da očisti njegov apartman, dok je njegov brat Hanibal mesecima ranije završio u pritvoru u Ženevi zbog brutalnog prebijanja druge sobarice.

Fil opisuje atmosferu koja je bila napeta, strašna i gotovo nadrealna – svaki trenutak sa Mutasimom bio je balansiranje između poslušnosti i čistog preživljavanja.

Nasledstvo nasilja i moći

Sve ovo dešavalo se u okviru šire Gadafijeve politike, gde je moć i strah išla ruku pod ruku: Moamer Gadafi je prekidao snabdevanje Švajcarske naftom, izvlačio milijarde iz švajcarskih banaka, proterivao diplomate i hapšenjem Švajcarskih državljana demonstrirao moć svoje države. Njegova porodica, pa i sinovi poput Mutasima, nastavljali su istom politikom straha i kontrole, ali na ličnom, gotovo grotesknom nivou.

"Posredovao sam u dogovoru da osoblje čisti Mutasimov apartman samo dok se on izležavao na bazenu. Dao sam napojnicu vrataru do sto dolara". Kasnije je konatktirao dilera droge kako bi nabavio narkotike za Gadafijevog sina.

"U ormaru veličine moje spavaće sobe nalazim tri crne aktovke od zmijske kože. Kliknem na jednu i otvorim je, tu je pištolj i pakete novčanica od 100 dolara u paketima od po 10.000 dolara.

To je najviše novca koji sam vide u životu, barem milion dolara. Uzeo sam jedan svežanj, i odvojio 1.000 dolara. Oklevam, u iskušenju sam. Tri miliona dolara u ovom ormaru. Bi li Ali primetio da nedostaje 20.000? Dug na mojoj kreditnoj kartici mogao bi da bude nula". Shvatio je da bi ga to koštalo života.

"Pozivni broj Las Vegasa zove me na mobilni telefon. Svaki član libijske delegecije ima svoj telefon. Nisam sačuvao nijedan njihov broj. Kažem onom sa druge strane gde može da pronađe paket, zgrabim laptop i otvorim vrata svoje sobe... Nakon večere, naša pratnja krenula je u kolonu automobila kako bi videli Cirque du Soleil. Doktoru je bilo dosadno pa smo otišli na pola. Želeo je da ide u kazino, vrteo je rulet do ponoći...".

Video je kako Doktor gubi za jedno veče onoliko novca koliko su iznosili njegovi mesečni troškovi.

"Nakon još nekoliko loših oklada, izgubio je 25.000 dolara, moju godišnju platu". Tražio je kasnije da se rezevriše privatni avion za Natašu koja je trebalo da se vrati u Los Anđeles. "Doktor stvarno želi šorts. I Harley-Davidson. I da vidi Šer. Vozimo našu povorku automobila do "Venecije", gde vodim Libijce kroz Grand Canal Shoppes. Sedim pored Alija, iza Doktora i Nataše. Doktor ostaje kamenog lica dok Šer izvodi "Gypsies, Tramps, and Thieves".

Čovek bi pomislio da će Doktorovo prvo putovanje u Las Vegas biti uzbudljivo, ali ništa ga ne dotiče. On nije sposoban za radost". Ponovo su završili u kazinu.

"Ne razume zašto povorka vozila ne može da ide sa upaljenim svetlima i sirenama kroz Vegas", dodao je. Te večeri trošio je vreće novca koje je Fil uzimao iz aktovke iz koje je u međuvremenu uzet novac.

"Još jedan imejl stiže. U prilogu je odobreni račun za Natašin privatni let. Primećujem da je izvornih 6.000 dolara promenjeno u 16. 597,45 dolara".

Trebalo je izmiriti kockarske dugove, Fil je rekao Aliju da se radi o iznosu od 60.000 dolara. Rečeno mu je to uzme iz aktovke. Bojao se da li će primetiti da je komapnija za koju je radio prijavljivala više novca. Uzeo je na kraju 60.000 dolara za sebe, zalepio ih je za grudi i sa tim parama otišao u Njujork. Preživeo je, piše Daily mail. Portir koji je radio u hotelu imao je šta da kaže kada je saznao da Gadafijev sin odlazi: "Hvala Bogu".

Amazonke – Gadafijeve elitne telohraniteljke i tajne unutrašnjeg kruga tiranina

Amazonke, poznate u Evropi kao simbol misteriozne, gotovo mitološke jedinice ženskih telohraniteljki, a u severnoj Africi s divljenjem zvali Haris al-Has – privatne telohraniteljke, u stvarnosti su bile nesrećne devojke i tinejdžerke, primorane da služe i opslužuju jednog od najmračnijih diktatora moderne istorije, Moamera Gadafija. Njihova sudbina bila je mračna, bolna i gotovo netaknuta svetlom javnosti sve do pada Tripolija 2011. godine.

Više od dve decenije, Amazonke su činile elitnu žensku jedinicu koja je konstantno pratila Gadafija, postajući simbol njegovog diktatorskog režima. Kompleksi i bunkeri kontroverznog libijskog vođe skrivali su tajne i užase koji su se odigravali iza zatvorenih vrata.

Komandantkinja i strah podređenih

Na čelu jedinice stajala je žena po imenu Fatima Baroud, čiji je autoritet i surovost izazivala strah i drhtaj kod podređenih. Mlade telohraniteljke znale su da svaka greška može biti smrtonosna, a discipline koje je komandantkinja sprovodila bile su okrutne.

Neke od njih, nakon ubistva Gadafija, odlučile su da progovore. Nisrin Gerijani, jedna od Amazonki, priseća se:

„Tamo sam silovana. Dolazili bi po nas, uzimali za ruku i vodili niz hodnik. Znale smo šta će se desiti.“

Nisrin je otkrila da ju je seksualno napastvovao i Mansur Dao, bivši šef Gadafijeve unutrašnje bezbednosti, čime je dodatno potvrdila koliko su telohraniteljke bile izložene nasilju čak i unutar vojne hijerarhije.

Prisila da ubijaju i moralne dileme

Ali užasi nisu stajali samo na seksualnom zlostavljanju. U noći 20. avgusta 2011, dok je Tripoli gorio pod udarima pobunjenika, Nisrin je dobila naredbu da ubije trojicu pobunjenika.

„Šta sam mogla da uradim? Da to nisam učinila, ne bih bila ovde, ali ni ovako nisam ovde. Šta je bolje?“ – govorila je kroz jecaje, prisećajući se te noći gotovo deceniju i po kasnije.

Uz Nisrin u zatvoru Džadida u istočnom Tripoliju bile su još dve žene iz jedinice 77. brigade, poznate kao Haris al-Šabi. Jedna od njih, devetnaestogodišnja Nisrin Abdul Hadi, rekla je da ju je porodica poslala da se pridruži Gadafijevoj vojsci. Uhapšena je u uporištu lojalista Abu Selimu, optužena za dostavljanje zaliha vojnicima i s očima prestravljenog deteta koje se osećalo potpuno izgubljeno.

„Imale smo tri zadatka: podržavati mušku vojsku, obavljati ceremonijalne dužnosti poput čuvanja i, ako je potrebno, boriti se“, rekla je.

Privilegije i hijerarhija unutar Amazonki

Međutim, nisu sve bile jednako tretirane. Neke žene su imale privilegiju da budu direktno deo unutrašnjeg kruga, obezbeđujući lično Gadafija ili članove njegove porodice. Džamila Halifa al-Arun, lojalistkinja i komandantkinja 77. brigade, otvoreno je govorila o svom ponosu zbog službe:

„On nam je dao čast. Da, borila sam se za njega i bila sam ponosna. Bio je dobar i plemenit čovek i bila sam ponosna što sam mu služila. Volela sam ga. To mi je bila dužnost. Ali sada je sve gotovo i želim da idem kući.“

Ali njen stav ilustruje i jedan od razloga zbog kojih su Amazonke bile posebno cenjene – izbor je bio strog: visoke, lepe devojke sa dugom kosom birane su da čuvaju diktatora, dok druge nikada nisu dobile priliku.

„Nisu imale ista pravila. One su bile elitne devojke. Bilo ih je ukupno 400 tokom 10 godina“, naglasila je Arun.

Kompleks Bab al-Azizija – tvrđava Amazonki

Unutar Gadafijevog kompleksa Bab al-Azizija, šest sivih zgrada sa uskim prozorima bilo je mesto gde su stacionirane privatne telohraniteljke. One su bile centralni deo Gadafijevog sveta – oči, uši, ponekad i savest tiranina.

„On je možda više verovao ženama, ili ih je možda više voleo od muškaraca“, rekla je Nisrin Abdul Hadi.

Mabroka al-Mašat, dugogodišnja lojalistkinja, upravljala je privatnim kancelarijama porodice, dok su Hova Tuergi i Džudija Sudani igrale ključne uloge u širem poslovanju Gadafija.

„Ako bi poželeo devojke za zabavu ili druge stvari, jedna od njih bi to organizovala“, otkrila je Nisrin.

Bonus video:

(Espreso/Stil)