Na jednom od najpopularnijih ostrva prodaju se kuće za samo 1 evro! Nude novčanu pomoć za preseljenje, sve zbog...

Sardinija, jedno od najlepših ostrva na svetu, suočava se sa neočekivanim problemom: nestankom lokalnog stanovništva. Dok turisti hrle na njene obale, sela u unutrašnjosti ostaju prazna.

Da bi se preokrenuo ovaj zabrinjavajući trend, najmanje zajednice nude primamljive podsticaje, uključujući jeftine kuće i novčanu pomoć onima koji su spremni da se presele, pokrenu posao i osnuju porodicu, piše Politiko.

Stanovništvo odlazi

Stanovništvo ostrva je palo na 1,57 miliona u poslednje tri decenije, a polovina stanovništva sada živi u dva najveća grada, dok su sela u opadanju. Glavni uzrok je zabrinjavajuće niska stopa nataliteta. Sa prosekom od samo 0,91 deteta po ženi, Sardinija ima najnižu stopu u Italiji, koja i sama ima jednu od najnižih stopa u Evropskoj uniji. Da bi se održala stabilna populacija, potrebno je 2,1 dete po ženi.

Pored toga, visoka nezaposlenost i bolje mogućnosti na drugim mestima teraju mlade ljude da se sele.

„Poslednje dete je ovde rođeno pre 10 godina“, rekla je Marija Ana Kameda, gradonačelnica Baradilija, najmanjeg sela na Sardiniji sa samo 76 stanovnika. Malo, ali lepo uređeno mesto, gde su znak dobrodošlice i znak za kraj sela udaljeni manje od 500 metara, simbol je sudbine koja preti mnogim zajednicama.

Novac i kuće za spasavanje sela

Da bi se izbegla sudbina gradova duhova, lokalne vlasti su uvele paket mera protiv depopulacije. Parovi koji se presele u sardinijsko selo sa manje od 3.000 stanovnika mogu dobiti do 15.000 evra za kupovinu ili renoviranje kuće. Do 20.000 evra se nudi za pokretanje posla koji zapošljava lokalne stanovnike, a porodice takođe dobijaju mesečnu subvenciju od 600 evra za prvo dete i 400 evra za svako sledeće dete do pete godine.

Ove mere dopunjuju lokalne inicijative, poput čuvene ponude opštine Ololaj, koja prodaje kuće novopridošlima za samo jedan evro. Uprkos svemu, nije bilo masovnog priliva stanovnika. Stranci čine samo 3,3 odsto stanovništva ostrva, što je znatno ispod italijanskog proseka od 8,9 odsto.

Demografski kolaps je takođe primorao italijansku vladu da reaguje, ali je njen strateški plan izazvao kontroverze. Priznanje da se za neka područja „ne mogu postaviti ciljevi za preokretanje trenda“ i predlog „ciljanog plana za pomoć u procesu hroničnog pada“ razbesneli su mnoge, uključujući predstavnike Katoličke crkve, koji su osudili plan kao „podršku smrti“ sela. Gradonačelnica Kameda nije bila iznenađena. „To jednostavno stavlja crno na belo ono što vlada – i ne samo ova vlada – radi već nekoliko decenija“, rekla je.

Međutim, postoje i pozitivne priče.

Dok se mladi Sardinci sele u gradove, neki stranci pronalaze svoj dom u ruralnim selima. Španski fotograf Ivo Rovira je slučajno otkrio selo Armunđa dok je radio u Kaljariju.

„Parkirao sam auto i prošetao. Našao sam kuću u istorijskom centru sa znakom na kojem je pisalo 'Na prodaju'. Deset dana kasnije, platio sam depozit da je kupim“, rekao je Rovira, koji se trajno preselio sa suprugom i otvorio restoran.

„Ne osećamo se kao digitalni nomadi; mi smo pravi Armunžani“, dodao je.

Bjanka Fontana, Australijanka koja je, nakon života u Londonu i Šangaju, tražila mirnije mesto, ima sličnu priču. U Nulviju, gradu od oko 2.500 stanovnika, kupila je kuću u roku od dve nedelje.

„Došla sam do tačke gde sam se osećala prilično iscrpljeno u velikim gradovima i želela sam da pronađem manje, mirnije mesto“, objasnila je.

Tu su i povratnici. Marčelo Kontu je napustio Sardiniju sa 18 godina i vratio se u selo Bidoni, sa njegovih 120 stanovnika, da bi počeo da pravi veganski sir. Iako priznaje izazove poput izolacije i loše povezanosti, veruje da takva mesta nude nešto što su gradovi izgubili: „vreme, prostore ljudske veličine, autentične odnose i jaku vezu sa prirodom“.

Kuće od jednog evra

Projekat kuće od jednog evra proslavio je selo Ololai, privlačeći interesovanje oko 100.000 ljudi. Međutim, projekat je uspeo da smesti samo nekoliko porodica, a selo je nastavilo da gubi stanovnike.

Program deluje kao posrednik između vlasnika napuštenih kuća, koje su često u suvlasništvu nekoliko naslednika, i onih koji žele da ih kupe za simboličan iznos. Na kraju je samo nekoliko stranih porodica zapravo dobilo kuću za jedan evro.

Ana Marija Kolaviti, profesorka urbanističkog planiranja, smatra da takve mere same po sebi nisu dovoljne. Njena studija je pokazala da novi vlasnici ponekad odustaju jer ne mogu da pokriju neočekivano visoke troškove renoviranja.

„Moguće je da se useljavaju Amerikanci ili Nemci kojima se sviđa stara kamena arhitektura, ali to ne donosi stvarne ekonomske koristi potrebne da bi selo opstalo“, kaže on.

Ali gradonačelnik Ololaja, Frančesko Kolumbu, ne odustaje. „Ololaj neće tako lako umreti. Imamo bolji kvalitet života, a udaljeni smo sat vremena od nekih od najlepših plaža na svetu. Kažem da lepe stvari nikada ne umiru“, optimistično zaključuje.

Bonus video:

Espreso/Kurir.rs/Index/Politico/TM