Lusija je pročitala očev dnevnik i saznala šta je radio za vreme Srugog svetskog rata: Suze nije mogla da zaustavi

Lusija Merci iz Bolcana napunila je 100 godina, ali bistrina njenog uma i sećanja ne blede. U svom domu u Griesu, bez lifta na četvrtom spratu, priseća se oca Lusija koji je tokom Drugog svetskog rata u Solunu, zahvaljujući znanju nemačkog jezika, spasavao Jevreje od deportacije u logore smrti. Njegov dnevnik danas se čuva u Muzeju sećanja u Jerusalimu.

Lucsio Merci, poreklom iz Rive del Garde, bio je vojni tumač pri konzularnim službama u Solunu 1940. godine. Zahvaljujući znanju nemačkog, imao je pristup sabirnim logorima, odakle je pojedinačno izvlačio Jevreje i falsifikovao dokumenta kako bi dokazao da su italijanskog porekla, čime ih je spasavao od transporta u Birkenau. Lusija je za herojska dela svog oca saznala tek po njegovom povratku, kada je porodici ispričao šta je zaista radio tokom rata. Sve je beležio u dnevnik koji je danas jedinstveni dokument u Izraelu.

Život posvećen znanju, porodici i poštovanju

Lucija je bila farmaceutkinja puna pet decenija. Diplomirala je u Bolonji u vreme kada žene retko studirale, a svakodnevno i danas rešava ukrštenice, recituje Dantea i Carduccija, i seća se stihova na latinskom. „Imam sjajno zdravlje, ne pijem nijedan lek. Moj život mi se mnogo dopao“, kaže, opisujući sebe kao optimistu, ali i ženu zabrinutu za svet oko sebe: „Ovaj svet više nije moj. Ratovi, nervoza, neljubaznost – sve je drugačije.“

Ljubav života i snaga uspomena

Supruga Piladea upoznala je 1950. na skijanju, a godinu dana kasnije venčali su se. On je preživeo tri rata i nemačko zarobljeništvo, u kojem je smršao na 38 kilograma, ali je preživeo zahvaljujući sopstvenim planinarskim čizmama – dok su drugi vojnici dobijali obuću od kartona i umirali od hladnoće. „Bio je predivan i snažan, kao moj otac“, priseća se Lusija.

Sto godina mudrosti: „Pre nego što progovoriš – ćuti“

Dan započinje novinama i kafom s prijateljicama, penje se i silazi stepenicama svakodnevno, a uveče igra karte sa komšijama. Na pitanje o tajni dugovečnosti odgovara jednostavno: „Nikada nisam povredila nikoga. Nikada nisam vikala. Ima jedna izreka: pre nego što kažeš nešto – ćuti. Ja to uvek radim.“

(Espreso/Blic/DČ)