gađaju isključivo po mraku
Otkriveno zašto Iran isključivo noću tuče projektilima po Izraelu: Nimalo nisu naivni, sve su detaljno isplanirali!
Iranska praksa noćnih lansiranja nije slučajna odluka
Dok se čuju sirene, a izraelska protivvazdušna odbrana presreće smrtonosne pretnje koje dolaze u gluvo doba noći, jasno je da u iranskoj raketnoj strategiji postoji jedno pravilo - tama. Iranska raketna paljba tokom noći nije slučajnost, nego pokazuje vojnu i tehnološku doktrinu, osmišljenu i usmerenu na prikrivanje, iznenađenje i izazivanje straha.
Iako noć pruža očite mogućnosti skrivanja, odluka da se napada pod okriljem tame ima korene u nečemu daleko većem od same vidljivosti. Reč je o kombinaciji tehničkih ograničenja, operativne nužnosti i psihološkog ratovanja, piše The Jerusalem Post.
Složen proces lansiranja raketa na tečno gorivo
Za razliku od aviona, rakete se ne mogu da se oslanjaju na kiseonik iz atmosfere za pogon. Umesto toga, one moraju u svom sistemu da imaju i gorivo i oksidator. Razlog za to je činjenica da balističke rakete dosestižu visine na kojima je kiseonik redak ili ga uopšte nema.
Ovaj osnovni zahtev deli takve rakete u dve kategorije: one sa pogonom na tečno gorivo i one koje koriste čvrsto gorivo, od kojih svaka nosi svoje strateške implikacije.
Iranske dalekometne rakete, kao što je Šabab, obično koriste tečno gorivo. Te rakete pre lansiranja zahtevaju složen proces punjenja gorivom koji uključuje dva odvojena rezervoara – jedan za gorivo, a drugi za oksidator. Taj postupak osjetliv je na vreme, opasan i zahteva stacionarnu lansirnu infrastrukturu i obučeno osoblje.
To čini fazu punjenja rakete gorivom najranjivijim periodom, posebno pod budnim okom neprijateljskih satelita i izviđačkih aviona. Kako bi smanjio rizik otkrivanja i napada, Iran često obavlja punjenje goriva tokom noći, kad je vidljivost smanjena, a verovatnost otkrivanja iz vazduha znatno manja.
Za razliku od njih, rakete kratkog i srednjeg dometa, poput Fateh-110 i Zolfagara, obično pokreće čvrsto gorivo. Ovi sistemi su unapred punjeni mešavinom goriva i oksidatora u čvrstom obliku.
One su odmah spremne za lansiranje, ne zahtevaju punjenje na licu mesta i mogu se ispaljivati sa pokretnih platformi, što ih čini idealnim za iznenadne napade i decentralizovanoo ratovanje.
Rakete na čvrsto gorivo ne mogu da se kontrolišu
Međutim, jednom kad se zapale, rakete na čvrsto gorivo ne mogu ni da se ugase ni da se kontrolišu. Lansiranje je nepovratno - operativni kompromis koji donosi pokretljivost i brzinu.
Često se postavlja pitanje zašto rakete treba da imati oksidatore unutar kućišta. Za razliku od mlaznih motora, koji uzimaju kiseonik iz atmosfere, motori raketa moraju da deluju u okruženjima u kojima je kiseonik u nedostatku ili ga uopšte nema.
Balističke rakete mogu da se uspinju desetinama ili čak stotinama kilometara u visinu, daleko iznad nivoa na kojima je kiseonik dostupan. Kako bi osigurale kontinuirani pogon, rakete od samog početka moraju da nose sve što je potrebno za izgaranje.
Iranski prioritet je očuvanje rakete
Iranska praksa noćnih lansiranja nije slučajna odluka. Ona odražava višeslojnu vojnu doktrinu koja uzima u obzir tehničke realnosti, strateške mogućnosti i psihološke dinamike ratovanja.
Koristeći i rakete na čvrsto i tečno gorivo, mobilne lansirne platforme, kao i prirodno prikrivanje noći, Iran je izgradio sistem koji prioritet daje opstanku rakete, iznenađenju i psihološkom uticaju, čak i kad same rakete ne uspeju da pogode cilj. U kontinuiranoj bici za odvraćanje i odbranu, vreme lansiranja jednako je ključno kao i sama raketa.
NE PROPUSTITE
Uz Espreso aplikaciju nijedna druga vam neće trebati. Instalirajte i proverite zašto!
