POTRESNA ISPOVEST MAJKE KOJA JE PREŽIVELA 4 DANA POD RUŠEVINAMA SA BEBOM: Opisala je UŽAS koji ih je ZADESIO

Prošlo je sedam dana od smrtonosnih zemljotresa u Turskoj i Siriji koji su usmrtili na hiljade ljudi, ali usred očaja bilo je i priča o "čudima". BBC je preneo priču o porodici sa novorođenom bebom koja je nakon četiri dana izvučena iz ruševina.

Kada je Nekla Kamuz 27. januara rodila svog drugog sina, dala mu je ime Jagiz, što znači „hrabri“, piše Klix.ba.

Samo 10 dana kasnije, u 4:17 po lokalnom vremenu, Nekla je bila budna i hranila sina u njihovoj kući u pokrajini Hataj na jugu Turske. Nekoliko trenutaka kasnije, bili su zatrpani pod gomilama ruševina.

Nekla i njena porodica živeli su na drugom spratu moderne petospratne zgrade u gradu Samandagu. Bila je to „lepa zgrada“, kaže i dodaje da se tamo osećala sigurno.

Tog jutra nije znala da će to područje biti razoreno zemljotresom, a zgrade oštećene i uništene na svakom koraku.

„Kad je počeo zemljotres, htela sam da odem do svog muža koji je bio u drugoj sobi, a on je hteo da uradi isto. Ipak, kad je pokušao da dođe do mene s našim drugim sinom, ormar je pao na njih i nisu mogli da se pomaknu.“

Dodaje da, kako je zemljotres postajao sve jači, zid je pao, prostorija se tresla, a zgrada je menjala položaj.

„Kad je prestao, nisam shvatila da sam pala sprat ispod. Vikala sam njihova imena, ali odgovora nije bilo“, opisuje dramatično iskustvo.

Pala je s bebom na prsima, koju je još uvek držala u rukama. Ormar pokraj nje koji je pao i spasio živote spečivši veliku betonsku ploču da ih zgnječi.

Ostali su u ovom položaju gotovo četiri dana.

Dan prvi

Ležeći u pidžami ispod ruševina, Nekla nije mogla da vidi ništa osim mrklog mraka pa se morala osloniti na druga čula kako bi shvatila šta se događa. Na njeno olakšanje, odmah je mogla da vidi da Jagiz još diše.

Zbog prašine je isprva teško disala, ali se ubrzo smirila. Bilo joj je toplo u ruševinama. Osećala se kao da su ispod nje dečje igračke, ali nije mogla da proveri ili da se udobnije smesti.

Osim ormara, meke kože svog novorođenog sina i odeće koju su nosili, nije mogla ojetiti ništa osim betona i krhotina. U daljini je čula glasove. Pokušala je vikati u pomoć i lupati po ormaru.

„Ima li koga tamo? Može li me iko čuti“ zvala je.

Kad to nije upalilo, pokupila je sitne komadiće krša koji su pali pored nje i iskoristila ih da udari o ormar, nadajući se da će biti glasnije. Bojala se da će da udari u površinu iznad sebe da je ne bi urušila. Ipak, niko nije odgovorio.

Nekla je shvatila da postoji mogućnost da niko neće doći.

„Bila sam prestravljena“, kaže.

Život pod zemljom

U tami ispod ruševina, Nekla je izgubila svaki osećaj za vreme.

„Planirate puno stvari kada dobijete novu bebu, a onda… odjednom ste pod ruševinama“, kaže i dodaje da je ipak znala da mora da pazi na Jagiza. Na sreću, mogla ga je da ga doji u skučenom prostoru.

Nije bilo izvora vode ili hrane do kojeg bi sama mogla doći. U očaju je bezuspešno pokušala popiti vlastito mleko.

Nekla je mogla osetiti tutnjavu bušilica iznad glave i čuti korake i glasove, ali prigušeni zvukovi su se osećali daleko.

Odlučila je da štedi energiju i da ćuti, osim ako zvukovi ne dođu bliže. Stalno je mislila na svoju porodicu, bebu na grudima, na muža i sina izgubljene negde u ruševinama. Takođe se brinula kako su drugi voljeni prošli u zemljotresu.

Nekla nije mislila da će se izvući iz ruševina, ali Jagizova prisutnost dala joj je razloga da ostane puna nade. Velik deo vremena je spavao, a kad bi se probudio plačući, ona bi ga u tišini hranila dok se ne bi smirio.

Spašavanje

Nakon više od 90 sati pod zemljom, Nekla je čula lavež pasa. Pitala se sanja li. Lajanje je bilo praćeno zvukom glasova.

„Jesi li dobro? Pokucaj jednom za da. U kojem stanu živiš?,“ čula je pitanja. To je značilo da je pronađena.

Spasioci su pažljivo kopali u zemlju kako bi je locirali dok je držala Jagiza. Tamu je razbila svetlost baklje koja joj je sijala u oči.

Kada je spasilački tim iz vatrogasne službe istanbulske opštine upitao koliko je Jagiz star, Nekla nije bila sigurna. Znala je samo da je imao 10 dana kada se dogodio zemljotres.

Nakon što je predala Jagiza spasiocima, Nekla je potom odneta na nosilima pred, kako se činilo, velikom gomilom. Nije mogla prepoznati nijedno lice.

Dok su je prebacivali u vozilo hitne pomoći, tražila je potvrdu da je i njen drugi sin spašen.

Posle spasavanja

Kada je stigla u bolnicu, Neklu su dočekali članovi porodice koji su joj rekli da su njen suprug Irfan i njen trogodišnji sin Jigit Kerim spašeni iz ruševina.

Ipak, prebačeni su satima udaljenu bolnicu u pokrajini Adana, jer su zadobili ozbiljne povrede nogu i stopala.

Nekla se na kraju ponovno srela sa suprugom Irfanom i trogodišnjim sinom Jigitom Kerimom. Zanimljivo je da Nekla i Jagiz nisu pretrpeli ozbiljne fizičke povrede. Zadržani su u bolnici 24 sata na posmatranju pre nego što su otpušteni.

Nekla nije imala dom u koji bi se vratila, ali ju je član porodice smestio vratio u improvizirani plavi šator izrađen od drveta i cerade. Tamo ih je ukupno 13, svi su ostali bez domova. U šatoru se porodica bodri, kuva kafu na malom šporetu, igra šah i priča. Nekla „pokušava“ da se pomiri s onim što joj se dogodilo. Kaže da duguje Jagizu što joj je spasio život.

„Mislim da moja beba nije bila dovoljno jaka da ovo podnese, ni ja ne bih bila“, objašnjava i dodaje da je srećna što se njen mali sinčić neće sećati ničega.

(Espreso/Nova/Klix ba)