NOVI STRAŠAN NAPAD HRVATA NA DARU: To je POLITIČKI PAMFLET, Srbi hoće da OBRIŠU KRIVICU ZA DEVEDESETE!

U hrvatskim medijima se pojavio još jedan pljuvački tekst vezan za film "Dara iz Jasenovca", koji je izazvao salvu komentara pre nego što je izašao.

Tekst je napisao Dragan Markovina, hrvatski istoričar, publicista i političar leve orijentacije. Poznat je po radikalnoj kritici političkog i ekonomskog establishmenta u Hrvatskoj, kao i društvenom aktivizmu, uključujući nastojanje da se spreči izgradnja spomenika Franji Tuđmanu u Splitu. 2016. je postao jednim od vođa i osnivača političke stranke Nova ljevica.

Nažalost, Markovina u svom tekstu ne ide dalje od paušalnih i u suštini sramnih ocena da je "Dara" politički pamflet i zastupa tezu da je reč o pokušaju da se "opravdaju srpski zločini iz 90tih". Naravno, propustio je da objasni kako je to film o Jasenovcu, zasnovan na tvrdim istorijskim činjenicama, pokušaj opravdavanja bilo čega.

Prenosimo njegov prilično sraman tekst:

"Film ‘Dara iz Jasenovca’, koji je političkom odlukom i mimo svih kriterijuma te na silu i uz ostavke u poverenstvu zbog te činjenice proguran kao srpski kandidat za Oskara ove godine, sasvim sigurno predstavlja politički pamflet. Što je pre svega tužno i užasavajuće prema žrtvama Jasenovca, ali je u kontekstu očekivanja nekakvih pluseva u međunarodnoj javnosti smešno.

Dok u Hrvatskoj živimo povratak u devedesete iz kojih zapravo nismo nikad ni izašli, na svim poljima, o čemu svedoči i bizarna činjenica da je Brešanov film ‘Koja je ovo država’ po drugi put uklonjen iz programa HRT-a, da ne bi iritirao tuđmanistički deo javnosti, u Srbiji se po ko zna koji put forsiranjem tema iz Prvog ili Drugog svetskog rata pokušavaju prebrisati devedesete i užasavajuća uloga Srbije u ratovima. Ali, dok je stvar imala domet unutar zemlje ili maksimalno regije, ona nije bila preterano primetna. Prebacivanjem pak na međunarodni teren dolazi istinsko suočavanje sa realnošću.

Film ‘Dara iz Jasenovca’, koji publika zapravo još nije imala priliku videti i koji je političkom odlukom i mimo svih kriterijuma, te na silu i uz ostavke u poverenstvu zbog te činjenice proguran kao srpski kandidat za Oskara ove godine, sasvim sigurno predstavlja politički pamflet. Što je pre svega tužno i užasavajuće prema žrtvama Jasenovca, ali je u kontekstu očekivanja nekakvih pluseva u međunarodnoj javnosti smešno.

Detalj kojim se priznaju zločini

Čak i ako stavimo po strani političku instrumentalizaciju bolne teme koja se na isti način eksploatiše već decenijama pa još ignorišemo činjenicu da se s Jasenovcem treba suočiti Hrvatska, dok Srbiju čekaju suočavanje s logorom Staro sajmište iz istog doba, ali i s devedesetima, ostaje nam ta dečja naivnost koja se niti ne skriva, o tome kako će se snimiti film i pokazati ‘naša’ istina u svetu.

Ta ‘naša’ istina poručuje otprilike to da je nad Srbima u NDH izvršen genocid, što je tačno, a upozoravanje na tu činjenicu bi trebalo poslužiti da se zločini i logori iz ratova devedesetih, uključujući genocid u Srebrenici, nekako objasne i marginalizuju. Zabavan detalj vezan uz ovo neizrečeno, ali očito, je u tome što se s takvim pristupom svi ti zločini iz devedesetih, koji se inače negiraju, zapravo priznaju. Nije uostalom bez temelja priča da je film poguran da bi bio konkurencija filmu Jasmile Žbanić ‘Quo vadis, Aida’.

Film primetili samo nacionalisti

Ali, današnji svet ne funkcioniše tako. Sve i da je film genijalan, on ni na koji način ne bi promenio činjenice o ratovima iz devedesetih, niti bi poboljšao poziciju Srbije u međunarodnim odnosima. Neverojatno je da neko uopšte i pomišlja kako je to u današnjem svetu moguće. Ovde se pak susrećemo s fenomenom u kojem je moguće ne samo to, nego i uverenje da su Jay Weissberg, vodeći filmski kritičar Varietyja i njegovo uredništvo hrvatski plaćenici koji žele osujetiti istorijsku istinu.

Kad bi samo reditelj Antonijević, Ivica Dačić i ostali znali koliko je u Hrvatskoj malo ko primetio film, a kamoli išta više od toga, verujem da bi se šokirali. Jedini koji su ga primetili su nacionalisti koji su se onda dali u takmičenje sa ideološkom braćom na drugoj strani oko ocenjivanja filma kojeg nisu pogledali na IMDb-u, usled čega je ta filmska platforma ukinula mogućnost ocenjivanja Antonijevićevog filma.

Loš i negledljiv, politički pamflet

Weissberg je, ukratko, napisao kako je očito da je film politički pamflet, da pobuđuje negativne emocije prema Hrvatskoj u celini i da je jednostavno loš i negledljiv. Kad je par dana kasnije Robert Abele u Los Angeles Timesu napisao isto, stvari su postale potpuno jasne, dok je istovremeno akcija koju bismo mogli svesti pod zajednički naziv ‘zaustavite Variety’ doživela debakl. Ideja o tome da je moguće ‘zaustaviti Reuters’, što je 1981. tražio kosovski političar Nimani, nadajući se da će sprečiti vesti o nemirima u pokrajini, bila je smešna već tada, ali ovo uverenje o uspešnosti kampanje protiv filmskih kritičara u SAD-u je nadrealno.

Što nas nužno vraća na jedan drugi film i na lika koji je prošle nedelje objavom fotografije iz helikoptera iznad Sarajeva povodom četrdesete godišnjice premijere filma ‘Sjećaš li se Dolly Bell’, probudio duhove u rodnom gradu, ali ničim nije mogao promeniti posledice svoga delovanja u poslednjih trideset godina. Reč je, naravno, o Emiru Kusturici i filmu ‘Underground’ iz 1995., rađenom po scenariju Dušana Kovačevića, kojeg je sam Kusturica proširio tako da je razvukao priču i na devedesete i tadašnje ratove, usput dodajući filmu podnaslov ‘Bila jednom jedna zemlja’.

Undreground u odnosu na Daru iz Jasenovca

Sve ovo što današnje vlasti u Srbiji i sam reditelj Antonijević neskriveno žele postići, Kusturica i Milošević su tada uspeli, zbog čega nam ostaje da objasnimo zašto. Istina, ‘Undreground’ je bio jednako skup državni projekat zbog kojeg se zatvarao uži centar Beograda, ali to je pre svega odličan film, donekle predug, ali nadrealan, alegorijski i iako priča o apsurdnosti raspada Jugoslavije i šalje političku poruku, zanimljiv je kao film i mimo tog konteksta. Dakle nije se radilo o političkom pamfletu snimanom isključivo da bude poruka svetu, što se očito ne može reći za ‘Daru iz Jasenovca’.

Međutim, on na koncu jeste odigrao ozbiljnu propagandnu ulogu, ali zbog čitavog niza razloga, od kojih je kvaliteta filma primarni, bez kojeg bi svi ostali bili nebitni. Ti drugi razlozi su sadržani u tome da su mnogi ljudi u Europi, posebno oni s levice, bili potpuno neupućeni u realnost koja se ovde odvijala, a istovremeno sentimentalno vezani za Jugoslaviju. Zbog toga im je film iz zemlje koja se još uvijek nazivala tim imenom i od strane režima koji je tvrdio da brani tu zemlju, a koji k tome šalje poruku o apsurdnosti raspada i distopiji rata logično bio zanimljiv. I dirnuo ih je.

Parazitiranje nad užasom u Jasenovcu

U svemu tome nije bila nevažna ni činjenica da je Emir Kusturica čovek koji dolazi iz Sarajeva i iz perspektive te javnosti je neko na čijoj su strani emocije dobronamernih neupućenih ljudi, budući da slike iz opsednutog grada nikoga nisu ostavljale ravnodušnim. Sve ovo je uostalom vidljivo na snimkama povodom dodele Zlatne palme tom filmu, kada brojni ljudi u publici plaču. Nije, naravno, odmogla ni činjenica da je Kusturica već imao jednu Zlatnu palmu za film ‘Otac na službenom putu’ iz 1985.

Drugim rečima, tada su se spojili talenat scenariste i reditelja i njihovu unutrašnju potrebu da ispričaju tu priču, s potrebom države i režima da dobiju simpatije međunarodne javnosti u okolnostima u kojima je zbog rata ceo ovaj prostor bio u fokusu zapada. Svega toga danas nema, ni umetničke potrebe, ni međunarodnih okolnosti i empatije, ni kvalitetnog filma. Samo tužni pokušaj da se filmskom propagandom parazitira nad užasom Jasenovca.

Ovo sve zajedno dodatno čudi zna li se da čak i uprkos svemu ranije navedenom pa i Zlatnoj palmi za ‘Undeground’, međunarodna politika i javnost nisu bile toliko naivne da ne vide šta se zapravo događa u ratovima nakon raspada Jugoslavije i da je propagandni učinak čak i tako uspeešne priče bio minimalan."

E moj Dragane...

(Espreso/Telegram.hr)