HRVATSKI PISAC UNIŠTIO USTAŠE: Mnogo oboljevaju od DUŠEVNOG BOLA kad NAMIRIŠU NOVAC!

Hrvatski književnik i novinar Ante Tomić, napisao je kolumnu na portalu Jutarnji.hr "Od kad se otkrilo da tu ima para, ustaše neobično često oboljevaju od duševnih boli". Njegov tekst prenosimo u celosti.

"S vremena na vreme neko me tuži da sam mu pisanjem naneo duševnu bol i ja se svaki put uznemirim zbog toga. Pričao sam mnogo puta o tome, a ovo što sledi delom sam kazao na splitskom Pričiginu pre dve godine. Stanje je i tada bilo loše, a sada je upravo užasno. Svakodnevno čitamo potresna svedočanstva rastrojenih Hrvatica i Hrvata. Tužbi je za duševnu bol tako mnogo da se uplašite da će ovo postati zemlja duševnih bolesnika. Morate se uznemiriti kad to shvatite, a ja se uznemirim već i stoga što ne znam o čemu se radi, što je zakonodavac tačno mislio kad je napisao duševna bol?

Što je njemu duša? Ta stvar, da je tako nazovemo iako nije stvar, različito se tumači. Na primer, judeohršćanska tradicija je ekskluzivna, tu jedino čovek ima dušu. Katolički teolozi jednom su se u prošlosti čak prepirali može li je i žena imati, ili duša pripada samo muškarcu. Na glasanju je samo s jednim glasom pobedio stav da je, ajde, i žena ima.

Budisti su, s druge strane, velikodušniji i veruju da duša nastanjuje sva bića, seli se od jednoga do drugog, ide od moljca do pacova, od pacova do kokoške, od kokoške do majmuna, od majmuna do konja, od konja duša ide do savetnika u Hrvatskim šumama i onda opet nazad u moljca, pacova, kokošku, majmuna... Duša se reciklira, prepravlja kao stari kaput za mlađe dete. Sve se iskoristi. Budisti ništa ne bacaju.

Koja bi od ova dva koncepta duše, judeohršćanski ili budistički, uzelo naše zakonodavstvo? Ili možda ima nekakav treći, verski neopredeljen, možda i ateistički pogled na dušu?

Zatim, kako zakon zamišlja da izgleda duša? Vekovima je prevladavalo verovanje, zajedničko svim religijama, da je duša nešto nematerijalno, nešto nevidljivo što stoji pored materije. Dok materija, naše telo, meso, kosti, creva, koža, čak i silikonske sise i čelični umetni kuk, propada, trune i nestaje, duša je besmrtna i večna. Duša je vetar nad prerijom. Dakle, ako ja nekome pisanjem zadam duševnu bol, to je praktično zauvek. Nikad ne prolazi, njega će to sve do Sudnjeg dana boleti.

Srećom, nauka je u ovome mnogo trezvenija. Ono što religija tradicionalno naziva dušom, a nauka je razvrstala na intelekt, emocije, nagone, volju, svesno, podsvesno, nesvesno i štatijaznam šta sve drugo, po modernom je shvatanju nastalo u evoluciji, razvilo se iz materije. To je nekakva hemija u mozgu, elektricitet među neuronima, komplikovano je za objasniti, većim delom još nije ni objašnjeno, ali svakako, jednom kad telo umre, i duša je gotova. Nema je više nigde, ni u raju ni u paklu, nestala je zajedno s telom.

Hrvatski zakon je, verujem, skloniji da prihvati ovo drugo. Jer, ako nekome zadate duševnu bol, a duša je besmrtna, onda je i bol, rekli smo već, beskrajna. Ali ako je duša materijalna, i bol je materijalna, ograničena, može se izmeriti. Duševna bol meri se obično u novčanim jedinicama Republike Hrvatske.

Otkad je duša postala materijalna, otkad je duša, da tako kažem, izašla na tržište, napokon su počeli da je cene i ozbiljni ljudi. Duševne boli nekad su, vidite, osećali samo pjesnici. Od duševnih boli su patili propalice i besposličari kao što su Frančesko Petrarka, Dobriša Cesarić i Lenard Koen, ali otkad se otkrilo da tu ima para, da se lepo zarađuje, duševne boli napadaju i vredne članove zajednice, ugledne i časne poput Tomislava Merčepa i Andrije Hebranga. Koji put se prijatno iznenadite, duševne boli imaju i neki za koje nikad ne biste rekli da imaju dušu.

Zapanjili biste se ko je sve zbog mene oboleo na duši. Ne bih o imenima, moja mi advokatica nipošto ne preporučuje da ikoga imenujem, ali jednom mi je, na primer, došao muškarac kome sam se rugao jer nije priznao svoje dete. On ga je napravio, ali ga, eto, ne želi. I sad, zamislite, šupak koji je slomio srce jednoj maloj dvogodišnjoj devojčici, mene je našao da proganja zbog duševne boli.

Doneo i potvrdu nekakvog podmićenog neuropsihijatra da sam ga totalno uništio. Otkad sam ja napisao onaj članak, on više nije ista osoba. Krene ručati i iz čista se mira rasplače, suze mu padaju u bistru pileću supu i presole je.

To je meni takođe jedna zanimljiva stvar, kako ustanoviti da netko trpi duševne boli, ako je duša, kao što smo rekli, nevidljiva? Gde pacijent doktoru pokaže da ga boli? Dijagnoza nije pouzdana jer se temelji na telesnim manifestacijama. Mi pretpostavljamo da nekoga boli duša zato što mu se tresu ruke, jer je izgubio san i apetit, ima duboke modre podočnjake i mokri u postelju, ali bi lako moglo biti i da njemu, šta ja znam, nedostaje vitamina C ili omega 3 masnih kiselina.

Drugi put tužio me osvedočeni ustaša. Jedan koji Republiku Hrvatsku uredno zove Nezavisna Država Hrvatska jadao se da sam ga duševno povredio jer sam napisao kako se on uzbuđuje hapšenjima i smaknućima političkih neprijatelja. Došao sam na sud da objasnim kako ne razumem šta je gospodina tačno uznemirilo budući da su hapšenja i smaknuća političkih neprijatelja bila dosta svakodnevna u njegovoj obožavanoj NDH. Naprotiv, režim se hvalio svojom okrutnošću za neistomišljenike. Ako on voli NDH, rekao sam, pretpostavljam da bi mu se svidelo i streljanje komunista. Časna sudija moj argument ipak nije uvažila, već je tuženom, za boli koje sam naneo njegovoj izmučenoj ustaškoj duši, velikodušno odmerila petnaest hiljada odštete.

Vidite kako se od duševnih boli danas zarađuje. Niko više zbog duševnih boli ne piše sonetne vence. Samo pare, prijatelji moji!

Ustaše i inače neobično često oboljevaju u duši. Ne biste verovali kako su oni duševni ljudi. Ustaše su vam kao male devojčice. Nemaju problema ako je neko poklao Srbe ili Jevreje, ali se strašno nasekiraju ako im uputiš koju grubu reč. Baš pre neki dan slušao sam svedočenje supruge jednog našeg viđenijeg ustaše i lepo se zaprepastio kako je on senzibilan. Majke mi, čak mi je u jednom momentu bilo drago kako sam ga raz*ebao, bilo mi je drago što je on od jednog jedinog mog teksta propao. Žena je pričala kako je njen voljeni bio bled kao kreda, kako su mu ruke drhtale, kako mu je srce lupalo i noćima nije spavao, a ja sam se zavalio u stolici sve čekajući da čujem da je idiot na kraju umro.

Ali, šipak! Još je živ. Pati se siroče strahovito i patiće sigurno sve dok njegova duša ne napusti ovo obličje i ponovno se uključi u večni ciklus života. Spasiće se kad ponovno postane moljac, ili pacov, ili kokoška, ili majmun, ili konj... Ako mene pitate, sve mu je bolje nego da bude ustaša.

BONUS VIDEO: NASILNIK, BRUTALNI LAŽOV I PROPALITET! Kako se Sergej Trifunović bori sa PROZIVKAMA TVITERAŠA?!

(Espreso.co.rs/Jutarnji.hr)