ŠESTORO DECE JE UGLEDALO BOGORODICU, A ONA IM JE POVERILA 10 TAJNI: Komunisti su pokušali da ih UĆUTKAJU, a jedan novinar tvrdi da ima DOKAZ da nisu lagali!

Šestoro mladih - Ivanka Ivanković, Mirjana Dragićević, Vicka Ivanković, Ivan Dragićević, Ivan Ivanković i Milka Pavlović, izvestilo je 24. juna 1981. godine o ukazanju Majke Božje na brdu Crnica, u Međugorju.

Tada su se uplašili i pobegli, ali sledećeg dana deca su ponovno došla na brdo, a Gospa im se opet pokazala. Molili su i razgovarali s Bogorodicom, a ona im je poverila deset tajni koje će biti objavljene svetu kad za to dođe vreme. To vreme još nije došlo...

Izveštaji o ukazanju Gospe su se ponavljali i tako je Međugorje s vremenom postalo jedno od poznatijih marijanskih hodočasničkih odredišta. Otada je prošlo 36 godina, a vizura Međugorja dramatično se promenila - nekad mesto u kojem se moglo videti samo lokalno stanovništvo danas godišnje poseti i do milion vernika sa svih strana sveta, piše "Express".

Stanovnike kraja u poslednje je vreme uzdrmala činjenica da Papa sve manje veruje da se Gospa tamo uopšte ikad ukazala, a posebno ih je razbeselo mostarsko-duvanjski biskup Ratko Perić koji je pre nekoliko dana izjavio kako se Gospa u Međugorje nikada nije ukazala, te da je sve manipulacija sveštenika.

Nije to prvi put da se Međugorje našlo u središtu afera, obzirom da se već godinama ponavljaju priče kako je ukazanje Gospe biznis kojim se naivnim vernicima uzima novac. O tome kakvo je Međugorje bilo i kako je izgledalo to prvo vreme kada nakon navodnih ukazanja zabeležio je zagrebački sveštenik Mijo Gabrić koji je tada bio novinar i foto reporter Glasa Koncila i jedan je od retkih koji ima vrlo opsežnu foto arhivu dok Međugorje nije postalo mesto masovnog hodočašća.

Brojne fotografije objavio je u svojoj fotomonografiji "Međugorje a.d. 1981.", u kojem je Gabrić izneo i svoja svedočenja o prvim danima Međugorja.

Ovo je njegova priča, koju prenosi "Express":

- Mnogo je vremena proteklo, punih 30 godina, od kada su svedoci u Međugorju uzburkali javnost rekavši da vide Gospu. Bio sam prvi novinar koji je o tome opširnije i pozitivno izvestio. Mnogo mi je detalja iz sećanja izbledelo, posebno datumi, ali su mi u pamćenju ostale neke ključne činjenice. Te činjenice, koje su na prvi pogled sitnice, meni su bitne za razumevanje istorijskih dimenzija Međugorskih ukazanja. Šezdesetdevete godine zaređen sam za svećenika zagrebačke nadbiskupije i od tada puno radno vreme radio sam kao novinar, odnosno reporter, verskih novina Glasa Koncila. Bio sam među novinarima najpokretljiviji, vozio sam auto, diplomirani sam fotograf. Zato sam najčešće išao na teren. Krajem juna 1981. godine nazvao je u uredništvo Glasa Koncila fra Ferdo Vlašić, tada glavni urednik Naših ognjišta (verskog mesečnika hercegovačkih franjevaca) da je u Međugorju veliko uzbuđenje, da su neka deca vidjela Gospu. Glavni urednik Glasa koncila Živko Kustić poslao me odmah u Međugorje. Župnik u Međugorju bio je tada fra Jozo Zovko, moj prijatelj. On je sa svojim veroučenicima, više godina pre međugorskih događanja, pobedio na Veronaučnoj olimpijadi (tada cele Jugoslavije) koju sam s don Lukom Depolom organizirao. Fra Jozu sam s njegovim pobednicima veroučenicima vodio na nagradno putovanje u Rim k papi Pavlu.

U vreme kad su deca počela imati viđenja, fra Jozo je imao vrlo aktivnu zajednicu odabranih ‘sledbenika’ svojih ‘seminara’ koje je držao ne samo u Međugorju nego i širom države i nije mu odgovarao nekakav novi pokret, novo versko gibanje van njegovih seminara, jer seminari su u komunističkoj duhovnoj pustinji ‘išli’ fantastično. Čim se pročulo da su deca videla Gospu, kao munja bljesnule su se dve društvene reakcije. S jedne strane pobožan priprosti puk je nahrupio u međugorsku župnu crkvu i na Podbrdo – mesto gdje su deca videla Gospu. Pobožni su vernici, posebno žene, hteli susresti svedoke, moliti s njima i dotaknuti ih. S druge strane Komunistička partija se uzbunila; deca su rekla da im je Gospa poverila deset tajni, a u narodu se govorilo da jedna od tih tajni kaže da će komunizam propasti.

Policija i partijski agenti brutalno su se obrušili na sveštenike i roditelje svedoka, a decu bi strpali u kombi vozali u nepoznatom pravcu pa ih putem plašili i psihički zlostavljali. Koliko će komunistima Međugorje naneti straha, vidi se po tome što će kasnije pokrenuti politički proces protiv fra Joze Zovka, protiv fra Joze Križića (bio je izvrstan propovjdnik slobode vere) i protiv gore spomenutog fra Ferde Vlašića. Sva trojica će biti osuđeni i robijati u zloglasnom zatvoru u Zenici. (Bio sam prisutan na suđenju. Ne znam da li je iko kasnije objavio zapisnike tog sramnog političkog procesa.)

Kad sam, na vest o viđenjima, dojurio u Međugorje i javio se župniku fra Jozi, on me čudno upitao: zašto sam došao i zar ja verujem u te dečje gluposti. Rekao sam mu da to gledam novinarski i eshatološki: Ako to što deca tvrde smeta komunizmu i borbenim ateistima, a komunisti imaju dobar nos, onda u djčjim tvrdnjama ima Božjeg prsta. Fra Jozo se nasmejao i rekao:

- Dobro, možda imaš pravo, pustiću decu pa neka se stvar sama iskristalizira.

Ja sam mu tada rekao da bih hteo razgovarati s decom-svedocima. On mi reče neka pričekam do uveče, deca će tada doći u sakristiju i onde imati viđenje. Fra Jozo je sklanjao decu za vreme njihova viđenja u sakristiju, da na neki način spreči popularizaciju i radoznalost svetine.

Uveče su stigla deca svedoci: Vicka, Marija, Ivan i Jakov, dok je Ivanka bila otišla u Sarajevo; normalna deca, brzo smo se upoznali, čak smo se šalili. Otišli smo u sakristiju. Tu su bile neke časne sestre, nekoliko franjevaca i laika. Svi smo molili krunicu, a deca su predvodila. Onda odjednom deca stala s molitvom, nastala je tišina, kao da ste na magnetofonu pritisnuli STOP; oči su dečje postale staklene, gledali su nepomično gore. To je trajalo jedno kratko vrijeme, pola minute, možda dve minute, ne mogu reći, i tada kao da ste opet pritisnuli PLAY, krunica je dalje zaromonila, pogled dece postao je normalan. Ja sam za vreme viđenja fotografisao svedoke. Kad smo izašli iz sakristije, kratko sam razgovarao s svedocima i dogovorio za sutradan poduži razgovor sa svima.

Uveče sam otišao u Mostar biskupu Pavi Žaniću, kod kojega sam i noćio. Sutradan smo obojica došli u Međugorje i razgovarali s svedocima, sa svakim svedokom nasamo, da ih možda uhvatimo u kontradikciji. Nije bilo kontradikcije. Deca su opisivala kako je Gospa izgledala kao i šta su razgovarali s Gospom. To su bili jednostavni razgovori. Sve sam snimao na kasetofon.

Nakon razgovora s decom, biskupa sam Žanića povezao autom u Mostar. Čim smo seli u auto, biskup, pod utiskom susreta s decom, direktno mi reče:

- Deca ne lažu.

To sam objavio i u Glasu Koncila u dužoj reportaži. Bila je to prva velika i pozitivna vest o Međugorskim ukazanjima. Nedelju dana posle dovezao sam u Međugorje profesionalnu fotografsku opremu. Snimao sam svedoke za vreme ‘viđenja’ s uperenih u oči 4x800 Wattsekundi fleš rasvetom, na udaljenosti od oko 2 metra. To je takva snaga bljeska da ljudsko oko nakon bljeska mora trepnuti. Namerno sam bljeskao za vreme viđenja (i fotografisao) a zatim gledao u oči svedoka. Nijedno dete-svedok nije okom trepnulo. Kad je prestalo viđenje i nastavljeno moljenje krunice, pri svakom bljesku deca bi trepnula.

Iz svojih ličnih iskustava u Međugorju i pogleda na društvenu i političku situaciju te daleke 1981. mogu zaključiti sledeće:

* Kad se pročuo glas da je jedna od tajni propast komunizma, svi smo se smejali. U to vreme Vatikan je slao svoga sekretara Kasarolija u Beograd da kuje diplomatske veze s Kinom i Rusijom, jer svi smo mislili da se treba prilagoditi na buduće vekove komunizma. Tajni o propasti komunizma svi smo se smejali, vjerovali su jedino komunisti pa su zato progonili svedoke, maltretirali nadolazeće hodočasnike, ucenjivali proizvođače međugorskih sličica i razglednica.

* Deca su govorila kako Gospa stalno poručuje: ako se ne obratite, dogodiće se velika katastrofa. Svi smo mislili da je to neki potres, meteor, poplava…. Niko nije slutio skoru tragediju rata, koji je zahvatio bivšu Jugoslaviju tačno deset godina kasnije. Pored strašnog rata u Hrvatskoj, u Bosni i Hercegovini odnio je gotovo sto hiljada života, isto toliko ranjenih i nebrojeno mnoštvo do smrti ojađenih.

* Neki predbacuju: ‘Kakva je to Gospa koja se u Međugorju javlja godinama a u Fatimi i Lurdu samo nekoliko puta!?’. Pitam ja, ko bi to trebao pisati scenarijo kako će se Gospa javljati, odnosno kako će je svedocii gledati i doživljavati. Ja nigde nisam pisao: ‘Gospa se ukazala’ jer to niko ne može znati ni dokazati, nego govorim da su ‘Gospu videli svedoci’ što je činjenica. Šta se doista ontološki događa, gde je Gospa, je li to Gospa, je li to sugestija, je li takva i slična viđenja Stvoritelj ugradio u ljudski bitak kao i ekstazu, kao i evoluciju (vremensko dugo stvaranje – dugo samo u ljudskim očima), kao i čudotvorstvo svetaca i nekih pojedinaca….? Odgovor ćemo znati samo na onome svetu.

* Lično imam indicija da su promenu biskupova stava s pozitivnog na negativno, o vidiocima i ukazanjima u Međugorju, i kasnije pojačani sukob između biskupa i franjevaca, proizvele jugoslavenske tajne službe, koje su s jedne strane bodrile, odnosno huškale fratre, a s druge biskupa i njegove savjtnike. Imam za to i neke svedoke, no nisam siguran da li su još živi. Možda bi se danas moglo zaviriti u dokumente jugoslavenskih tajni službi i potvrditi ovu moju teoriju.

* Neki kažu: fratri su izmanipulisali decu svedoke. Možda u nekom smislu i jesu kasnije. Ali zar mi i danas ne manipulišemo s Isusom na hiljade načina? Zar zato da kažemo: Isusa nema? * Uprkos svemu, ostaje nepobitna činjenica: više Boga i više Neba ima u Međugorju nego na Trafalgar squareu ili na Elizejskim poljanama, čak više nego u nekoj župnoj crkvi. U Međugorju je više ljudi ozdravilo duhovno, ali i telesno nego u nekoj velikoj kući duhovnih vežbi ili skupom sanatoriju. Međugorje je postalo proročko mesto uprkos slabostima, i vernika, i fratara, i sveštenika, i biskupa.”

BONUS VIDEO:

(Espreso.co.rs/Express.hr)