"HOĆU DA SE SMRT POTRUDI OKO MENE, SVI JE SE PLAŠE": Ovako je govorio Igor Mandić, svaka REČ tera na RAZMIŠLJANJE!

Hrvatski pisac koji tvrdi da je cenjeniji u Beogradu nego kod kuće ponovo je napisao svoju "poslednju" knjigu. Zašto veruje da je smrt primamljiva tema s kojom pisac sme da se poigrava?

(Igor Mandić preminuo je u Zagrebu 13. marta 2022. Ovaj intervju emitovan je u novembru 2018.)

Svaki dolazak Igora Mandića u Beograd sam po sebi je događaj – od onog prvog posleratnog 1996. kada je zavredeo naslovnu NIN-a pod naslovom "Hrvat u Beogradu", do ovog, za sada poslednjeg, kada je promovisao knjigu "Predsmrtni dnevnik". Trideset četvrti objavljen Mandićev naslov povod je za razgovor o pisanju, čitanju, smrti (i drugim demonima).

Najpoznatiji nenagrađivani pisac, kako Igor Mandić sam sebe opisuje, napisao je još jednu "poslednju" knjigu, već četvrtu koju tako naziva. Posle "Sebi pod kožu", usledili su "U zadnji čas" i "Oklop od papira", niz takozvanih intelektualnih autobiografija. U "Predsmrtnom dnevniku", ironičan kao i obično, Mandić se šali sa smrću i karikira statistiku koja meri dužinu ljudskog života.

"Kad ja kažem da ću umreti u propisanom roku, a ništa mi nije, da kucnem u drvo, onda je to autoironija, kad hoću da budem uredan građanin, ja bih na taj način da uđem u vrlo osetljive tabu teme starosti, umiranja, smrti, samoubistva... svega što me se osobno tiče, sve je to autoironija. Tako je bilo dok sam pisao ovu knjigu, nisam bio u proseku kad umiru beli muškarci", objašnjava Igor Mandić svoje življenje duže od uobičajenog roka.

"A kad sam pisao knjigu, Zavod za statistiku je objavio da je prosek poboljšan za četiri godine i sada je za muškarce 77 godina. Znači opet sam fulao, opet sam promašio."

Možda Vas statistika prati, možda Vam se prilagođava?

Možda, možda. Tako sam ja kao onaj glumac koji putuje svetom i objavljuje sopstvenu smrt. Ta autoironija i ta smešna strana smrti mi pomažu da se nosim s tim problemom.

Vi pišete o nečemu što je tabu, ljudi prosto o tome ne govore. Primećujete li da se plaše smrti?

Da! Svi se plaše. Svi! Jer to je slabo razjašnjena fiziološka činjenica. Sve se pretvara u glib. Pitaju se ljudi gde su moje ambicije, život, ljubav, seks... Nigdje, dragi moj!

Carstva propadaju just like that! Oprostite, omaklo mi se... inače ne volim te izraze kao cool i slično. Ali najsjajniji ljudi krepavaju i mi tu sudbinu delimo sa velikima. Seneka je tako živio sa pomišlju na smrt, a ona ga je uhvatila dok je sadio kupus. Sretna smrt.

Ja to sebi priželjkujem: sretnu smrt, neki masivni srčani udar, ne moždani. Svedoci smo tih poluuspešnih udara koji te pretvore u biljku, to smrt nije dovršila posao, napravila nešto aljkavo... a ja hoću nešto veliko, ja bih volio da se smrt oko mene potrudi.

Kad smo kod smrti, Miljenko Jergović ima rečenicu: "Kad jednom umre Igor Mandić, biće kasno." On podseća da ste, "ne jednom, psovkom izbačeni iz hrvatske književnosti". Mislite li da Vas ne cene dovoljno u Hrvatskoj?

Neću sad mahat repom, ali to strašno cenim što je rekao. Ja imam bolji odjek svojih knjiga ovde nego u Zagrebu, jer niko nije prorok u domovini. Možda je Miljenko i na to mislio, ali vidim da je duboko proučio moju knjigu.

Vi već godinama pišete nešto što bi se moglo nazvati intelektualnom autobiografijom. Je li to potreba da se zaokruži jedan život, da se preispitate, svodite li račune?

Radim ono što mi preostalo. Niko više ne traži moje intelektualne usluge, pa sam prodao svoj život.

Ja kad sam napisao "Sebi pod kožu", povukao sam talas autobiografskih knjiga, posle su svi počeli. To jeste jedan vid umišljenosti, a ja sam koristio i slike iz vlastitog života, završava se i samoubistvom naše kćeri, pa je i to možda privuklo širu pažnju.

Ali jeste se tada pokrenuo talas autobiografija. Mnogi su počeli pisati.

Imate li utisak da se danas više piše nego što se čita, kako vlada opšte mišljenje?

To je jeste istina!

Zašto je tako? Primera radi, Vi se sećate, bili ste u NIN-ovom žiriju, u SFRJ je bilo tek četrdesetak romana godišnje, a sada samo u Srbiji u ovim granicama ima gotovo dve stotine godišnje. Je li to znak odsustva jasnih kriterijuma, opadanja vrednosti ili možda znak neke demokratičnosti?

Demokratičnost nema, da prostite, nikakve veze s tim!

Ja se sam sa sobom borim, jer svi mi koji smo godinama radili oko dostojanstva pisane reči hteli smo da što više ljudi piše. A sada smo svi ljubomorni, kažemo kako "svi pišu, a ljudi treba i da čitaju". A šta da čitaju? Pa ono što ja pišem!

Vidite, oslobodila se imaginacija, ljudi se ne stide svoje pismenosti. To je kao kad se pojavila prva kamera – svi su bežali, a danas svako pravi svoju sopstvenu javnost. E tako je i danas sa ovima što pišu.

A ja zahtevam da pisac mora biti uslovljen radnim stažom u nižim stupnjevima pisanja, a ne kao kod nas u Hrvatskoj, a tako je i u Srbiji, odmah se pojavi i napisao je veliki roman – a koje je to ime – nikad čuo!

Kad kažem da nekad nije bilo tako, ja neću reći da žalim za starim vremenima. Ali jeste. Više se piše nego što se čita. To je tako.

(Espreso/RTS)