OVAKO JE BAJDEN PRIČAO O SREBRNICI: Tražio pravdu za žrtve, rekao da je to najveći MASAKR U EVROPI U POLA VEKA

Demokratski kandidat za predsjednika Sjedinjenih Američkih Država Joe Biden itekako obeležava situaciju u regionu, posebno u Bosni i Hercegovini.

Povodom 25. godišnjice genocida u Srebrenici, obratio se javnosti „Danas se Jill i ja pridružujemo ljudima svih vera u Bosni i Hercegovini i širom sveta, oplakujući gubitak više od 8.000 nevinih bošnjačkih žrtava genocida u Srebrenici.

Ovaj čin divljanja dogodio se pre četvrt veka, ali za one koji među voljima imaju voljenu osobu, u danima poput ovog, bol njihovog gubitka i danas se može osećati sveže, posle 25 godina.

Poštujemo uspomenu na žrtve i stojimo uz njihove porodice, kako u njihovoj tuzi, tako i u njihovoj stalnoj potrazi za pravdom “, rekao je Bajden u svojoj poruci.

„Genocid u Srebrenici, najveći masakr u Evropi u pola veka, bio je deo šire kampanje za uništavanje Bosne i Hercegovine kao multietničke države. Moramo se ne samo setiti ove godišnjice. Moramo ponoviti da se uvek protivimo mržnji i potvrđujemo svoju podršku suverenitetu, teritorijalnom integritetu i multietničkom karakteru Bosne i Hercegovine. Genocid u Srebrenici opsežno je dokumentovan i dokazan. Negiranje ovih zločina i ovog genocida je moralni zločin koji vređa naše najviše vrednosti i negira težinu onoga što se dogodilo.

Samo potpuno suočavanjem s prošlošću građani Bosne i Hercegovine mogu postići istinsko i trajno pomirenje. Baš kao što sam činio tokom svoje karijere, i dalje ću tražiti pravdu za žrtve u Srebrenici.

Svi koji su počinili ratne zločine u Bosni i Hercegovini moraju odgovarati.

"Ako budem izabran za predsednika, postaviću potragu za pravdom i pomirenjem u jugoistočnoj Evropi prioritetom u zajedničkom radu kako bih pomogao građanima Bosne i Hercegovine da ispune svoje evroatlantske težnje", rekao je Joe Biden u izjavi.

Savetodavno veće za Bosnu i Hercegovinu (ACBH) u Vašingtonu proslavilo je 25. godišnjicu američkog priznanja Bosne i Hercegovine 2017. Prisustvovalo je preko 170 gostiju iz celog sveta, uključujući visoke zvaničnike američke administracije, diplomate, privrednici, američki i BH mediji kao i gosti iz BiH. Demokratski predsjednički kandidat Joe Biden održao je zatim govor u kojem je, između ostalog, govorio o svojim naporima i pomoći Bosni i Hercegovini tokom rata.

„Kako su divni i velikodušni i preuveličani komentari, moja sestra i moja najbolja prijateljica, moja sestra Valerie ovde su večeras sa mnom: čula me je kako kažem da su tu naš otac i majka, moja majka bi pomislila da razgovaramo o mom bratu i moj otac bi pomislio da je sve to istina.

Želeo bih da zahvalim svima i Savetodavnom savetu na ovoj časti. Kao što bi rekao moj pomoćnik koji je radio sa mnom u Ministarstvu odbrane i koji je i dalje sa mnom, da je to moja velika strast. U svojoj karijeri imam nekoliko stvari, koje su mnogo duže nego što sam očekivao, na koje sam veoma ponosan.

Ne postoji ništa na šta sam ponosniji od svoje veze sa naporima da se okonča genocid u Bosni i Hercegovini. Znam da je jedan od pobednika, iako mislim da nije u mogućnosti da prisustvuje, jedan od mojih najbližih prijatelja, lično i politički, iz druge stranke, mi demokrate i republikanci, nekada smo bili prijatelji, je Bob Dole.

Tamo sam 1991. godine, kao što je već pomenuto, bio mnogo mlađi američki senator i dugo sam bio predsednik pododbora za evropske poslove.

Takođe 1978. godine, naivno sam napisao dokument o evropskom komunizmu, jer su lokalne komunističke partije osvojile mnoge zemlje istočne Evrope, a u Sjedinjenim Državama je došlo do određene histerije, raste li komunizam u Evropi?

Tada me je predsednik Odbora za spoljne poslove, čovek po imenu Sparkman, koji je nasledio Villiama Fulbright-a, poslao da napišem izveštaj, a zatim me Fulbright molio da ne stavljam na papir da će se Sovjetski Savez raspasti do 1990. godine.

Pogrešio sam za godinu dana. Kada je Berlinski zid konačno pao i bivša sovjetska imperija počela da se raspada, Jugoslavija je povukla nekoliko početnih dobrih poteza ka mirnoj tranziciji. Nastavio sam da slušam i čitam izveštaje o tome šta se događalo u BiH i šta dolazi iz Beograda. Pokrenuo sam seriju ispitivanja i šta je sa zlostavljanjem i haosom u BiH, koji je pokrenuo Slobodan Milošević.

Zbog ovoga su neke moje kolege mislile da sam alarmista. U to vreme bio sam dugo u Senatu i bio sam predsednik tog odbora i imao sam pravo da to i dalje radim. Ali dogodilo se to što sam se tokom tih saslušanja i kontakata sa stranim diplomatama uverio da Milošević planira etničko čišćenje BiH.

1991. godine moj saradnik i vrlo talentovani čovek, Jamie Rubin, pitao me je da li mogu da se sretnem sa mladim sveštenikom iz Međugorja. Bio je to neobičan zahtev. Došao mi je kao katolik, mada se nikada nisam predstavio kao katolik, kao senator.

Došao je do mene i rekao mi šta se događa u svetilištu i izrazio strah da će biti uništeno. Detaljno mi je rekao šta misli da se događa. Mislio je da se Milošević ljuti. Setio sam se šta je Milošević rekao u martu 1989. godine kada je rekao da su Srbi u Evropi još uvek ugnjetavani i žrtvovani da bi podigli ljude protiv njih.

Niko iz međunarodne zajednice nije obraćao pažnju na to kada se to dogodilo. Što sam više bio umešan u to, to sam više shvatao. Moja sestra i ja smo odgajani, kako bi rekli moji prijatelji Jevreji, kao „pravedni hrišćani“. Okupljali bi se za našim stolom i razgovarali. Moj otac je bio načitan čovek, koji nije pohađao fakultet, studirao je istoriju. Uvek nam je govorio da ne može da razume zašto nismo reagovali brže, zašto Evropa nije reagovala kada je počeo genocid u Nemačkoj. Ljudi su znali šta se dešava.

Nije mogao da razume kako ljudi mogu da upoznaju Hitlera, a da ga ne zovu pravim imenom i ne kažu šta je on. Nije mu bilo jasno zašto nismo bombardirali železničke stanice i prelaze kad se rat bližio kraju. Ostavio je snažan utisak na mene, moju sestru i moju braću. Zbog toga sam verovao da građani BiH imaju pravo da se brane.

Zbog toga sam 1992. godine predložio Rezoluciju o podizanju embarga na uvoz oružja, koju su UN i NATO odlučili da uvedu. Dodao sam još jedan element, a to je ukidanje embarga i napad. Da napadnu JNA prelazeći Drinu da stvore haos koji su planirali u Bosni i Hercegovini.

A onda se ništa nije dogodilo. Mislio sam da se istorija 1937. i 1938. ponavlja. Mislio sam da sam nepromišljen iako sam već neko vreme bio američki senator.

Razgovarao sam s lordom Ovenom, zašto su moji argumenti najbolji model za raskomadavanje i ne dozvoljavanje etničkog čišćenja BiH. Možda sam pogrešio, ali sam čvrsto verovao. Moji napori za ukidanje embarga nisu dobili veliku podršku, osim republikanskih lidera u američkom Senatu, od Boba Dola.

U aprilu 1993. godine, nakon gotovo dve godine razgovora o ovome, ambasador iz Beograda došao je kod mene po Miloševićevom naređenju. Milošević je želeo da me vidi kako bi mi dokazao da ne stoji iza svega ovoga. Da su se Srbi samo branili od genocidnih akcija bošnjačkih muslimana itd. Pristao sam da odem tamo. Otišao sam na to putovanje, ali sam prvo otišao u Zagreb. Otišao sam tamo jer sam prvo želeo u Severnu Bosnu. Sećam se da smo dva sata putovali helikopterom do Tuzle.

Tamo sam se sastao sa bošnjačkim izbjeglicama koje su brinule o Bošnjacima koji su dolazili iz Srebrenice i kretali se severnije. Grupa mladih irskih humanitarnih radnika bila je tu da im pomogne. Postojala je škola u čijim se učionicama koristili smeštaj i sklonište za one koji su bežali sa juga. Sećam se da mi je jedan mladi irski humanitarni radnik rekao da neprestano pristižu novi kamioni. Sećate se onih kamiona koje su obezbedile UN. Sećam se da je, iako je bio april, napolju i dalje bilo hladno. Izašao sam napolje i stao.

Došao je kamion, bukvalno pun ljudi, kako sam rekao svojoj deci, stojeći rame uz rame. Bilo je apsolutno naplaćeno. Zastao je, vrata su se otvorila i ljudi su počeli da izlaze. Bilo je i četvorogodišnje mrtvo dete koje se ugušilo usred kamiona jer je kamion bio tako pun. Na licima su se videla lica ljudi koji su bežali. Dete se okliznulo i nije uspelo da ustane. Sećam se kada sam otišao u školsku učionicu i sreo se sa jednom porodicom. Muž, žena i troje dece. Ako me pamćenje služi, deca su imala između 5 i 11 godina. Rekli su mi da hodaju na sever preko planina.

Majka ovog čoveka bila je s njima, bilo je hladno, više nije mogla da hoda i on je morao da donese odluku, ostavi majku i spasi decu ili nosi majku i rizikuje da izgubi svoju decu. Preko tumača mi je rekao da mu je majka rekla da je dobro i da je pusti da sedi na kamenu odakle je imala lep pogled. Rekao mi je da je otišao.

Posle ovih sastanaka otputovao sam u Beograd. Sećam se da sam u hotelu sreo grupu ljudi koji su bili predstavnici opozicije. Sreli su me u velikoj sobi sa 30-40 ljudi. Rečeno mi je da je Milošević bio loš momak, ali da se nije dogodio genocid. Sa mnom je bio mladić koji je radio za moj odbor i govorio srpskohrvatski. U tom trenutku smo na televizoru, za koji mislim da je bio na državnoj televiziji, čuli optužbu da su Bošnjaci bukvalno vešali srpsku decu na kuke za meso. Prikazali su i propagandni film u kojem su valjda marionetama podizali oduševljenje i izazivali bes zbog onoga što se radi Srbima. Pokazali su mi udice za meso koje su me podsetile, inače dolazim iz savezne države koja je najveći proizvođač piletine u SAD-u, da bih obešala piletinu. Od tog sastanka otišao sam na sastanak sa Miloševićem. Sećam se da je zgrada bila veoma lepa, pretpostavljam da je bila zgrada Habsburga. Popeli smo se crvenim tepihom i predvorjem do njegove kancelarije.

Pošto sam mnogo čitao o njemu, iznenadio sam se da je glatka poput svile. Govorio je savršen engleski, doktorirao, obrazovan, vrlo pristojan. Pozdravio me je u svojoj kancelariji, gde je njegov sto bio na kraju sobe, bio je prostor za sedenje, a na drugom kraju sobe je bio mali sto za sastanke. Seli smo za taj sto, on na jednoj strani sa jednim od svojih pomoćnika, a s druge strane ja sa svoja tri saradnika. Dvoje od njih bili su Džejmi Rubin i Ted Kaufman, koji je kasnije postao američki senator. Izneo sam mu svoje mišljenje o tome šta mislim da se događa. Insistirao je da se Srbi samo brane od onoga što im se događa.

Stalno je ponavljao da nema nikakve veze sa onim što se događa. Govorio sam o Radovanu Karadžiću. Rekao mi je da nema nikakve veze sa Radovanom Karadžićem, a onda je odjednom, poput gromova od neba, kao da smo prijatelji, pitao da li želim da razgovaram sa Karadžićem. Podigao je telefon i nazvao nekoga na srpskohrvatskom. Otprilike 15 minuta kasnije čuo sam korake i Karadžić je ušao u sobu prepoznatljive kose.

Seo je za sto zarumeneo u licu, jer je verovatno žurio i rekao; "Izvinjavam se što kasnim." Pogledao sam Miloševića i rekao: "Nemate uticaja." Kunem se Bogom da je ovo istinita priča. Nema uticaja ... Sastanak je trajao, ali se nije dobro završio. Pogledao me je i na kraju pitao, vrlo mirno, pitao me; „Šta mislite o meni, senatore?" Odgovorio sam, „Mislim da ste prokleti ratni zločinac i ostatak svoje karijere provešću radeći kako bih vas video osuđenim za to!" Kasnije su me zbog toga kritikovali.

To je jedino čega sam mogao da se setim, te priče koje sam trebao da ispričam, jer je to moj otac očekivao od mene u takvim uslovima. Na kraju sastanka učinilo mi se da se ponašam kao tinejdžeri koji na kraju školske godine sa kolegama pišu u beležnicu. „Srećno sledeće godine“.

Izašli smo sa sastanka i dogodilo se to što sam jasno video ono što svet pokušava da ne vidi. Znate da postoji izreka koja kaže da se dešava dobrovoljna suspenzija neverice. Tada se upravo to događalo. Sutradan sam pokušao da letim do Sarajeva transportnim avionom UN-a.

Tada je za Sarajevo trebalo da leti francuska pluta kojom je komandovala žena. Bila je vrlo jaka. Pre poletanja, razgovarala je sa svojim vojnicima na francuskom i jedan američki poručnik mi je rekao da mi treba kaciga. Pitao sam ga zašto mi treba kaciga, a on mi je odgovorio da mi treba jer će pucati u nas kad sletimo na aerodrom. Prvi put nismo uspeli da sletimo zbog previše pucanja.

Napokon smo sleteli i znate šta smo tamo pronašli. U bunkeru ispod aerodromskog terminala susreo sam se s Alijom Izetbegovićem i Harisom Silajdžićem.

Potom su mi predstavili svoje gledište onoga što se događalo u Sarajevu. Rekli su mi o snajperskoj aleji, pa mi je poručnik rekao da ne možemo da idemo u grad. Rekao sam mu da moramo, niko tada nije pucao na nas. Snajperska uličica, koliko se sjećam, bila je od aerodroma pa sve do grada Sarajeva.

Kad smo stigli u Sarajevo, opsada je trajala prilično dugo. Većina kuća i zgrada je uništena i to me je podsetilo na Istočnu Nemačku na kraju Drugog svetskog rata. Sećam se sastanka sa urednikom novina u dvospratnom podzemnom podrumu.

On i njegovi novinari nastavili su da pokušavaju da pišu, štampaju novine i idu dalje. Vozeći se prema gradu videli smo mnogo uništenih kuća, porodica koje su veoma dugo živele rame uz rame u miru. Sećam se jednog naselja, mislim da je bilo na jugu ili severoistoku, znak da je bilo na brdu. Tamo me je saradnik predstavio čoveku na ulici i rekli su mi da su videli automobile kako se približavaju i da su znali da dolaze po njih.

Pobegli su kroz zadnji deo kuće sa svime što su imali, a u bašti nas je dočekao komšija sa kojim smo nekada pili pivo i rekli da mu predamo svu imovinu. Žena mi je rekla da su 22 godine živeli u susedstvu. Dajte mi sve što imate, rekao je.

Kada je došlo vreme za moj odlazak, bilo je suviše opasno prelaziti aerodrom, pa smo se odvezli planinom do mesta na kojem se održavala Olimpijada, da bismo došli do američkog helikoptera. Prošli smo kroz veoma lepo selo, ne sećam se njegovog imena. Moglo se videti nekoliko uređenih kuća, a zatim po jedan prazan prostor. Ljudi koje sam tamo sreo rekli su mi da su im komšije dolazile i bacale bombe na kuće.

Ubrzo po povratku sa ovog putovanja u martu 1993. godine, pozvao sam Harisa Silajdžića da dođe i svedoči na zatvorenoj sednici Odbora za spoljne odnose Senata. Sećam ga se kao jednog od najarkuliranijih i najsposobnijih ljudi koji su ikada svedočili pred tim Komitetom. Impresionirao je sve prisutne svojom smirenošću i gracioznošću. Na kraju svedočenja pozvao sam starije članove Senata i članove Odbora za spoljne poslove, Odbora za vojnu službu i Komiteta za obaveštajne poslove u Izvršnoj sobi Odbora, a ne u Velikoj komori.

Neki od njih su bili vrlo dobri ljudi, pola republikanci, pola demokrate. Kada je Silajdžić završio govor, počeli su da ga pitaju. Jedan od njih je bio: Ako ukinemo embargo, izazvaćemo još više smrtnih slučajeva.

Što više ljudi ima pristup oružju, to će više umreti. Sećam se da je Harris rekao, mislim da ima ćerku, možda grešim, sina, imao je sina. Rekao je da se njegova porodica u to vreme skrivala u planinama. Sjećam se da je pogledao senatora čije ime neću spomenuti, a koji se inače protivio embargu, i rekao mu je: „Senatore, učinite mi čast i ne odlučujte kako će moja žena i sin umreti. Pusti mene. Oni će umreti ako me naoružate, možda će i umreti, ali učinite mi čast da sami odlučimo kako ćemo umreti “.

Nikad, nikad, nikad to neću zaboraviti. Bila je to jedna od najdubljih misli koje sam ikada čuo u realnom vremenu. Rastali smo se u potpunoj tišini. Ali ništa se nije promenilo. U junu 1994. godine, bez mnogo nagovaranja, nagovorio sam Boba Dolea da ponovo putuje sa mnom u Sarajevo. Moja supruga Jill takođe je želela da putuje želeći da vidi, Bobova supruga Elizabeth takođe je putovala sa nama. Putovali smo u čast 50. godišnjice iskrcavanja u Normandiji. Putovanje do Anzije u Italiji, gde je Bob ranjen, na putu za Sarajevo zaustavili smo se u Spitu, a odatle nastavili helikopterom. Sećate se da je u to vreme bio primat.

Ali ono što se dešavalo u starom gradu, koji je uglavnom bio muslimanski, bilo je da su snajperisti bili u planinama sa izuzetno moćnim oružjem. Nije mi bilo jasno zašto su platna i pokrivači rašireni od kuće do kuće u krivudavim ulicama starog grada. To je učinjeno da se blokira pogled snajpera koji su namerno gađali decu, što je učinjeno kako bi se prisilili bošnjački muslimani da napuste grad. Sećam se da smo išli u posetu bolnici. Kao što sam rekao, bilo je na snazi primirje. Svi oni koji su gledali film „Engleski pacijent“ pamtiće bolnicu i bolnica u Sarajevu me je podsjetila na tu bolnicu. Zidovi su jednako visoki kao u ovoj sobi, ne kao u američkim bolnicama, sve je bilo čisto, nismo našli skoro nikoga.

Neurohirurg je rekao meni i Bobu da postoji nekoliko ljudi koje bi želeo da posetimo. Ušli smo u urednu veliku sobu i tamo zatekli crnokosu lepoticu, sa onim smeđim očima koje su tamo ležale. Imala je 15 godina i gledala je unapred.

Kad smo ušli u sobu ona se okrenula, bilo je jasno da ne može da se fokusira. Nije trebalo da to učinim, ali odmah sam prišao njenom krevetu i uzeo je za ruku, verovatno je to bilo neprikladno, ali to sam učinio vođen očevim instinktom. Držao sam je za ruku, a Bob je stajao na dnu kreveta i pitao šta se dogodilo. Snajperski metak presekao joj je optičke živce i ona je ostala slepa. Znate, mogu da nastavim, ali ne treba ponavljati surovost tih godina. Svi razumete neoprostiva odlaganja, razloge nereagovanja i svaki put kada svet nije uspeo da interveniše. Vi ste to preživeli, izgubili ste porodice. Izgubili ste domove. Borili su se da sačuvaju dostojanstvo. Ovo nije bio građanski rat. Ovo je bio genocid. Planiran i jednostavno genocid. I to se događalo pred očima čitave Evrope.

Verujem sada, verovao sam i tada, da je to bio test za sve za šta kažemo da se zalažemo, za sve za šta kažemo da stojimo kao Amerikanci.

Čitava transatlantska zajednica je uzela zdravo za gotovo frazu „Nikad više“, to se ponovilo. Ovaj put muslimanima. Evropski muslimani. Nije bilo dovoljno saosećanja ili saosećanja.

BiH je bila prvi pravi tekst naše posvećenosti tome nakon Drugog svjetskog rata. Čak i nakon Srebrenice i Žepe, dok nismo dobili te slike bosanskih mladića, već 14 meseci sam govorio o masovnim grobnicama i niko me nije slušao. Ali kada su ljudi videli te slike, onda im to više nije moglo tražiti izgovore.

Stvari su se počele menjati. Te slike su toliko podsećale na holokaust da se istina više nije mogla zanemariti. To se dogodilo u julu 19995. Istog meseca smo uspeli da usvojimo Rezoluciju o napadima, NATO nas je morao sramotno pratiti jer nisu imali drugog izbora kada smo doneli odluku da se preselimo. Danas, kada slavimo 25. godišnjicu nezavisnosti BiH, važno je prisjetiti se početka tog strašnog rata.

Setimo se tragedije kroz koju su prošli vaši ljudi. Da podseti svet. Sto hiljada mrtvih, dva miliona raseljenih, 20 hiljada silovanih mladih muslimanskih devojaka i žena koje su silovane jer se mislilo da zbog toga nikada neće moći biti deo svoje porodice i svoje religije.

Slavimo napredak postignut u obnovi vaše domovine. To je postignuto zahvaljujući miru i uspešnom životu koji ste uspeli da stvorite za vas i vaše porodice ovde u Sjedinjenim Državama. Jedno od prvih putovanja koje sam obavio kao potpredsednik, jer mi je predsednik dao ovlaštenje da radim ono što sam smatrao najboljim, bilo je putovanje u Sarajevo. Otišao sam jer sam namjeravao da pokažem da posvećenost Sjedinjenih Država i naroda BiH nije završila Dejtonskim mirovnim sporazumom.

Ta posvećenost prevazilazi saradnju između naših vlada. Zahvaljujući vama, vašim porodicama i hiljadama drugih Bosanaca i Hercegovaca širom svijeta, Sjedinjene Države će preživjeti. Još uvek pokušavamo da shvatimo da svako dete u regionu mora imati budućnost, mir i sigurnost kako odrasta bez obzira na nacionalnu pripadnost. Mislim da je važno podsetiti ljude zašto se ovaj rat dogodio. Šta se dogodilo i kako može da se ponovi?!

Znate, i dalje radimo zajedno, ali verujem da se svi ljudi u BiH moraju nastaviti boriti za budućnost do koje ste mislili da ste došli krajem genocida, jer se sjećate prošlosti. Treba da podsetite svoju decu na tu prošlost. Svi bi trebali znati tu prošlost. Mnogo ste se žrtvovali za jedan cilj. Živeti u mirnoj, nužno multietničkoj demokratiji. Koliko god sam ponosan što sam dobio ovu nagradu, moram vam reći da nas čeka još veliki posao. Veliki zastoj se dešava u celom regionu i upravo sam zbog toga ponovo putovao tamo pre 18 meseci i sastao se sa svim predsednicima iz regiona. Brinuo sam već neko vreme. Ljudi u BiH su pretrpeli previše da bi se vratili. Podsetite sebe i sve u domovini kuda vas vodi put populizma, nacionalizma i ksenofobije. Podele, neredi i sukobi, au najgorem slučaju genocid. Završetak nedovršenog posla ujedinjenja Evrope u celini i mira jedini je način da građani BiH napreduju u narednim generacijama. Kada političari pokušaju iskoristiti prošli bol mržnjom i optuživanjem drugih, svi se morate ustati i suprotstaviti se retorici podjele, razdvajanja i potvrditi pozitivnu viziju. Ujedinjena, multietnička, demokratska Bosna i Hercegovina, sa jakim institucijama, Bosna i Hercegovina integrisana u Evropu Sama sam se borila protiv toga i počelo je pre 27 ili 28 godina. Vi i vaši brojni prijatelji dali ste svoje živote za nju. Mislim da je ovo borba koju moramo nastaviti. Hvala vam još jednom na ovom priznanju. To prevazilazi sve što sam učinio. Znam jedno - ne pamćenje povećava mogućnost ponavljanja. Neka se čuju vaši glasovi. Inače, toliko ste dali Sjedinjenim Državama. Ja sam vaš dužnik i ponosan sam što sam povezan sa vama. Hrabrost vaših porodica je ono što sumnjam da ću ikada više videti u svom životu.

Hvala vam!”

Bonus video:

(Espreso.co.rs)