Drago je živeo u takvoj bedi da je morao da jede travu: A onda mu je jedan pošten potez promenio život

Njegovu neobičnu životnu priču zabeležio je novinar Mario Brkić u reportaži za „Glas Hercegovine“, a Drago se tokom razgovora prisetio događaja koji su ga oblikovali, od siromašnog detinjstva do susreta sa smrću na otvorenom moru. Rođen je 30. jula 1944. godine, u porodici sa šestoro dece, u vremenu kada je svakodnevica podrazumevala težak fizički rad, a obezbediti dovoljno hrane bio je jedan od najvećih izazova.

Tri godine su živeli u takvoj bedi da su morali da jedu travu

Iako je kasnije prošao kroz brojne opasnosti i životne neizvesnosti, Drago priznaje da ništa nije bilo teže od godina koje je kao dečak proveo u siromaštvu. Posebno pamti posleratni period, kada je njegova porodica jedva sastavljala kraj s krajem, a nestašica hrane bila toliko velika da su bili primorani da jedu ono što bi pronašli u prirodi.

- Nikad u životu mi nije bilo teže nego tada. Dete nema šta jesti - prisetio se Drago, govoreći o trogodišnjem periodu u kojem je glad bila njihov stalni pratilac.

Jedan događaj iz detinjstva posebno mu je ostao urezan u sećanje. Odlučio je da, ne govoreći ništa ocu, ustane pre svitanja i pokuša da obezbedi hranu za porodicu. Oko četiri sata ujutru uzeo je nekoliko šaka kukuruza i posejao ih na njihovoj zemlji, nadajući se da će nešto uspeti da nikne.

Njegov trud nije bio uzaludan. Krajem novembra stigao je rod, pa su pred Božić konačno mogli da pripreme hleb i puru, tradicionalno jelo od kukuruznog brašna. Posle dugog gladovanja taj obrok za Dragu je predstavljao pravo bogatstvo.

- Skuvali hleb i puru skuvali, najeo se! - ispričao je, prisećajući se koliko je bio srećan što konačno može da jede.

Glad je, međutim, ostavila posledice na njegove navike. Otac je morao da ga upozorava da ne pojede previše odjednom, jer je organizam posle dugog perioda oskudice bio iscrpljen.

U Austriji pronašao zlato, a jedan pošten potez promenio mu je život

Posle odsluženog vojnog roka u mornarici, Drago je rešio da sreću potraži daleko od kuće. Otišao je u Austriju, gde u početku nije uspevao lako da pronađe posao. Ipak, jedan sasvim neočekivan događaj otvorio mu je vrata kakva nije mogao ni da zamisli.

Dok je hodao po snegu, ugledao je zlatni sat i nakit, čiju je vrednost procenio na između 300 i 500 tadašnjih maraka. Iako mu je novac bio preko potreban, nije ni pomišljao da pronađene dragocenosti zadrži, već ih je odneo u policiju.

Upravo zahvaljujući tom postupku dobio je priliku da počne da radi. Policijski službenik pomogao mu je da pronađe posao na kojem je kopao rupe za postavljanje električnih stubova. Rad je bio naporan, ali je zarada bila znatno veća od svega što je do tada mogao da zamisli.

Prema njegovim rečima, za samo devet meseci uspeo je da zaradi čak 33.000 maraka, što je u to vreme predstavljalo ogroman novac.

- Mogao sam u Ljubuškom napraviti neboder! - rekao je Drago, opisujući koliko je tada zaradio.

Ipak, novac nije odlučio da potroši na sebe. Sve što je zaradio dao je roditeljima, a zatim nastavio dalje, prema Nemačkoj, gde se zaposlio na građevini. Ni tamo nije birao lakše poslove, već je nastavio da radi i štedi, naviknut još od detinjstva da se za svaki dinar mora ozbiljno potruditi.

Na Pacifiku preživeo oluju koja je gutala brodove

Njegov život dobio je potpuno drugačiji pravac kada je odlučio da se školuje za kuvara i konobara u Makarskoj. Posle završene obuke otišao je u Trst, gde je dobio posao na američkom brodu. Naredne četiri godine proveo je ploveći svetskim morima, upoznajući zemlje i gradove o kojima je kao siromašni dečak mogao samo da sanja.

Međutim, među brojnim putovanjima posebno pamti ono iz 1984. godine, kada je brod kojim je plovio iz Njujorka prema Japanu zahvatila razorna oluja na Tihom okeanu. Prema njegovom svedočenju, talasi su dostizali visinu od čak 35 metara, a ogromna snaga mora bacala je brod sa jedne strane na drugu.

- Isto kao papir kad baciš na vodu! Nosalo nas - opisao je Drago dramatične trenutke tokom kojih je posada strahovala za život.

U sećanju mu je ostao i jugoslovenski teretni brod „Dunav“, koji je, kako tvrdi, prošao nedaleko od njihovog plovila neposredno pre nevremena. Prema njegovim rečima, „Dunav“ je kasnije potonuo, a tokom iste oluje izgubljeno je ukupno 17 brodova. Ove podatke Drago je izneo kao svoje lično sećanje na katastrofu.

Koliko je situacija bila ozbiljna govori i događaj sa kapetanom Franom Orebovićem, koji je u jednom trenutku, suočen sa silinom nevremena, počeo da strahuje da brod neće izdržati.

- Nećemo, nećemo, Frano, nemoj plakat - tešio ga je Drago, pokušavajući da sačuva prisebnost dok su se oko njih podizali ogromni talasi.

Drago Hrstić iz Gornjeg Graba kod Ljubuškog, koji je kao dete preživeo glad Foto: Printscreen/ YouTube/ Glas Hercegovine

Iako se i sam nalazio u životnoj opasnosti, nastavio je da radi svoj posao konobara i poslužuje članove posade. Njihov brod je, uprkos ozbiljnim oštećenjima, uspeo da stigne do Japana, ali je Drago tada doneo odluku da više ne želi da rizikuje život na moru.

Radio širom sveta, a danas u poznim godinama nema penziju

Po povratku u Hercegovinu 1984. godine, Drago je odlučio da ostane u rodnom kraju. Iza njega su već bili poslovi u Austriji i Nemačkoj, godine provedene na brodu, velika zarada i iskustva koja retko ko doživi tokom jednog života. Ipak, ono što nije uspeo da obezbedi jeste siguran prihod za starost.

Danas živi sam u Gornjem Grabu i, kako kaže, nema penziju. Umesto odmora posle decenija napornog rada, svakodnevno obrađuje svoju zemlju, održava imanje i uzgaja voće i povrće od kojeg se izdržava.

U njegovoj bašti mogu se pronaći pasulj, blitva, spanać, smokve, trešnje, višnje i šipak. Deo onoga što proizvede prodaje, a ostatak koristi za sopstvene potrebe. Uprkos godinama, nije odustao od rada, jer je upravo rad ono na šta se oslanjao čitavog života.

Kada je novinar pokušao da sazna kako danas gleda na sve što je prošao i zašto, uprkos tolikom trudu i zaradi, nije uspeo da obezbedi mirniju starost, Drago je odgovor sažeo u jednu rečenicu.

- Zato što sam svakome gledao pomoći, a sebi nisam baš.

Bonus video

(Espreso/Kurir)