"JA SAM SRBIN, HRVAT I MUSLIMAN" Nije smeo da priča o POREKLU MAJKE, imao NAJTRAGIČNIJU SUDBINU, a RAT MU JE...

Legendarni jugoslovenski bokser Marijan Beneš je u ringu bio neumoljiv borac dok je privatno bio umetnička duša. Njegovo poreklo je oduvek je intrigiralo Srbe, Hrvate i Bosance, a on je voleo da sebe zove pacifistom i čovekoljupcem. Rođen je 1951. godine u Beogradu, a preminuo je 2018. godine u Banja Luci u 68. godini.

Boreći se pod jugoslovenskom zastavom, ostvario je čak 272 pobede, 16 poraza i 11 remija, a rat mu je doneo mnogo nevolja. Zdravstveni problemi su ga omeli da napravi još veću karijeru, veliki deo života proveo je u Tuzli i Banja Luci. Zbog boksa je izgubio detinjstvo, a u ratu mu je ubijen brat, preminuli su mu roditelji i razveo se od supruge. Beneš se povukao iz boksa 1983. godine posle teške povrede oka.

Poslednje dane je proveo u staračkom domu u Banja Luci, a rođen je i odrastao u Beogradu gde je stekao formalno i muzičko obrazovanje. Na Evropskom amaterskom prvenstvu u Beogradu 1973. postao je prvak Evrope u lakoj velter kategoriji, a šest godina kasnije isto je uradio i kao profesionalac.

Mnoge je iznenadilo to što se opredelio za boks, pošto je bio umetnička duša, voleo je da svira, obrazovao se i u muzičkoj školi i pisao je pesme, za šta je zaslužan njegov otac Josip koji je bio profesor muzike. Završio je odsek za violinu, a detinjstvo ipak nije proveo u glavnom gradu tadašnje Jugoslavije, već u Tuzli. U Banjaluku je stigao sa 16 godina i u njoj otkrio boks u klubu Slavija.

Na vrhuncu karijere oboleo je od žutice i to ga mnogo omelo na putu slave. "Ljudi daju život za ideale, moj je ideal boks. Nije rat, ali za mene je život rat, jer ratujem da živim. Da li me mrze? Da. Mnogi. Oni koji me ne poznaju, a ja protivnika ne mrzim. Osećam samo želju da pobedim, kao i on mene", rekao je u jednom intervjuu pred kamerama, tokom svojih takmičarskih dana.

"Zbog boksa sam izgubio mnogo i dobio mnogo. Izgubio sam detinjstvo i sve ono što su druga deca imala. Ja nisam to imao, jer se bavim boksom od desete godine. Boksao sam se, dobio sam ime, zaradio sam ga. Uz to sam dobio i još neke materijalne stvari, kao kafić, kuću, stan, auto... Za mene solidno", kazao je on u Banjaluci, gde je bio svoj na svome.

Rat u Jugoslaviji i velika tragedija

U toku građanskog rata u Jugoslaviji, Banjaluku je napustio 1995. godine, nakon što mu je rođeni brat Ivica ubijen na početku sukoba, 1992. "Ljudi koji su mi bili bliski mogli su ga spasiti. On je bio anacionalan tip. Bio je inatljivac, prznica, ali divno stvorenje, pošten iznad svega. Sve se okrenulo naopačke, ljudi su se zamrzeli preko noći. Imao sam mnogo telefonskih poziva, problema, pretnji, bilo je svega", rekao je Beneš u intervjuu hrvatskom "Nacionalu".

"Jednostavno, psihička prisila je bila takva da sam morao otići. Bilo je važno da si Srbin. Ako nisi, onda nisi dobrodošao. Tadašnja vlast je bila fašistička. Ja sve “velike Srbe” i “velike Hrvate” nazivam fašistima. U ratu su mi umrli majka i otac. Od žene Stane sam se razveo, takođe zbog nacionalnosti. Međutim, s kćerima Žanet i Marijanom ostao sam u dobrim odnosima. Moja bivša žena vratila se iz Niša i deca su sada s njom u Banjoj Luci. Završila su medicinsku školu i gimnaziju i dobri su učenici. Žanet se upisala u Beču na pravni fakultet i uči jezike. Nedavno je bila prva pratilja Mis BiH. U Beču imam i najstariju kćer, vanbračnu, Mariju. Ona je na konzervatoriju magistrirala violinu. Njena majka je Beograđanka", govorio je Beneš u intervjuu 2004. godine.

Hrvat, Srbin i Musliman

Beneš je tek nakon smrti majke saznao da je Srpkinja, što je u kući bila zabranjena tema. "Po svemu sudeći, moja majka jeste Srpkinja – Marija Vuhić. Samo mi u kući nikada o tome nismo raspravljali. Ni danas ne pričamo".

Beneš je otkrio da je bio mobilizovan kad je napustio 1995. grad na Vrbasu. "Bio sam u vojsci. Nisam ni Srbin, ni Hrvat, ni Musliman, ja sam i Srbin i Hrvat i Musliman. Ja sam neopredeljen. Pacifista, čovekoljubac. Ja sam u ringu bio borac, ali nikada nikom nisam želeo zlo. Tako ni u ratu. Nigde nisam išao. Slep sam na levo oko, a čim je malo hladno, ukoče mi se ruke..".

Posle odlaska iz Banjaluke bio je u logoru u Novskoj, u Hrvatskoj, zatim se kratko zadržao u Zagrebu, pa je otišao u Medulin. Kako kaže, u Zagrebu je "naišao na zid" i niko nije hteo da mu pomogne. "Ni od Srba, ni od Hrvata nemam ništa. Uzalud titule i medalje, mogu da ih bacim u WC".

U Banjaluku se vratio posle potpisivanja Dejtonskog sporazuma, u decembru 1995. Potom je teško živeo, ali nije hteo da govori previše o tome. "Ne živim jako teško, ali nemam nikakva primanja. Sestra Ljiljana je moj finansijer. Da nema nje, bio bih na prosjačkom štapu. U toku rata delio sam novac sirotinji, pomagao ljudima bez obzira na nacionalnost. Kada sam došao u Hrvatsku, oni su mislili: 'Ti si svoj novac preneo, lako je tebi, imaš ti.' Rekoh: 'Imam, hvala Bogu.' Međutim, da nema sestre, ja bih bio već duboko zakopan", govorio je Beneš.

"24 puta mi je lomljena šaka, na sedam mesta. Doktori su mi rekli pre tri i po godina da neću moći da držim čašu ako budem nastavio da se bavim boksom", govorio je u jednom intervjuu.

Od boksa se dva puta opraštao, borbom u Banjaluci 1991, a onda i 1996. u Hrvatskoj. "Sve sam žrtvovao za boks. Mislio sam da ću baveći se sportom osigurati svoju egzistenciju do kraja života. Međutim u ratu sam ostao bez imovine".

Posebno su zanimljive anegdote o njegovim tučama u sopstvenom kafiću. "Ma ja sam se u tom lokalu tukao po pet puta dnevno. Ljudi su dolazili iz cele zemlje da bi se sa mnom potukli. Jednog dana sam se tukao 15 puta. Naučio sam što znači biti šerif na Divljem zapadu. Kući sam dolazio sav krvav. Ali s obzirom na to da sam emotivan čovek, zabrinuo bih se što je s tim ljudima u bolnici, jesam li ih jako ozledio. I onda mi je prekipelo, bilo mi je dosta tog lokala".

Do kraja života pamtio je i susrete sa Josipom Brozom Titom. "Jesam (ga sreo), dva puta. Tile je bio laf. Kada su me prvi put predstavili Titu, rekao mi je: 'A ti si onaj mali što onako opasno bije?' Ja sam mu rekao: 'Niste ni vi druže Tito viši.' Zagrcnuo se od smeha. Mogu pisati što hoće, ali niko nije jeo iz kante za smeće dok je Tito bio živ. Svi su imali platu – i radnik i rudar i čistač ulica i lekar. Sada gospoda jedu iz kante za smeće – i u Zagrebu i u Beogradu i po Banjoj Luci".

Na pitanje da li je žalio zbog nečega, sa uzdahom je priznavao da mu je bilo krivo što nije bio šampion sveta. "Želeo sam biti prvak sveta. Riskirao bih oba oka. Imao sam šansu, ali nikad i sportsku sreću, niti ljude koji su bili korektni. Bio sam naivan u mnogim stvarima, verovao sam ljudima i voleo ih. I dalje ih volim. Ali zadovoljan sam svojim životom. Nikome nisam učinio zlo, a doživeo sam grozne stvari".

Plakao u ringu zbog idola

Kada je nokautirao Zvonka Vujina, svog idola, Beneš je zaplakao. Prethodno ga je molio da se ne bore u ringu. Bolelo ga je, ali mu nije popustio.

Za njegovo ime mlađe generacije veže i izjava koju mu pripisuju, a koja zaista zvuči u duhu onoga što je govorio i bio: "U Srbiji sam bio ustaša, u Hrvatskoj četnik, a ja sam partizan, mamu vam je*em". Na sahrani u Banjaluci, Beneš je ispraćen uz himnu "Hej Sloveni", uz koju je slavio velike pobede, a kovčeg je bio prekriven zastavom SFR Jugoslavije.

Beneš je po sopstvenoj želji sahranjen u porodičnoj grobnici na banjalučkom groblju Sveti Marko.

(Espreso/Mondo/Jelena Bjelić/Prenela: N.J)