Programerka koja piše kodove i zadaje udarce za medalju! (FOTO) (VIDEO)

Da li je mali podvig kada jedna programerka iz Beograda osvoji evropsko i svetsko zlato u, ni manje, ni više - kik boksu, jednoj od "najmuškijih", najnapornijih veština koje postoje? Diana Dabetić je bivša rukometašica, koja je pokidavši ukrštene ligamente, prešla na kik boks i osvojila najsjajnija odličja sa mnogih velikih međunarodnih takmičenja.

U nastavku je ESPRESO intervju sa sadašnjom, a nadamo se i budućom vlasnicom evropskih i svetskih zlatnih medalja.

Kako se jedna tako obična devojka kao ti odlučila na ovaj sport, koji po stereotipima i nije baš za devojke?

- Verujte mi, sasvim slučajno. Uvek sam volela borilačke veštine. Kao mala sam se bavila karateom, ali - standardna priča, moji su bili protiv toga, pa sam onda prešla na rukomet, kojim sam se bavila devet godina. Zbog ozbiljnih povreda kolena prestala sam i rešila da se bavim nekim drugim sportom, da mi bude hobi. Poznavala sam Dejana Kekića, trenera Kik boks kluba Crvena zvezda, gde je sve počelo. Posle prvog treninga, trener mi je rekao da probam da uđem u takmičarsku grupu, jer su tamo treninzi mnogo teži, a da će biti tu za mene ako odlučim da se takmičim. Mislila sam - radim, završila sam faks, hajde da probam, bolji su treninzi u toj grupi, a i ostaću aktivna u nekom sportu. Ali nisam planirala da se takmičim, zbog povreda - priča Diana i nastavlja.

- Ali, imala sam potencijala. Trener je predložio da idem na prvenstvo Beograda. Rekoh, hajde da probam. Krenula sam na prvenstvo Beograda, pa onda i na prvenstvo Srbije u B klasi, zatim u A klasi, da bi na kraju došlo Svetsko prvenstvo u mom rodnom gradu. Sama ta stvar što sam u reprezentaciji i što mogu da "izađem" na Svetsko prvenstvo je bio ogroman uspeh, a ja sam ga na kraju i osvojila i dobila državnu stipendiju. Zatim sam osvojila i Evropsko prvenstvo, Kup Balkana i sva ta takozvana "niža" takmičenja - kaže naša zlatna devojka.

Kažeš, povreda je bila problem... Kako steI uopšte uspela da saniraš to i da kreneš da se baviš još brutalnijim sportom od onog prethodnog?

- U rukometu sam oba puta koleno povredila u doskoku. "Pukli" su prednji ukršteni ligamenti. U kik boksu do sada nikakav problem nisam imala sa povredama. Verovatno, jer nema naglih promena pravaca, nema skoka, doskoka. Doduše, ima udaraca u koleno, ili nogu, ali sve ozbiljnije povrede su me, srećom, skroz zaobišle.

Koji sport je "prljaviji", rukomet ili kik boks?

- Uh, teško pitanje. Iskreno, prljaviji je rukomet. I za muškarce i za žene. Kako je timski sport, teže je sudiji da vidi te "prljavštine", posebno kada se napravi gužva oko šest metara. Prljav je i kik boks, ali ne toliko. Ring je veliki, sudija sve može lepo da vidi.

Završila si fakultet i radiš kao programer, kako uspevaš da uskladiš obaveze?

- Prilično mi je naporno. Od devet do pet sam na poslu, onda idem pravo na trening. Treniram šest puta nedeljno, i privatno i u Zvezdi. Svaki dan sam po devet-deset sati na nogama, van kuće.

Diana na ruci nosi pametni sat Samsung Gear S3. Kaže da joj je i više nego koristan, u svakodnevnim situacijama, ali i tokom treniranja.

- Kad bolje razmislim, pametni sat u suštini ima toliko mnogo korisnih stvari. Na primer, meri mi potrošnju kalorija prilikom treninga. Zatim, koliko koraka napravim ako hodam ili koju distancu pređem ako trčim. Tu je onda i efikasnost sna - što mi je super opcija. Takođe, mogu da skidam razne aplikacije, štopericu na primer. Nju posebno koristim za trening. Znači mi i što baterija traje dugo, a i otporan je na udarce - kaže Dabetićeva, koja je po završetku intervjua obećala našoj redakciji da će izaći na crtu novinaru i fotografu u susret i odraditi jedan sparing ekskluzivno za kamere ESPRESA. I to sparing sa obojicom.

Koji izazovi slede?

- U planu je da idemo u Austriju na Evropsko i Brazil na Svetsko prvenstvo. Evropsko prvenstvo je brzo, za nekoliko nedelja, zatim dolazi još jedno prvenstvo Srbije, i na kraju Svetsko prvenstvo.

Da li je istina da ti ne radiš skauting protivnicama?

- Jeste, istina je. Ne volim, jer kada sam počela da se bavim ovim sportom uglavnom sam se susretala sa devojkama sa velikim iskustvom, koje su imale 10 -15 mečeva, pa trener nije hteo da me plaši. Posle borbe jednom prilikom su mi rekli "Hej, pa ova devojka već ima devet pobeda zaredom", "Ova je bila druga na Evropskom prvenstvu", a ja mislila da radim sa nekim ko je, kao ja, početnik. I sada kada odem na takmičenje, dobijem žreb sa kim se borim, ali prosto ne volim da skautiram. Gledam na to na ovaj način: I ona je ista kao i ja, ne može da bude mnogo bolja ili gora!

Da li ti se nekada to obilo o glavu?

- Srećom, za sada nije. Nisam još nijednom dobila, kako bi rekli, batine iako je bilo jakih udaraca. Kada sam se vratila sa Evropskog prvenstva, bila sam baš u masnicama. Imala sam modrice na oba oka, kao i hematome na nogama. Do sada sam odradila 20, 21 meč, i nijednom još nisam doživela neki ogroman problem. Imam sve pobede i jedan poraz, i to jednim poenom razlike.

Da li se nekad neko od drugara ili momaka uplašio tebe, tvoje snage? Realno, većinu bi mogla da nas prebiješ?

- Često se šalim sa drugarima i kolegama. Na poslu imamo teretanu i džak, tako da mi neki momci traže da im pokazujem kako se to radi. Počeli su čak da mi nude da sparingujem sa njima, da me pitaju "šta misliš, da li je to bolje ovako ili onako?", ali u principu, kada vide kako vežbam i radim, skapiraju da bi verovatno dobili batine kada bismo se stvarno pobili (a-ha-ha). Ali, naravno, teško da će se to ikada desiti - iskrena je svetska šampionka u kik boksu.

Može li u Srbiji da se živi od kik boksa?

- Neki žive. Možeš da radiš profi mečeve sa strane, možeš da otvoriš svoj klub, ali naravno da ne možeš da živiš kao fudbalerka, košarkašica. Nešto novca možeš da zaradiš. Ali, da ti ostane za posle, za neku penziju, nije moguće.

Već si pomenula da roditelji nisu bili za tvoju karijeru u ovom zaista napornom sportu. Da li su na kraju "aminovali" tvoje bavljenje njim, ili im je i dalje teško?

- Nikada nisu gledali moj meč. Ni ja im to ne dozvoljavam, stvara mi pritisak. Tačno znam kako bi mama videla svaki udarac koji primim. Kada sam se vratila sa Evropskog prvenstva u modricama, pitali su me kada ću prestati, da li mi je dovoljno, napominjući da sam sve osvojila, da je previše truda i preteško uz posao. Ne mogu da mi zabrane, to je to - jasna je Diana.

Planiraš li da se oprobaš i u nekoj drugoj veštini? Možda MMA (mixed martial arts)?

- Razmišljala sam, kada prekinem kik boks, da se "bacim" na brazilski džiudžicu. Naravno, ne da se takmičim, ali čisto rekreativno. Naravno, nikad ne reci nikad, tako je bilo i sa kik boksom, ali definitivno na to gledam kao na neku sledeću stanicu.

Morali smo, čisto iz radoznalosti, da je pitamo i da li ima dečka?

- Nemam - rekla nam je uz osmeh Diana.

Ceo život si u Crvenoj zvezdi. To verovatno znači da za nju navijaš. Pratiš li fudbal, košarku, neki od tih mejstrim sportova? Bodriš li nekad svoju braću i sestre po bojama?

- Iskreno, fudbal ne volim, ni ne pratim. Žao mi je što je taj sport toliko plaćen, a ostali sportisti ne mogu da žive normalno, iako ulažu isti trud. Ja sam u rukometu imala profesionalni ugovor, trebalo je da dobijam stipendiju, ali nisam je dobijala. Što se košarke tiče, nju već volim. Donekle je i pratim. Najviše volim Sonju Petrović, išle smo zajedno na fakultet. Pratila sam i žensku reprezentaciju.

I naš fotograf je imao jedno pitanje za Dianu.

Zamisli da se sretneš u gradu sa Milicom Mandić (tekvondo) i nešto se "pokačite". Ko bi dobio, a-ha-ha? (napomena: pitanje je čisto fiktivnog karaktera, kao i odgovor, jer je profesionalnim borcima i ljudima koji se bave borilačkim veštinama zakonom zabranjeno da svoje znanje pokazuju van ringa ili borilišta)

- Pa, ne znam. Vidiš, oni su slabi u rukama, ali su odlični u nogama. Radimo i mi nogama, ali nismo toliko spretni da možemo nogama tom brzinom da udarimo u glavu. Kada bismo se potukle (fiktivno), potrudila bih se da koristim ruke. One nemaju pravi gard, pa bi možda tu bila moja prednost. Iskreno, razmišljala sam o tome, mnogi ljudi su me to pitali. Baš za Milicu, ali i za druge tekvondistkinje i tekvondiste. Jedan bivši kolega koji se bavi tim sportom želeo je da sparinguje sa mnom na Adi. Skratila sam distancu, da bih mogla da ga udaram rukama. Njihove noge za mene lete totalno neartikulisano, da prosto ne znam gde će ta noga da odleti. U glavu, stomak... Da se ta tuča dogodi, definitivno bih prešla na boks. Naravno, toliko energije trošim na treningu, da mi to nikada stvarno ne bi palo na pamet - kaže Diana.

(Aleksa Radosavljević)