Vins Karter i Lebron Džejms iza našeg Mikana: Zvali ga Zvezda i Partizan, ali više je mario za traktor, njivu i Ivu

Dok su jedni birali jedan sport i jednu karijeru, Mijailo Grušanović je istovremeno dominirao na više terena. Košarkaš po opredeljenju, fudbaler i rukometaš po talentu, ostao je upamćen kao sportista koji je podjednako lako pogađao obruče i tresao mreže, ali i kao čovek koji je veliku karijeru podredio ljubavi prema rodnom kraju i porodičnom gazdinstvu.

Mijailo „Mikan“ Grušanović bio je noćna mora svih čuvara – bez obzira na to da li stoje između stativa ili pod košem. Iako je imao ponude većih klubova, čak i Crvene zvezde i Partizana, odlučio je da ostane veran svom kraju i karijeru gradi u sredinama poput KK Borac Čačak, KK Vojvodina, a najviše u KK Ivi.

Punih dvadeset godina bio je zaštitni znak šabačke košarke, ali paralelno je briljirao i na fudbalskim i rukometnim terenima. Malo je sportista koji su u isto vreme mogli da budu prvi strelci na travi, precizni šuteri na parketu i ozbiljna pretnja u rukometnom napadu.

Iako je imao potencijal za znatno veću profesionalnu karijeru, izabrao je drugačiji put. Ljubav prema sportu kombinovao je sa radom na imanju, ostajući dosledan sebi i svom načinu života.

Izdvajamo dobar opis sa FB stranice Radioaktivni komarac o kakvoj se osobi radi:

"Vins Karter i Lebron Džejms sa 22 sezone drže rekord po broju odigranih utakmica u NBA.

Međutim postoji čovek koji je igrao košarku 32 godine, od toga 28 godina u svom Šapcu, ali nije mario za tim da postane superstar.

Čovek koji voli svoje selo, svoj klub i košarku-Mijailo Mikan Grušanović.

U višim rangovima igrao je do 42. godine, a u nižim do 48. godine. Igrao je sve lige Jugoslavije (4.najbolji strelac u istoriji), igrao je prvu ligu Srbije i Crne Gore. Više puta bio prvi strelac nacionalnog takmičenja, a kasnije i u dva navrata zvanično najkorisniji igrač.

Dok je igrao za Ivu njegova plata je bila kao dve plate radnika fabrike Zorke.

Legendarni trener Milovan Stepandic Stepi, veliki ljubitelj kafana i košarke, bio je njegov mentor i u kafani i na terenu ukupno 30 godina. Njih dvojica su bili glavne vedete Šabačke košarke.

Imali su saobraćajnu nesreću zbog čega je Mikan od 29 godine igrao sa krivom rukom.

Ali tek tada počinju njegove najbolje partije i u samoj dvorani Šabačke gimnazije koja je bila puna dva sata pred svaku utakmicu. Čak je sa Ivom igrao i tadašnji evropski Kup Koraća.

Ovaj čovek neobično velike energije i volje dok je dominirao terenima, svako jutro je radio na svom imanju od 20 hektara, baveći se stokom i voćarstvom. Bio je drugi strelac u istoriji lokalnog fudbalskog kluba Duško, igrao je sve pozicije osim golmana, a pomalo je igrao i glavni gradski sport- rukomet. Kada je trebao da igra za mladu reprezentaciju propusto je utakmicu zbog važne utakmice Duška u seoskoj ligi.

Sada zbog toga žali, ali Stepi bi rekao Mikan bez toga ne bi bio Mikan.

Tokom cele karijere je živeo u Klenju kraj Bogatića i odatle odlazio na utakmice u Šabac. U 40.godini igrajući za Vojvodinu u utakmici protiv Spartaka iz Subotice postigao je 50 poena, a rekord karijere mu je 54 poena protiv Smedereva.

Imao je ponude i Zvezde i Partizana i evropskih klubova, ali on kao da je uvek više mario za traktor, njivu i Ivu".

Svi treneri s kojima je Mikan radio slažu se da bi njegova karijera bila još impresivnija da nije toliko voleo selo.

"Pokojni roditelji su me tako vaspitali. Imam dve sestre koje su otišle u Beograd, ostalo mi je veliko nasledstvo i nije imao ko drugi da nastavi da brine o imanju. Da sam imao brata, bez dileme, sve bi bilo drugačije. Eto, iz tog razloga nikada nisam voleo karantine pred utakmice, pošto mi nikako nije bilo isplativo da se izležavam, dok imam mali milion poslova na selu. Bolje mi je bilo da odem kući i radim ceo dan, uveče dođem u halu i fenomenalno odigram utakmicu. A rekao sam sebi da neću više da ostajem u karantinu kad smo jednom izgubili od Lovćena, iako smo bili u izolaciji.", pričao je jednom prilikom Grušanović za Mozzart Sport.

Pored izbegavanja karantina zarad posvećenosti imanju, postojalo je još nešto što je uticalo da nema karijeru u skladu sa svojim igračkim moćima.

"Kad sve saberem i oduzmem, vidim da sam pogrešio što sam tako dugo, 20 godina, igrao u Šapcu. Isto tako, prevario sam se i što sam odigrao ove završne četiri godine ovde. Pošteno da kažem, najgore sam u finansijskom smislu prošao u gradu u kome sam igrao dve decenije. Od Šapca ništa nisam dobio. Baš ništa. Prvo su mi ostali dužni stan i lokal, da bih prilikom drugog dolaska u klub davao nešto svoje, što posle nisam dobio nazad. Na kraju sam sam sebe upitao šta mi treba da vadim šabačku košarku?! Rešio sam da ubuduće gledam samo da moje dete ide u dobrom pravcu i to je to. A da li ću se ponovo vratiti u klub, videćemo, o tom potom. Naravno, neću se vraćati u svojstvu igrača.", poručio je legenda sa "malih košarkaških terena".

Bonus video:

(Espreso/Radioaktivni komarac/Mozzart sport)