Ovo je jedini igrač u istoriji Zvezde koji je igrao samo za crveno-bele i ni za koga drugog: Zvali su ga Silver!

Frančesko Toti je pojava kakvu je nemoguće sresti u današnjem fudbalu, pre njega su to bili Maldini, Barezi, Toni Adams...

OK, znate da Espreso ima aplikaciju. Niste znali da je od danas još bolja!

Celu karijeru i život posvetiti jednom klubu je stvar vredna poštovanja i retkost kakvu je gotovo nemoguće sresti u današnjem fudbalu, a ne razlikuje se to mnogo ni od stanja u ovom sporti 4-5 decenija ranije.

U srpskom fudbalu je situacija još i gora što se toga tiče, jer ovde talentovani klinci, već posle nekoliko utakmica u seniorskom timu "pale preko grane" u potrazi za parama i boljim životom, a u najvećem broju slučajeva se to ispostavi kao kobna greška u njihovoj karijeri.

Ipak, na ovdašnjim prostorima bilo je i drugačijih primera, a među najpoznatijima je Živorad Jevtić - čovek koji je se zakleo na vernost samo jednom klubu - Crvenoj zvezdi.

Mlađi navijači crveno-belih vrlo verovatno i nemaju pojma ko je on, neki su možda čuli za njega, dok bi stariji, istinski ljubitelji fudbala, svakako morali da znaju za srpsku verziju Frančeska Totija, iako je Jevtić igrao decenijama pre "Princa Rima".

Živorad Jevtić je rođen u Kruševcu 1943. godine, a u mlađe kategorije Crvene zvezde je stigao sa 13. godina. Posle staža u omladinskoj školi domogao se prvog tima za koji je debitovao u sezoni 1962/63.

Tri nastupa u prvoj sezoni i tek četiri u drugoj su bili dovoljni da ga selektor olimpijskog tima Jugoslavije, Ljubomir Lovrić, primeti u uvrsti u ekipu za Olimpijske igre u Tokiju 1964. godine, gde je naš tim stigao do četvrtfinala.

Nakon toga postaje standarni bek Crvene zvezde i uz Dragana Džajića neizostavni igrač u bilo kojoj postavi sve dok Miljan Miljanić nije postao trener i Jevtića sklonio na klupu. Ali se posle dve sezone vratio samo sa promenjenom pozicijom, više nije bio levi bek, već centarhalf i opet postaje stub crveno-belog tima.

Nije mu mnogo bilo potrebno da postane ljubimac navijača, koji su ga obožavali zbog njegove požrtvovane igre, borbenosti i spremnosti da sve žrtvuje za uspeh tima, zbog čega je i dobio nadimak "Žika Silver" po popularnoj marci žileta.

Odlazak u vojsku se ispostavio kao velika greška, jer posle toga mu je bilo potrebno čitave tri sezone da se vrati u formu i Zvezdin tim, usled povreda koje su ga zadesile.

Posle samo 5 utakmica za tri sezone, uspeva u sezoni 1973/74 da se vrati na veliku scenu i zaigra u timu koji je došao do polufinala Kupa pobednika kupova, a imao je prilike da vodi duele sa takvim veličinama kao što su Santiljana, Paul Brajtner, Amansio...

Ipak, Jevtić nije ostao imun na zov inostranih klubova, pa je tako u leto 1975. odlučio da okuša sreću u van Jugoslavije i otišao je u Grčku, ali tamo nije imao sreće, jer je odmah na pripremema zadobio tešku povredu zbog koje nije odigrao nijednu utakmicu, pa je odlučio posle 7 meseci da se vrati u Beograd i završi svoju karijeru.

Tokom nje je noseći dres samo jednog jedinog kluba, uspeo da osvoji pet titula prvaka Jugoslavije i četiri nacionalna Kupa, uz 16 mečeva za reprezentaciju.

Ostaje upamćeno da je bio talija kluba u Večitim derbijima, pošto je odigrao 10 susreta protiv Partizana i nijednom nije bio poražen, a bio je i strelac u 45. derbiju koji je dobila Zvezda 3:1 1969. godine.

Kolika je njegova ljubav bila velika prema Zvezdi pokazuje i to što mu nije smetalo da po okončanju karijere, ostane u klubu radeći na održavanju stadiona, što je sigurno bio posao nedostojan čoveka koji je sve posvetio klubu iz Ljutice Bogdana.

I taj posao je obavljao sa velikom posvećenošću i ljubavlju, kao što je to pokazivao na terenu, ne žaleći se nikome i ni zbog čega.

Iako sada deluje zaboravljeno, što nikako nije smelo da se desi, ostao je jedan od najboljih defanzivaca u istoriji kluba, uziman kao primer nadolazećih generacija kako se bori za voljeni dres.

Živorad Jevtić je preminuo 8. avvgusta 2000. godine.

(U. M.)