SPORT, DEPRESIJA, ANKSIOZNOST: Kako se vrhunski sportisti nose s jednom od najopasnijih bolesti 21. veka?

"Strah postoji samo u tvom umu i ni na jednom drugom mestu", rečenica je Dejla Karnegija, koja možda najbolje opisuje stanje sa kojom se bori gotovo čitav svet - anksioznost.

Šta je anksioznost? Da li je to depresija? Kako da znam da li sam anksiozan? Da li je to opasno i može li se umreti od toga?

Ljudi najčešće i nisu svesni da imaju problem psihičke prirode i uglavnom te svoje tegobe pripisuju nekom fizičkom problemu; problem sa srcem, plućima, vrtoglavica itd., međutim, nakon što im doktor potvrdi da je sve u redu sa njihovim fizičkim zdravljem, tek onda na red dolazi do razmišljanja o tome šta je uzrok tim lošim osećajima koje ih prate već neko vreme.

Anksioznost i napadi panike su izuzetno česti kod ljudi koji imaju vrlo stresan posao i prolaze kroz iste takve situacije iz dana u dan, a ni sami nisu svesni da upravo njihov način života dovodi do pomenutih problema.

Ovi poremećaji se izuzetno uspešno leče uz pomoć stručnih lica, uglavnom psihologa i psihoterapeuta, ali ono o čemu ćemo posvetiti ovaj tekst je zašto se i vrhunskim sportistima događaju sve te stvari kao i "običnim ljudima" i šta su glavni uzroci tog neprijatnog iskustva.

Svedoci smo raznih događaja širom sveta u kome ljudi koji imaju toliko novca da prosto ne znaju šta će sa njim, odluče da ispričaju svoju priću gde potpuno iskreno i govore o problemima sa kojim su se susretali i koliko je teško živeti sa tim bez traženja pomoći.

Među njima je i ogroman broj sportista, bilo da se bave timskim sportom ili individualnim, i oni se svakodnevo susreću sa ogromnom količinom stresa, pritiska i svemu ostalom što novac ne može da reši, bar ne na prvu loptu.

Tim povodom naš sagovornik je Ana Vlajković, psiholog i psihoterapeut, koja je izuzetno detaljno i slikovito objasnila borbu koju vode ljudi širom planete i kako je pobediti.

Za početak, šta je anksioznost i zbog čega se ona pojavljuje kod ljudi?

- Anksioznost je neosnovan strah koji ima svoje reprezente u našoj fiziologiji, tako i u emocijama. Kako dolazi do anksioznosti je vrlo kompleksno pitanje, zašto se rađa kod nekih ljudi, a kod drugih ne. Nema osobe koja nekada nije doživela anksioznost. Najčešće se to dešava u mlađem uzrastu, kada se to naziva pozitivna trema, koja nas priprema i stavlja u stanje budnosti. Na primer, pred polazak deteta u školu, zatim, kada odgovara na času. A, sa druge strane, negativna trema je to što nas u potpunosti blokira i parališe, samim tim i koči naš tok misli, koja dovodi i do paničnih napada.

Da li to neprijatno osećanje takoreći pogađa određene ljude ili može da se desi baš svakoj osobi na planeti?

- Niko nije imun na strah, pa samim tim ni na anksioznost. To može apsolutno svakoga da pogodi, da li će to postati anksiozni poremećaj, to zavisi od mnogo faktora. Od naše rezilijentnosti, od način preovladavanja stresom, od strategije preovladavanja stresa koje smo naučili tokom života, od našeg životnog iskustva, zavisi od trenutne situacije, od vrste stresora i količine kojom smo izloženi u tom trenutku. Ako se u istom trenutku događa samo jedna stvar koja nas uznemiruje, mi ćemo možda izaći na kraj sa njom bez nekih većih posledica, ali ako se više stvari nakupi istovremeno, vrlo je teško ne doći u jednom trenutku u stanje potpune blokade, kada jednostavno ne možete da se pomerite. To se naročito odnosi sada kada imamo koronavirus, kao jednu nepoznatu stvar koja uliva strah, ne vidimo je, znači to je neka opasnost koja vreba možda iza svakog ćoška, a možda i ne, i to je nešto što povećava nivo anksioznosti kod celokupnog čovečanstva.

Kada je reč o vrhunskim sportistima, da li je okidač za to, preveliki pritisak, nerealna očekivanja i ogromna količina novca koja je postala svakodnevnica u sportu?

- Sve od navedenog i još mnogo toga. Prva stvar je da tokom najmlađeg uzrasta, kada se dete još bavi amaterskim sportom, trener mora da proceni toleranciju deteta na frustraciju i stres i tu negde se donosi odluka ko ima kapacitet da se bavi vrhunskim sportom, a ko će pući pod pritiskom. Upravo to pucanje pod pritiskom se događa i vrhunskim sportistima i u individualnim i u timskim sportovima. Ranije se mislilo da su individualni sportovi pod mnogo većim udarom, pošto su sami, bore se protiv protivnika, bore se sami protiv sebe, sa velikim pritiskom postizanja što boljih rezultata, jer ne samo što taj rezultat će odrediti njihovu karijeru i neki dalji put, već je to takođe i zbog novca, koga ima puno, tako da je to jedan izuzetno jak pritisak. Uglavnom u individualnim sporotivima postoji psiholozi i terapeuti koji rade sa njima, oni ih angažuju, međutim i tu se događa da dolazi do razvoja depresivnih stanja kada se sportisti odlučuju na to da naprave kraću pauzu, da bi napunili baterije i da bi našli nove načine prevazilaženja tog svakodnevnog stresa.

Što se tiče mladih sportista, kada je moguće uočiti neki problem koji kasnije može prerasti u neki teži oblik?

- Mladi su mnogo podložniji zato što postoji mnogo više utakmica, turnira, na kojima moraju da učestvuju, da bi njihova karijera krenula uzlaznom putanjom. Ne postoji stalnost, jedina stalnost u njihovom životu tokom psihološkog i fizičkog razvoja u tim formativnim godinama, do neke 19., 20. je stalna promena. Oni imaju neku bazu u koju povremeno dolaze, pošto su uglavnom zaokupljeni utakmicama, treninzima i sportskim obavezama. Međutim, ni timski sportovi nisu pošteđeni toga, pa možemo naći primere svetskih sportista koji pričaju o toj borbi sa depresijom i anksioznosti, ali meni je žao što naši sportisti o tome javno ne govore.

Imamo primer slovenačkog fudbalera Josipa Iličića koji je imao sezonu iz snova, međutim, upao je u depresiju, jer je navodno zatekao ženu sa ljubavnikom. Koliko je privatan život značajan za uspešnog sportistu?

- Dešavanja u privatnom životu utiču na stabilnost osobe. Kada se poremeti nešto u privatnom životu, neminovno je da i u sportskoj karijeri dođe do promena. Promena fizioterapeuta, promena sparing partnera, utiče na igru. Potpuno je nebitno koji je sport u pitanju. A, tek promena na privatnom planu, gde se nekako podrazumeva da će porodica vrhunskog sportiste biti podređena njihovom životu, njihovom radu i da če prosto sebe staviti u službu vrhunskih rezultata i to tako mora da bude. Tako je i sa vrhunskim muzičarima, sa svima koji su u nekom svetskom vrhu. Oni moraju da imaju ljude iza sebe koji će brinuti o tim nekim drugim stvarima, koje nose svakodnevni stres, jer oni imaju dovoljno briga na terenu, oko terena, o čemu moraju da razmišljaju. Zbog toga, taj podatak vezan za Josipa Iličića koji ste pomenuli mene uopšte ne čudi, da neko pukne narodski rečeno u takvoj jednoj situaciji, gde se smatra da je to čin jedne velike izdaje i poverenja. Ako ja ne mogu da računam na meni najbliže osobe, porodicu, pa na koga uopšte mogu? Bez obzira što postoji tim, koji jeste i jedna vrsta porodice, taj deo privatnog života je izuzetno važan da bude stabilan. Nema recepta, nema nekih znakova koji bi mogli unapred da kažu "aha, ovde bi za desetak godina trebalo da obratimo pažnju, možda će se kod sportiste razviti depresivni simptomi".

Zašto klubovi ne vode računa o svojim igračima na psihološkom nivou? Koliko je važno i bitno imati ljude zadužene za tu vrstu pomoći?

- Kod nas je prepoznata u individualnim sportovima potreba da postoji ljudi koji će se baviti mentalnim zdravljem takmičara, međutim u grupnim sportovima apsolutno nema te neke brige klubova za svoje igrače, već se to ostavlja njima da se sami time bave. Jako je teško da kada je neko profesionalac da to prizna sebi, a zatim da kaže nekome njemu nepoznatom da oseća određeni problem, da se ne oseća dobro. Sa jedne strane se plaši stigmatizacije, gubitka ugovora, i svega ostalog i tako se sve više i više produbljava problem. To je veliki problem ne samo kod nas, nego svuda. Tek od pre par godina su veliki klubovi počeli da angažuju timove psihoterapeuta, savetnika koji rade sa igračima i to je obavezno, kao što im je obavezan trening. Ta vrsta savetovanja preventivno deluje da se ne bi razvili simptomi, da ne bi došlo do pada forme. Ako se anksioznost dogodi na terenu, vi više ne možete da funkcionišete, nema koncetracije, počinjete da razmišljate o svim mogućim lošim ishodima, a kada se to desi vi onda nemate ni kontrolu nad svojim telom, počinje kočenje zato što prirodna reakcija kada se oseti strah je bekstvo ili borba. Vaše telo se automatski priprema za to, a ne za ono što se dešava na terenu.

Ljudi uglavnom izbegavaju razgovore na tu temu, stide se i osećaju nelagodu ako priznaju da posećuju psihologe i odlaze na savetovanja. Zbog čega je to tako?

- Jako dugo, pa i danas postoji stigma kada se govori o mentalnim teškoćama. U našoj kulturi se govori da je neko zdrav ili da je lud. Životne teškoće se rešavaju tako što se pije alkohol i na različite druge načina: tuča, porodično nasilje, itd. Tih konstruktivnih načina za rešavanje teškoća, ne postoji. Naš zdravstveni sistem ne prepoznaje to. Psihološko savetovanje kao stavka ne postoji u našem zdravstvenom osuguranju da je to pokriveno. Imate u razvijenim evropskim državma pokrivenih 12 seansi godišnje. Znači, kada god se nađete u situaciji koju ne možete sami da rešite, da li je to otkaz na poslu, razvod braka, emotivni gubitak, smatra se da je nekih tri meseca odlaska na savetovanje kod psihologa, sasvim dovoljno za rešenje problema bez posledica ili opadanja radnih sposobnosti - ističe naš sagovornik psiholog Ana Vlajković i nastavlja:

- Stigmatizacija u našem društvu je jako velika i tome doprinose mediji u svetu, ličnosti iz javnog života, uspešni bogati ljude govore o svojim psihičkim problemima, o zavisnosti, o svojoj borbi sa zavisnošću u pokušaju da dođu do većeg broja ljudi i poruče da to nije sramota, to je bolest kao i svaka druga. Da li je sramota imati dijabetes? Nije, to je bolest takođe, dakle, ne birate. Isto tako ne birate depresiju, to je nešto što vi ne možete da izaberete. Ono što je jako bitno je da se na vreme jave kada se pojave prve teškoće, već da to ne bude "ma, ovo je samo trenutno, proći će samo od sebe", kao što sportisti misle da ako jače treniraju, problem će nestati. Nažalost, to ne prolazi samo od sebe, već se povećava i umnožava. Najbitnije je raditi na sebi i biti spreman na promene.

(Espreso.co.rs)