Lalatović kroz suze ispričao životnu priču: Imam traume i dan danas, kupao sam bolesnu majku, znao sam da umire...

Nenad Lalatović, trener Vojvodine dao je za Kurir intervju u kojem opisuje ceo svoj život i fudbalsku karijeru.

Počev od boravka u Crvenoj zvezdi, preko bolesti majke, kasnije i smrti, pa sve do trenutka kada je nedavno osvojio prvi trofej u karijeri, Lalatović je otvorio dušu i ispričao celu svoju životnu priču.

- Imao sam 15 godina kada sam ostao bez majke. Nje se uvek setim, moje dobre Dobrile. Radila je u bolnici, ustajala svako jutro u 5, spremala nam ručak svaki dan, prala veš, peglala naše stvari, brinula o bratu, ocu i meni, nikad se nije desilo da nas uveče ne uspava. Živela je za nas tri muškarca, za tatu Borisava, brata Aleksandra i mene. Pomagali smo mi njoj, ali ona je bila stub kuće. Imao sam stvarno prelepo detinjstvo, ni u čemu nisam oskudevao. Nas šestoro je živelo u 40 kvadrata. Baba, deda, tata, mama, brat i ja.

- Sećam se kada se majka razbolela, odnosno kada smo mi saznali da je bolesna. I ovo prvi put pričam. Pamtim i pamtiću taj dan dok sam živ. Imali smo psa i trebalo je da mu prenesemo kućicu na terasu, ali nije moglo nikako nego kroz prozor. I, mama, da nam pomogne, podigne kućicu i oseti bol ispod pazuha. Ode na pregled i tamo joj kažu da ima rak dojke. Nisam tada bio svestan šta to znači. Rak dojke!? Nemam pojma o tome...Tek posle godinu dana sam shvatio koliko je to opaka bolest. Majka se operisala i krenula na hemoterapije, bila je u Francuskoj na zračenjima, sećam se da joj je opala kosa... To nikad neću da zaboravim. Oporavi se ona nekako i vrati se na posao medicinske sestre. Mi smo joj svi govorili da je još rano.

- Radila je sa decom i to je mnogo volela. Sećam se jednom je sama ušivala mog brata, kada se ovaj nešto povredio, isekao se, šta li... Međutim, naiđe nova nesreća. Mama dobije rak kostiju i padne u krevet. I mnogo se namučila.I te slike, kad se ona muči, ta njena bol, meni su ostale u sećanju.... Nije mogla da se kreće. Brat i ja smo je kupali uljem. Stavimo krpu, uspemo ulje i trljamo joj kožu. Koža joj se sušila, pa smo joj trljali kožu. Eto, stvarno ti kažem, ovo prvi put pričam, vidiš da su mi oči pune suza. I sad, 28 godina posle. Još ovo, kad već pričam... Dosta puta se dešavalo da ne može u toalet, pa sam znao da osetim neprijatan miris, a ona se stidi. Gleda me. Pamtim taj njen pogleda i danas. Znaš kako je to. Nije mi bilo teško da je podignem, naravno, da je odnesem do kupatila, da je operem, obrišem... To je moja majka. Majka. To su velike traume kroz koje sam prošao. I to ne bih voleo da se desi bilo kome. Bilo kome.

(Espreso.co.rs / izvor: Kurir sport)