KAKO JE PARTIZAN OSTAO BEZ KUPA ŠAMPIONA?! Uprava podelila i rasprodala igrače, međusobna tuča pred finale...

Bila je to prilika kakva se nikada ni pre ni posle nije ukazala Partizanu i teško da će ponovo ikada. Bilo je to 11. maja 1966. godine kada su crno-beli izašli na crtu slavnom madridskom Realu u finalu Kupa evropskih šampiona.

Prvi jugoslovenski i srpski klub koji je stigao do meča za titulu prvaka Evrope i poklekao na poslednjoj stepenici. Bio je to vrhunac generacije "Partizanovih beba" predvođene Veliborom Vasovićem koja je na startu izbacila Nant (2:0, 2:2) da bi da je zrela za visoke domete pokazala u 1/8 finala, u dvomeču sa nemačkim Verderom.

U Beogradu je slavljena pobeda 3:0, a u gostima je upisan trijumf 1:0 i usledili su četvrtfinalni okršaji protiv Sparte iz Praga. Bio je to pravi ispit za ekipu crno-belih, posebno posle poraza u prvom meču na "Letni" 4:1, iako su poveli golom Hasanagića. Ipak, revanš je bio nešto posebno.

Već u 4. minutu Kovačević donosi vođstvo i to je bila kapisla koja je upalila Partizanovu mašineriju koja je do kraja samlela čehoslovački tim 5:0. U strelce su se upisivali još Vasović, pa Hasanagić, pa ponovo Kovačević i na kraju je zapečatio Hasanagić kome je sudija iz Bugarske i poništio još jedan gol, onaj najlepši, makazicama.

U polufinalu je čekao jedan od najmoćnijih timova tog doba, Mančester junajted na čelu sa legendarnim trenerom Metom Bezbijem i nekima od najboljih igrača sveta tog vremena Bobijem Čarltonom i Džordžom Bestom.

Na JNA je bilo 2:0 za crno-bele golovima Hasanagića i Bečejca, dok je u revanšu pretrpljlen minimalni poraz 1:0 i ostvaren je istorijski i najveći uspeh u klupskoj istoriji, plasman u finale Kupa evropskih šampiona i duel sa najboljim timom onog vremena - Realom iz Madrida.

Utakmica se igrala na stadionu "Hejsel" u Briselu, Milanu Galiću je dozvoljeno da napusti služenje vojnog roka i zaigra na ovom meču. Partizan je sjajno počeo meč propustio šanse preko Galića i Hasanagića, ali je ipak u 54. minutu prvi stigao do gola preko Velibora Vasovića.

Bili su bolji tim u tom meču crno-beli tokom prvih sat vremena igre, ali kada se očekivalo da crno-beli nastave da gaze ka pobedi i najvažnijem evropskom trofeju, u njih se uvukao strah i grč, što su iskoristili iskusniji u ovakvim mečevima igrači "kraljevskog kluba" i preko Amansija i Serene preokreću rezultat i osvajaju novu evropsku titulu.

A iako tada nije niko hteo da kaže šta misli i mnogi su tek decenijama kasnije pričali o tome, ali u stvari pre tog finala svega je bilo u timu Partizana, od loših odnosa među igračima, preko svađe na relaciji igrači - uprava, neki su čak upirali prstom i u trenera Abdulaha Gegića, a pojedini su krivili i kapitena Velibora Vasovića, jer nije u 71. minutu rizikovao isključenje i napravio faul nad strelcem prvog gola za Real Amansijom.

- Vikao sam iz sveg glasa: ’Vaske, ruši ga!’. Pojačavam, vičem iz petnih žila: ’Vaske, ruši’… Uzalud. Vaske pun vere u sebe hoće bez faula da zaustavi Amansija, odnese loptu. Ali, Španac prepreden, prebaci loptu s jedne na drugu nogu, zalomi našeg štopera dođe skoro do penala... Taj gol Amansija bio je početak našeg kraja. Serena je pet-šest minuta kasnije postigao još jedan pogodak. To čovek uradi jednom u 10-15 godina, možda u celoj karijeri ili ne uradi nikako. Neko prokletstvo kao se obrušilo na nas - ispričao je jednom prilikom legendarni golman Milutin Šoškić.

Ispričao je još čuveni golman da je bilo velikih problema sa članovima uprave, od toga da je čitav tim bio rasprodat ili na prodaju pre finala, a da nisu umeli ni da jasno odrede da je prioritet jedino trebalo da bude pobeda u finalu.

- Uprava je bila sastavljena od sitnih ljudi. Ona nije bila dorasla timu. Kako objasniti da na finale Kupa šampiona ekipa dolazi iz raznih pravaca, neki vozom, neki kolima, a neki avionom. Od starta tu ništa nije mirisalo na dobro. Ipak, nadali smo se da možemo biti jači od svega. Na dan utakmice dolaze klupski čelnici u moju sobu, a bio sam cimer sa Vladicom Kovačevićem, i kažu: ’Hajde, pođi da upoznaš novog predsednika’. Ja tamo, kad neki Nemac. Saznam ubrzo – čelnik Kelna. Gledao me je pre i rekao svom prijatelju: ’Ovaj će doći kod nas’. Fin čovek. Nikakvog razloga za žurbu kod njega nije bilo, sve je znao o meni. Postali smo kasnije i prijatelji. Ali, gde ima da te tako prodaju. Žurili su što pre ovi naši da dođu do para. Teško mi je da pričam o tome. Nije samo uprava bila nedorasla finalu, nego i tehniko, pa i trener. Nisu bili svesni kako je to velika šansa za sve nas. Ispit generacije, meč karijere, igra života. Šansa koja se pruža jednom u životu. Nama je klub bio i majka i otac - ispričao je Šoškić.

Njegovo mišljenje delili su i mnogi njegovi saigrači poput Fahrudina Jusufija.

- To je najbolja generacija koja se rodila u našem fudbalu. Za nešto više falilo nam je rukovodstvo i menadžment. Ne može da se desi da igrate finale Kupa šampiona, a od nas traže da cipele koje je pravio čika Ika mažemo u tri štrafte, da bi izgledale kao Adidas. Rekao sam, nemoj da mi mažete, neću da ih nosim! Da se ja prodam za 2.000 maraka! Bili smo mali, sitni u rukovodstvu. Stalno su me pitali, šta se ti uvek praviš najpametniji. Ja ima kažem, ljudi nemate pojma, da li ste svesni da smo na vrhuncu. Igramo sa Realom, a čime se bavimo - pričao je Jusufi.

Kreativac tog tima Vladica Kovačević je ispričao kako je upravo uprava bila glavni krivac i za podele među igračima.

- U to vreme je prvi čovek kluba bio general Ilija Radaković, a iz kluba se tada odvojio sekretar Mirko Nenezić, inače brat generala Radojice Nenezića. Kod je Mirka je bila kasa, pa se sećam da se formirala neka trojna komisija da se vidi gde će biti pare. Došlo je do trzavica u klubu, što se prenelo i na igrače. Jedan deo igrača se priključio Neneziću koji ih je isplatio prilikom dovođenja u Partizan poput Jusufija, Galića, Vislavskog, Bečejca... Šoškić je bio neutralan, Ćurković i Rašović koji su tek stigli takođe, a uz Radakovića smo od starijih igrača bili Vasović, Miladinović i ja. Znam da smo pred Skoplje imali deset igrača i jurili momke iz podmlatka da krenu s nama na put. Ispalo je sve dobro, ostali smo jesenji prvaci. Kasnije je na Pravnom fakultetu održana jedna od najvažnijih Skupština u istoriji kluba. Uspeli smo da se pomirimo, kasnije osvojimo titulu, zaigramo u Kupu šampiona.

Da je zbog svega što se dešavalo oko terena bilo ozbiljnih sukoba među samim igračima baš pred finale, potvrdio je tada nadolazeći igrač Blagoje Paunović, koji je kao jedan od omladinaca dobio poziv da putuje u Brisel, bude sa ekipom i posmatra meč.

- Išao sam u Brisel, klub je vodio nekoliko nas, koji smo bili na pragu prvog tima. Sećam se da smo gledali meč sa tribina i bilo je zaista teško preživeti te događaje. Bilo je sukoba između igrača pre utakmice, ko će koga da prevari, a sve zbog nekih sitnih para. Mislio sam tada u sebi: daj bre da budemo prvaci Evrope, lova će da dođe svakako. Na finale je dolazio kako je ko hteo, jedna grupa igrača avionom, neki kolima, oni treći, pak, za svoj groš. Pred utakmicu smo gledali kako su se neki od fudbalera fizički sukobili u restoranu, na večeri. Mi mlađi smo drhtali, uplašeno gledajući sav taj haos. Uprava je još pre finala počela da rasprodaje fudbalere i sve je ličilo na opšti vašar. Nije jednostavno bilo nikoga da zavede red. Mnogo godina kasnije, imali smo Nenada Bjekovića u sportskom sektoru, a baš tada nam je nedostajao jedan takav čovek. Neko ko je umeo da napravi štimung među igračima - sa setom se sećao Paunović, koji je preminuo 2014. godine.

I to su neki od razloga zašto je između ostalog propala istorijska šansa da Partizan postane prvi klub iz istočne Evrope koji je osvojio Kup evropskih šampiona.

Ipak, i dalje zlatnim slovima je upisana u istoriju srpskog fudbala generacija koju su činili: Šoškić, Jusufi, Mihailović, Bečejac, Rašović, Vasović, Bajić, Kovačević, Hasanagić, Galić, Pirmajer.

BONUS VIDEO:

(Espreso.co.rs)