ESPRESO INTERVJU SA NAŠIM NAJTALENTOVANIJIM TRENEROM: Radomir Koković – politikolog koji menja fudbal u Srbiji!

Deda je započeo, otac nastavio, a on je jednostavno krenuo putem svoje prirode i uplovio u trenerski posao, koji mu je u DNK kodu, za koji je rođen.

Najmlađi šef stručnog štaba u Superligi Srbije je diplomirani politikolog i jednostavno se ne uklapa u ovaj naš fudbal, jer odiše znanjem, profesionalnošću i stručnošću – Radomir Koković je 35-godišnji trener Voždovca za koga ćete tek čuti.

Od Kraljeva do Amerike, pa sve do Kine i onda nazad za Srbiju. To je u najkraćem put kojim je bivši kapiten Rada išao. Na leto 2019. godine je ’sleteo’ na ’krov’ stadiona u Zaplanjskoj ulici, gde je ostvario izvanredan uspeh sa Voždovcem, iako je u prvi mah delovalo da uopšte neće biti dobro. Ipak, stvari su legle na svoje i Zmajevi se na kraju jesenjeg dela polusezone nalaze na šestom mestu sa 35 bodova.

- Imali smo jedan turbulentan period na početku sezone iz razloga što je mnogo igrača napustilo klub. Ostali smo bez devet startera, a ukupno 13 ili 14 igrača je otišlo iz Voždovca kada sam ja došao. Moj sistem igre i sama filozofija je jako kompleksna i zahteva vreme, a na sve to dolaze novi igrači koji tek treba da upoznaju principe igre i da stvore hemiju unutar tima, tako da paralelno radiš dve stvari koje su podjednako teške. Mi smo u pripremnom periodu izgubili sve utakmice, generalnu probu i prvo kolo, tako da je klub pokazao veličinu i verovao je u ono što radim, dok sam ja sve vreme znao da će sve doći na svoje mesto – počeo je Koković i nastavio u dahu:

- Onog trenutka kada su igrači razumeli sistem i počeli da veruju u ono što smo radili na treninzima, tada su počeli da dolaze rezultati, a ja sam im sve vreme govorio da podvlačimo crtu na kraju. Ovo je dugoročna priča i potrebno je vreme da sve to zaživi. Kako je prolazilo vreme mi smo dizali kvalitet igre i na to su se naslonili rezultati – obarali smo neke rekorde, ušli u ozbiljnu seriju rezultata i evo na kraju imamo 35 bodova, što je jedan od najboljih rezultata Voždovca ikada. Tako da sam zadovoljan učinjenim sada, ali ne planiram da preterano uživam u tome, već mislim da treba da dižemo naše timske ciljeve i da se borimo za neke stvari koje Voždovac nije imao prilike da dostigne. Ekipa i dalje raste i ima prostor za napredak. Sada kad vratim film ogroman je posao iza nas, ali nema stajanja, moramo da gledamo napred. Nije bilo šta je bilo juče, već ono šta nas čeka sutra.

Najveća pobeda Voždovca ove sezone je svakako ona na stadionu Partizana, gde su golom Devića na kraju sudijske nadoknade stigli do velikog trijumfa koji im je bio injekcija samopouzdanja za nastavak dalje.

- Najveći rezultat u ovoj sezoni je svakako pobeda na JNA protiv Partizana. To je jedna od kompletnijih utakmica koje smo odigrali ove sezone. Moja osnovna ideja je bila do protiv crno-belih mi budemo mi i da ono što radimo protiv manje kvalitetnih ekipa radimo i protiv Partizana. Rizikovali smo, insistirali smo na principima na kojima stalno insistiramo, nismo mnogo modifikovali način igre i to se nekako isplatilo. Mnogo smo porasli kao tim na toj utakmici, koja pored toga što nam je donela tri boda, donela nam je mnogo na samopouzdanju i na promociji mladih igrača.

Kada govorimo o mladim igračima Koković je neko ko ih konstantno forsira i daje im šansu, a potez stratega Voždovca na meču sa Crvenom zvezdom je blago rečeno šokirao, pošto je uvrstio 16-godišnjeg Dragana Stoisavljević u startnih 11 protiv najjačeg tima Srbije.

- Gagi je neko ko je deo tima od letnjih priprema, a debitovao je samo zato jer je napunio 16 godina pet pre toga, da je napunio 16 godina u trećem kolu on bi tada igrao. Potrefilo se da je postao legalan pred meč protiv Zvezde, jer je tada stekao pravo da igra za prvi tim i zato se našao u sastavu. On je istrčao na Marakanu ne zato što sam ja mnogo pametan, već zato što je momak svojim radom i pristupom zaslužio da se nađe u startnoj postavi protiv Crvene zvezde.

Ono što razlikuje Voždovac od ostalih ekipa jeste karakterističan način igre i prepoznatljivost, a to nabolje potvrđuje podatak da je ekipa Radomira Kokovića najbolja u davanju golova iz pozicione igre u Evropi. Da, dobro ste pročitali, Zmajevi su bolji od najvećih i najskupljih klubova Starog kontinenta u ovoj kategoriji. Mladi strateg iz Kraljeva sa svojim pomoćnicima Savom Šašićem, Nenadom Stojakovićem, Predragom Miljkovićem i Markom Kuridžom doneo je nešto potpuno novo i dao novi šmek srpskom fudbalu.

- Voždovac ima najviše postignutih golova iz pozicione igre u Evropi. 68 posto golova nam je iz pozicionog napada, dok je Mančester Siti na 64 procenata, PSŽ 60. To su jako ozbiljni pokazatelji i to je sve ono što smo mi doneli u srpski fudbal – moderan način igre, trendovi… Kada kažem mi – mislim na kompletan stručni štab, koji je neverovatno dobar. Mi kao tim funkcionišemo fenomenalno i jako sam srećan na takvim saradnicima, koji su toliko zajedno sa mnom u toj ideji da ponudimo nešto novo srpskom fudbalu. Model igre se oslonio na politiku kluba, a na sve to se razvijaju mladi igrači. Klub je prepoznao da sam ja neko ko može da iznese celu priču. Mislim da sam doneo nešto novo, što i rezultati potvrđuju. Takođe, mislim da smo postali prepoznatljivi po načinu igre i da smo jedinstveni na ovom podneblju.

Koković ima olakšavajuću okolnost, pošto radi u Voždovcu, gde ne postoji veliki pritisak i dato mu je vreme da implementira svoju ideju.

- Klub koji je jako dobro organizovan, možda čak i najbolje u države. Uloge su jasno definisane, oslobođen sam pritiska, a sa druge strane imam potpunu autonomiju u radu. Mi unutar tima imamo ciljeve koje su najviši, a ja radim kao da se borim na titulu, bez obzira na igrački kadar, tako da težimo ka vrhu tabele, dok je strateški cilj da budemo u plej-ofu. Najveće pojačanje za nastavak sezone bi nam bilo da zadržimo igrači kadar koji imamo.

Ono što je jako bitno za dobre rezultate i atmosferu u timu jeste balans, a to su Zmajevi napravili sa kombinacijom iskusnih i mladih igrača.

- Funkcioniše jako dobro zato što imamo grupu starijih igrača koji iza sebe imaju izuzetne internacionalne karijere i koji su pre svega dobri ljudi. Napravili smo balans, gde su stariji igrači nosioci igre i mladi igrači mogu uz njih da se kvalitetno razvijaju. Nemaju problem da se nekada neki klinac nađe umesto njih u protokolu, nema sujete i oni su uvek tu u službi sistema. Bitno je da mladi igrači dobijaju šansu, ali je takođe bitno da stariji igrači imaju integritet i da se njima da na značaju.

Strategija Voždovca je stvaranje mladih igrača, a taj proces je sve samo nije lak. Da bi talentovani fudbaler izrastao u igrača koji donosi rezultate potrebno je da se sklope kockice, tako da je jako bitno ko i kako radi na njihovom oblikovanju. Na ’krovu’ je mnogo talentovane dece sa kojom Koković pažljivo radi i za koje veruje da su budućnost srpskog fudbala.

-Imaju ozbiljan potencijal da jednoga dana igraju na vrhunskom nivou. Da li će to biti slučaj zavisi od mnogo faktora. Ono što je bitno jeste da ono imaju glavu za to, da nije tako ne bih im davao šansu i ne bih toliko stajao iza njih. Mi smo protiv Zvezde igrali sa malim Gagijem koji 2003. godište, sa Daničićem koji je 2000. godište, ušao je Cvetičanin (2003. godište), Živojinović (1999. godište), tako da ne mislim da mogu da budu vrhunski ne bi im bila pružena šansa i oni n e bi bili u Voždovcu.

Dva mlada igrača iz Partizana su mu posebno privukla pažnju.

- Izdvojio bih Filipa Stevanovića iz Partizana koji je vanserijski talenat, naravno, Strahinja Pavlović - dugo nisam video u srpskom fudbalu boljeg štopera od njega, mislim da je budućnost reprezentacije.

Na pitanje da li je rad sa mladima u Srbiji dobar, Koković se dobro zamislio prilikom odgovora.

- Ne znam šta da ti kažem, iskreno. Pravimo mnogo transfera, mnogo mladih igrača ide ’preko’, mnogi igrači iz mlade reprezentacije nastupaju za ozbiljne klubove i reći da se ne radi dobro sa mladim igračima je nezahvalno. Da li može bolje, apsolutno. Uslovi u kojima naši klubovi funkcionišu diktiraju to da oni jednostavno moraju da prodaju igrače da bi živeli. Ozbiljan novac donose mladi igrači, tako da su klubovi primorani da ih prodaju da bi bili u stanju da funkcionišu.

Srpski fudbal nije kudio kao što to mnogi rade, već je video i svetlu stranu medalje.

- Srpski fudbal je mnogo potcenjen. Mi smo ove polusezone imali jedan tim u Ligi šampiona i jedan u Ligi Evrope i to nije mala stvar. Ako klubovi iz domaće lige pobeđuju taj Partizan i Zvezdu to nam nešto govori. Srpski fudbal je mnogo bolji nego što mi pričamo da jeste.

Naravno, Koković nije bežao ni od mana srpskog fudbala, a apostrofirao je nedostatak poverenja u struku kao najveći problem.

- Najveća mana srpskog fudbala je struka. Klubovi se nedovoljno oslanjaju na struku i sami treneri se nisu dovoljno uvučeni u politiku i strategiju kluba. Ja bih voleo da vidim malo više poverenja u struku. Svi misle da se razumeju u fudbal i ljudi koji donose odluke daju sebi za pravo da se previše mešaju u stvari za koje nisu stručni. Ako se ja kao trener usavršavam i edukujem, pa nemoguće da je neki predsednik kluba na mom nivou. Često ljudi koji donose odluke u srpskom fudbalu daju sebi za pravo da se pitaju više od struke. Ja imam sreću da imam apsolutno poverenje od ljudi koji vode klub da struka ima definisanu ulogu i ima prostor da pokaže ono što treba da pokaže. Evo jednog primera: nemački Savez je za čitavo vreme koliko postoji promenio deset selektora… To znači da su oni jako obazrivi u izboru selektora, ali da kada se preseče oni stoje iza svoje odluke i maksimalno ga podržavaju.

Tokom prošlog meseca spekulisalo se po novinama da je Koković bio jedan od kandidata za naslednika Vladana Milojevića na klupi Zvezde, ali to nije imalo veze sa istinom.

- Nikakvih kontakata nije bilo sa Crvenom zvezdom. Kao i vi, to sam pročitao u novinama. Mislim da to u ovom trenutku jednostavno nije bilo realno, a da li će biti u budućnosti, videćemo.

Upitan da prokomentariše početak trenerske karijere Sava Miloševića i Dejana Stankovića, Koković je rekao sledeće:

- Mišljenja sam da iskustvo nije presudno i da je jedina referenca znanje. Iskustvo jeste poželjno, ali nije presudno, tako da mislim da je Savo Milošević dokazao da dobro radi svoj posao i da ima trenersku ’žicu’. Kada je reč o Dejanu Stankoviću smatram da ne treba suditi o njemu kao treneru na današnji dan, već da treba sačekati šta će vreme pokazati.

Biti igrač je jedno, a trener nešto sasvim drugo. Pogled na igru nije isti i ne može baš svaki fudbaler posle igračke karijere da pređe u trenere.

- Biti igrač i trener su dve potpuno različite stvari. Ako trener sedne na klupi i gleda na fudbal očima igrača neće napraviti mnogo. Trenerski posao je mnogo drugačiji, tako da onaj ko se odluči za taj poziv trebalo bi da mnogo uči i da se konstantno edukuje. Kao trener ti se baviš fudbalom na jednom makro nivou i moraš da razumeš suštinu fudbala.

Mladim stručnjacima u Srbiji se ne veruje i ne dobijaju šansu da pokažu ono što znaju, tako da je Koković endemska vrsta trenera u Super ligi.

- Jako je teško da mladi trener dobije priliku u Srbiji. Mislim da sam na današnji dan jedini trener u Srbiji koji ima manje od 40 godina. Godinama u nazad se mladim trenerima ne daje šansa, jer ljudi koji vode klubove imaju predubeđenje da je iskustvo krucijalno za trenera. U Evropi imamo mnogo primera gde mladi treneri vode timove na najvišem nivou. Najbolji primer za to je Lajpcig i Julian Nagelsman. Voleo bih kada bi se dalo više prostora mladim trenerima, jer mislim da postoji određeni broj mladih stručnjaka koji ima ozbiljan kvalitet.

Kokvoić je izdvojio najbolje srpske trenere.

-Po rezultatu i rejtingu to su Siniša Mihajlović i Slaviša Jokanović, a neko čiji rad jako cenim je Veljko Paunović. Mislim da je on srpski trener iz mlađe garde koji može da napravi nešto veliko na vrhunskom nivou.

Trener Voždovca insistira na svom stilu i trudi se da pokupi najbolje od najboljih, ali da ostane svoj i prepoznatljiv.

-Volim da gledam timove i trenere koji imaju sličnu ideju kao ja. Ko god se bavi pozicionom igrom u svetu meni je po prirodi zanimljiv. To su Gvardiola, Tuhel, Sari… Oni su treneri koji gledaju na fudbal slično kao ja. Daleko od toga da su mi idoli, ako mogu da usvojim nešto što mi se svidi, sjajno, ali gledam da budem svoj i da izguram svoju ideju. Ideja uvek ostaje ista, ali mera u kojoj će da se sprovede zavisi od kvaliteta igrača. Ne može da se ista ideja sprovede u Superligi Srbije Prvoj ligi Srbije. Jako je mali broj timova trenera koji uspeju da dovedu svoj tim na nivo na kom su prepoznatljivi po nečemu. Ali to je ona priča o poverenju kluba, jer je za to potrebno vreme, a trener u Srbiji zavisi od rezultata.

Trenerski DNK

Kokoviću su prava fudbalska familija, tako da je Radomir moglo bi se reći bio predodređen za trenerski posao.

- Negde sam uz oca zavoleo trenerski posao i odlučio sam se još mnogo ranije da ću se baviti tim pozivom kada završim fudbalsku karijeru, a prilično sam rano završio karijeru. Pred kraj igračke karijere sam počeo da završavam licence i da se edukujem za ono što me čeka sutra. Spremao sam se za trenerski posao i dok sam bio igrač.

Prvi trenerski angažman imao je u Kini, gde je vodio klub iz treće lige i sa kojim nije imao zapažen uspeh, ali je boravak na Dalekom istoku bio velika škola za Kokovića.

- Otišao sam u Kinu prevashodno da se bavim mlađim kategorijama. Mislio sam da je bitno da počnem od mlađih selekcija kako bih tako shvatio ceo proces. Vrlo brzo mi se ukazala šansa da preuzmem seniorsku ekipu, rizikovao sam i na današnji dan ispostavilo se da je to bila dobra odluka. Ta jedna sezona koju sam radio u seniorskom fudbalu u Kini je neprocenjivo iskustvo, jer su mi se dešavale stvari koje se ne dese jednom treneru za deset sezona. Ja sam u Kini za jako kratko vreme uspeo da prebolim dečije bolesti, jer sam probleme rešavao u hodu.

Zašto Kina i pored toga što je najmnogoljudnija zemlja na svetu nema mnogo vrhunskih igrača?

- Njihov najveći problem jeste taj što je sam sistem u mlađim kategorijama nije dovoljno dobar da proizvodi igrače na vrhunskom nivou. Problem je bazičan. Da li su oni talentovani, apsolutno.

Pored života u Kini Koković je dobar deo svog života proveo u Americi, gde je završio političke nauke i postao diplomirani politikolog.

-Tamo sam dobio jednu fenomenalnu radnu etiku i odnos prema sportu koji imaju Amerikanci. Jednostavno, oni su sportska nacija i njima je sport sve - posvećenost sportu, analitičnost i studioznost sam odande doneo i prihvatio.

Razvojni put

Posle godinu dana provedenih u Kini došao je u Sinđelić, da bi na kraju te iste sezone prešao u redove Zemuna, sa kojim umalo nije napravio prvorazredno čudo. Dva boda su ga delila od opstanka u elitnom rangu.

- Ja sam imao sreću da ljudi iz Sinđelića meni daju tim i to je bio baš prirodan početak moje trenerske karijere u Srbiji. Tamo sam napravio neki uspeh, igrali smo prepoznatljiv fudbal, da bi ubrzo došao Zemun, koji se nalazio u katastrofalnoj situaciji, što finansijskoj što organizacionoj i kada sam odlučio da odem tamo od deset ljudi devet mi je reklo pa ti si lud. Ja sam tamo za kratko vreme napravio nešto – ostvarili smo najveću pobedu u istoriji kluba kod kuće i najvećoj pobedi u gostima. Ispali smo tako što smo odigrali nerešeno na Banjici protiv Rada, a trebala nam je pobeda. Mi smo za jako kratak period napravili mnogo dobrih stvari i to mi je bila preporuka za Superligu, a ljudi iz Voždovca su prepoznali da ja mogu da sprovedem politiku kluba. Sve se prirodno namestilo da moja karijera ide jednim lepim tokom.

Njegov boravak u Zemunu je pokazao o kakvom čoveku je reč. Niko nije verovao u njega, mislili su da je lud, ali on je tačno znao šta radi i do samog kraja se hrabro borio za svoj tim, koji ima posebno mesto u njegovom srcu.

- U Zemunu sam završio igračku karijeru i veću me jako lepe uspomene za taj klub. Osetio sam veliki izazov i smatrao sam da Zemun ima dovoljno dobar igrački kadar da može da izbori opstanak. Ja sam bukvalno sa svojim stručnim štabom bio deset sati na stadionu. Dešavalo se da u ponoć izlazim sa stadiona. Uložili smo ogromnu količinu energije i malo nam je nedostajalo, ali kroz ceo taj proces sam dokazao svoj kvalitet i podigao vrednost tim igračima.

Koković je prvi put u centar pažnje srpske javnosti dospeo posle meča u poslednjem kolu prošlogodišnjeg prvenstva, kada je nije uspeo da izbori opstanak sa Zemunom. Njegova izjava da se u srpskom fudbalu isključivo priča o večitim rivalima, dok se uspeh drugih klubova uopšte ne primećuje izazvala je dosta pažnje.

- Zemun je bio 20 utakmica bez pobede, a mi smo posle tri nedelje rada došli u situaciju da pobedimo 7:0 i na strani 5:1, izvini, ali to nije normalno. Nikoga nije zanimalo kako se to dogodilo, niko nije pisao o igračima koju igraju u Zemunu, o Ivanu Iliću koji je najveći talenat srpskog fudbala. On je kao igrač rođen 2001. godišta pravio ozbiljnu razliku u Superligi. Ti igrači su iz bezizlazne situacije u kom se nalazio klub došli u situaciju da se ostanu u ligi. Niko se nije bavio time i to me je zabolelo. Svi su pričali o Zvezdi i Partizanu i njihovim odnosima. U Srbiji je tako da kada pobediš Partizan svi kažu kako igramo za Zvezdu, a kada Voždovac pre nekoliko godina uzme Zvezdi titulu na ’krovu’ svi su pričali da smo Partizanov klub. Ljudi, i neko drugi se bavi fudbalom u Srbiji. Naravno, Zvezda i Partizan treba da imaju najveći primat u Srbiji kao naša dva najveća kluba, ali treba napraviti malo više prostora za neke druge timove.

Trenerska karijera Radomira Kokovića je išla prirodnom putanjom i svaki korak je bio pravi, a šta će biti sledeća destinacija za talentovanog trenera niko ne zna, ali jedno je sigurno – sa ovakvim stavom i odnosom prema fudbalu može da dostigne neslućene visine.

- Jako je teško predvideti te stvari. Moj cilj je da jednog dana radim u vrhunskom fudbalu. Kako da dođem do toga, ne znam. Ja tu sebe vidim, mislim da imam kvalitet. Meni je trenutno bitno da nastavim da se razvijam, da nastavim da učim i da sutra budem bolji trener nego danas – zaključio je trener Voždovca u razgovoru za Espreso.

BONUS VIDEO: