1 na 1 s Kataijem: Zašto se tetoviram, šta znače sve moje tetovaže i kome sam ih posvetio (FOTO)

Kako si odlučio da posle ne baš uspešne sezone u kojoj si bio na pozajmici iz Olimpijakosa u Zvezdu, da raskineš ugovor i onda potpišeš nastavak saradnje s crveno-belima?

- Verovao sam u sebe da mogu da se nosim s pritiskom i da mogu da odigram bolje. Gledam i sad ovu polusezonu i mislim da mogu još bolje - i ja sam, ali i ekipa. Daleko od toga da smo nezadovoljni.

Prelomna utakmica ove sezone čini se bio je duel s Radničkim iz Niša na Marakani, kad je bilo 1:1. Posle toga ti si se pretvorio u "zver", a čitav tim u mašinu. Kako ste uspeli sve da okrenete za 180 stepeni?

- Mislim da je velika zasluga trenera. I posle te utakmice, kao i posle Kairata, govorio nam je da idemo dalje, da će biti bolje, da će sve proći.

Kako je sarađivati s Grofom?

- Ne znam koju bih reč upotrebio, stvarno je fenomenalan čovek i trener. Neverovatno je šta njemu u sekundi padne na pamet, kakve šale i kakvo je smejanje s njim. Naravno, kad se radi, radi se, ali uvek ima šala. - Posle utakmice u Nišu dobio sam nekoliko udaraca i maltene sam se jedva kretao. Izlazim iz svlačionice hramljujući, pokrivljen, a on me vidi i kaže mi kao iz topa s crnogorskim akcentom "Je l' ti to mene imitiraš?".

A da li je istinita ona njegova priča da Katai igra teško po vrućini?

- Svima je teže. Kome nije teško da igra na 30-35 stepeni. Ima sigurno malo istine.

Tokom čitave jeseni se mogu čuti spekulacije oko timova koji se interesuju za tebe. Zvezda želi da sačuva ekipu, a da li si spreman da ostaneš do kraja kvalifikacija za Ligu šampiona?

- Za sada sigurno ostajem u Crvenoj zvezdi. Ako dođe neka ponuda u januaru, ako bude trebalo, mogu i da odem. Svašta može da se desi, ali je trenutna situacija takva da ostajem sigurno do leta, pa kad se završi sezona videćemo.

- Sigurno da bih radije išao u tu neku Holandiju, Belgiju, Nemačku... Mislim da bi se uklopio u tim Fejenorda. Što se tiče stila igre, mislim da je Holandija najbolja i za mlade igrače i što se tiče sistema igre. Tu je i Nemačka gde ima mnogo trčanja, ali mislim da bi meni pre odgovarala Holandija.

Kakva je atmosfera u svlačionici, ko je glavni da podigne raspoloženje?

- Svi igrači su generalno zadovoljni. I koji igraju i koji ne igraju. Grof drži dobru atmosferu, a glavni je Rendulić.

Najgori trenutak je sigurno bio onaj poraz od Borca u Kupu na Marakani 5:1. Kako se ekipa koja je pre toga imala seriju od 16 uzastopnih pobeda nosi s takvim šokom?

- Bilo je izuzetno teško, meni naročito, jer nisam igrao na tom meču. Grof je uticao mnogo na vraćanje samopouzdanja i ona njegova izjava je bila dobra da je bolje da izgubimo jednu 5:1, nego pet po 1:0. Nije bilo lepo da najveći klub u Srbiji izgubi 5:1 na svom stadionu.

Dobre igre nisu prošle nezapaženo, usledio je i poziv u reprezentaciju i to za onu utakmicu s Albanijom u Elbasanu. Kako ti je bilo kada su te pozvali?

- Bio sam naknadno pozvan i muvao sam se nešto po gradu kad mi je zazvonio telefon. Zvao me Aleksandar Bošković i pitao me da li imam kopačke kod sebe, da ih pokupim, uzmem pasoš i dođem u Pazovu. - Mislio sam da me neko zeza, da je organizovao nešto da ja dođem tamo i da mi se svi smeju i pošalju me kući. Ali sam ipak otišao i tek tad sam shvatio šta se dogodilo.

Ta utakmica u Albaniji je shvaćena kao "meč veka". Svašta se pisalo i događalo. Kako je tebi izgledalo sve, pošto si bio na licu mesta?

- Mi smo se osećali bezbedno. Bilo je mnogo policajaca, na svaka dva metra. Gde god da smo krenuli, sve se raščišćavalo i nije bilo razloga za strah. Ona kamenica u staklo autobusa malo nas je uzrujala, ali meni se to dogodilo i s Vojvodinom u Novom Sadu, tako da je najbitnije da niko nije bio povređen.

Kao jedan od najtalentovanijih mladih igrača u Srbiji dobio si poziv Olimpijakosa koji si prihvatio i otišao u Pirej. Međutim, nisu uspeo da se izboriš u toj konkurenciji. Zašto?

- Dobio sam šansu u pripremnom periodu, ali oni su procenili da nisam spreman za njih, za taj nivo fudbala i onda su krenule pozajmice. Idi ovamo, idi onamo. Bilo je i lepih i ružnih trenutaka. Tad sam možda i pogrešio što sam sve to mirno prihvatao. Nisam imao dovoljno vere u sebe i kad su mi rekli da nisam dovoljno dobar, pomirio sam se s tim. Bio sam neiskusan, s 20 godina, i neke stvari me nisu pogađale.

Vratio si se u Novi Sad, u Vojvodinu na pozajmicu, gde se očekivalo da ćeš ponovo fudbalski oživeti, ali to se nije dogodilo. Prvo odstranjivanje iz tima, a onda i bolest?

- Sigurno su mi bili to najteži trenuci do sada. Što se tiče suspenzije, to je duga priča i ne želim uopšte da o njoj govorim. Trombocitopenija se pojavila iz čista mira, završio sam u bolnici. Organizam mi je prepoznao trombocite kao strana tela i počeo da ih sam uništava. Krenuo sam s terapijom i sad se sve vratilo u normalu.

Da li si se uplašio u tom trenutku za karijeru?

- Kako nisam? Radio sam sve žive analize, od vađenja koštane srži i testiranja na leukemiju do provere bubrega, slezine... Teško mi je padalo to čekanje rezultata, naročito za tu leukemiju. Milion pitanja. Kako živeti s tim? Šta raditi?

Stiče se utisak da se posle utakmica i treninga potpuno isključiš, pa me zanima, kakav je to Aleksandar Katai van fudbalskog terena?

- Ima perioda kad razmišljam šta sam mogao da uradim, kako da odigram, ali to traje kratko. Okrećem se onom što me čeka, samo gledam u budućnost i sledeću utakmicu.

Šta voliš da radiš u slobodno vreme? Kakvu muziku voliš da slušaš?

- Nisam ništa specifičan u odnosu na ostale. Kad izlazim volim da odem na tamburicu. Kad sam kući, uglavnom je to nešto domaće. Ranije sam slušao domaći rep.

Šta voliš da gledaš na televiziji?

- Volim da gledam Diskaveri, Histori... U poslednje vreme devojka i ja često gledamo emisije o rešavanju ubistava. Rijalitije nikako.

U vreme kad naše fudbalere uglavnom viđamo na stranicama "žute štampe", kako uspevaš da otaneš van svega toga, da se tvoje kompromitujuće slike ne nađu u novinama?

- Jednostavno je: našao sam devojku. Skoro sve vreme smo zajedno, izlazimo zajedno. Naravno, izađem s nekim drugarima na piće, ali ne idem s tim ekipama po gradu, gde može neko da me vidi.

Tetovaže su ti velika strast. Znamo da ih imaš dosta, a da li možeš da nam ispričaš nešto o njima?

- Prvu sam uradio na desnoj podlaktici. To su inicijali porodice - mama je Sanda, sestra je Jelena, a tata je Željko. Uradio sam je sa 17.

- Na vratu imam takođe, ja i sestra smo uradili istu i ona ima svoje značenje.

- Na levoj podlaktici imam ovaj sat i ruže i datum 22.12. Ona je posvećena mojoj babi, to je dan kad je ona umrla. Bili smo mnogo vezani. Ovo je "Čuvar moga brata" i to sam uradio za brata od ujaka, za koga sam mnogo vezan, kao da smo rođena braća. Imam i anđela posvećenog njemu. Svaka tetovaža ima svoje značenje i uglavnom je vezana za porodicu. Nisam ih radio čisto ono da se išaram.

Šta želiš u 2016. godini?