Zašto mrzim sportske sudije? Niko ne može da ti uništi život kao oni! (FOTO) (VIDEO) (GIF)

Oduvek me je nervirala nepravda. Bilo da se radi o banalnim stvarima ili o nekim važnim životnim pitanjima. Svako treba da dobije ono što zaslužuje, svojim odnosom prema nečemu što radi, svojom ambicijom, voljom da uspe i pre svega etičkim pristupom prema radu. Uvek sam se vodio idealom da će ti se vratiti onako kako radiš. Kako sam postajao zreliji, život me učio da stvari ipak ne funkcionišu na taj način, želeo sam da saznam zašto je to tako i kolika je uloga ljudskog faktora u svemu u tome.

Od malena sam voleo sport. Iako je moja najveća ljubav fudbal, obožavam i ostale sportove, i kao posmatrač i kao akter. Sport sam najviše zavoleo upravo zbog toga što sam mislio da u njemu pravde uvek ima, kako je to često naglašavao Duško Vujošević. Jednostavno - izađeš na teren, daš sve od sebe i vidiš za koliko je to dovoljno. Naravno, kao i u životu, tako i sportu, sreća predstavlja neki vid kiseonika, svima nam je potrebna da bismo preživeli. Ali i nju negde treba da zaslužiš. Zalaganjem na terenu i fer plej igrom prema protivniku... Igra je pravedna, negde ti uzme, ali ti i vrati. Nikad te neće zakinuti, ako si joj pokazao da si je vredan. Kad smo bili klinci, sve je izgledalo bajno, ali kad kreneš u neke ozbiljnije sportske vode, ne svodi se sve na samu igru, već se otvara prostor i za druge uticaje. Kad to kažem, najviše mislim na sudije, sportske ili bilo koje druge vrste.

Nikad ih nisam voleo. Sama ideja nekog čoveka da sebi pribavi toliku moć da UOPŠTE IKOM DELI PRAVDU. Iako sudi po zakonima (sportske igre ili ustava), kako je moguće da neka osoba sebi može da dodeli pravo koje pretpostavlja posedovanje karaktera za sprovođenje zakona u delo? Kako sam do 18 godine bio aktivni sportista, suziću svoj osvrt samo na sportske sudije. Komentarisanje ostalih odvelo bi nas u nekom potpuno drugom pravcu. Pošto živimo u Srbiji, zamislite utakmicu između Partizana i Crvene zvezde. U našoj zemlji ona ne predstavlja običan fudbalski praznik već sudar svetova. I sad na toj utakmici, koja mnogima predstavlja najznačajniji događaj u godini, dogodi se greška sudije koja direktno odluči pobednika (previd ofsajda, nepostojeći penal, isključenje protivničkog igrača...).

Da li je svestan na koliki broj ljudi je imao uticaj? Da li je svestan da je jednom fudbalskom timu promenio sudbinu te sezone? Da li je svestan da zbog tog poraza mnogi ljudi neće moći mirno da spavaju, da će otići kući nervozni i napraviti porodični problem? A sve to zbog jedne osobe koja je sebi dala za pravo da bude delilac pravde, a nije dovoljno sposobna za to (pretpostavimo da nije bilo tendencioznosti prilikom suđenja). Uzmimo drugi primer, recimo tenis. Igra se finale Vimbldona između Novaka Đokovića i Rodžera Federera. Novak ima meč loptu i servira, a sudija viče aut. Đoković traži čelendž i ispostavlja se da je lopta bila dobra, ali se poen ponavlja, jer je sudija viknuo aut, pa Federer možda nije mogao pravovremeno da reaguje.

Pa dobro, ako nije video - što je uopšte postao sudija? Zbog čega misli da je dovoljno kompetentan da sudi i da odlučuje o ljudskim sudbinama, ako nema garancije da će svaka odluka koju donese biti stopostotno tačna? Ovakvih primera ima milion i mogu da se nađu u skoro svakom sportu.

Prišao sam mu da ga pitam zbog čega je svirao faul. Odgovorio mi je kontrapitanjem: Da mi je rekao da je video da sam ga šutnuo, zaista bi mi bilo lakše jer bih se pomirio da sudija nema baš najbolji vid. Od pljuvanja navijača preko izostanka sa idućih mečeva do eventualnog uticaja na njegovu čitavu karijeru.

Samo sam oduvek pitao, kako je moguće da postoji ljudi koji se opredele da budu delioci pravde? Kako svesno kreneš da se baviš profesijom u kojoj kad uradiš dobru stvar to se podrazumeva da treba da uradiš, a kad pogrešiš utičeš na život mnogih pojedinaca?