KRAJ NAJVEĆE REPREZENTATIVNE BAJKE: Emotivni oproštaj Kristijana Ronalda koji je Portugalu i fudbalu dao mnogo

Udarna vest stiže iz Portugalije ovog podneva: Kristijano Ronaldo je odlučio da se povuče iz reprezentacije. Ovo je vest koja je šokirala ne samo fudbalsku već i sportsku javnost u celom svetu.

Nakon pune 23 godine, dečak koji je počeo da sanja na Madeiri završio je svoju reprezentativnu bajku.

Svi ljubitelji najvažnije sporedne stvari na svetu očekivali su i nadali se da će kapiten Portugala i rekorder po broju nastupa u nacionalnom timu u istoriji muškog fudbala ponovo obući reprezentativni dres.

Nadali su se navijači širom sveta da će 41-godišnji napadač Al Nasra uprkos nesuglasicama sa Žoržom Žezusom u novembarskom prozoru ponovo zaigrati za nacionalni tim. Međutim, samo dan pre nego što je iskusni strateg trebalo da objavi spisak za mečeve sa Danskom i Velsom, Ronaldo je video-porukom na društvenim mrežama objavio da stavlja tačku na reprezentativnu karijeru.

Njegovu poruku prenosimo u celosti:

"Za portugalski narod, došao je dan da vratim dres sa brojem sedam naše reprezentacije. Nikada nisam osećao da je on bio isključivo moj. Ali tokom 23 godine imao sam privilegiju i odgovornost da ga nosim, branim i nosim sa sobom na stadione širom sveta. Danas je došao trenutak da ga predam budućnosti. To nije bila laka odluka, jer postoje odluke koje se ne donose samo glavom, već se donose i srcem.

Putovanje koje je počelo u avgustu 2003. godine i zauvek mi promenilo život došlo je do kraja. Kada se osvrnem i razmislim o svemu što sam doživeo sa reprezentacijom, ne vidim samo utakmice, golove, rekorde ili trofeje. Vidim ljude. Vidim imigrante koji su se na 90 minuta osećali malo bliže Portugaliji.

Vidim milione Portugalaca koje nikada nisam lično upoznao, ali koji su bili deo mog života. Jer na kraju, fudbal je mnogo veći od igre. Fudbal su ljudi. Tokom čitave karijere u reprezentaciji trudio sam se da pomerim sopstvene granice. Hteo sam da pobeđujem, hteo sam da budem najbolji, hteo sam da ispišem istoriju.

Uvek sam bio zahtevan prema sebi. Uvek sam želeo više, uvek sam verovao da možemo dalje. I dao sam sve što sam imao za ovaj dres. Bilo je savršenih popodneva i noći, bilo je pobeda koje nikada neću zaboraviti. Bilo je i poraza koje mi je i dalje teško da prisetim. Takođe sam grešio, takođe sam patio, bilo je i trenutaka kada nisam uspevao da dam portugalskom narodu ono što je tako očajnički želeo. Ali nikada nisam odustao. I iznad svega, nikada nisam prestao da se osećam ponosnim što predstavljam Portugaliju.

Tokom ovih godina naučio sam neke veoma jednostavne stvari. Golovi blede, trofeji ostaju u muzejima, rekordi se na kraju sruše. Ali postoji nešto što vreme nikada ne može da izbriše: mesto koje zauzimamo u srcima ljudi. Ako sam vas ikada učinio srećnim, ako vas je neki moj gol ikada naveo da nekoga zagrlite, zaboravite brigu i osetite samo ponos prema našoj zemlji, onda je sve vredelo. Jer biti Portugalac je upravo to. Patimo zajedno, podižemo se zajedno.

Ponovo verujemo. Portugaliji će uvek biti potrebni mladi ljudi koji sanjaju, igrači koji nikada ne odustaju, nove generacije koje veruju da je moguće stići tamo gde niko ranije nije stigao. Jer zemlja koja nastavlja da stvara nove heroje jeste zemlja koja nikada ne prestaje da veruje u sebe.

Mojim saigračima ove sezone želim da uputim posebnu reč. Hvala vam za svaki trk, za svaki zagrljaj, za svaku raspravu, za svaku tišinu pre izlaska na teren. Za svaku pobedu koju smo zajedno proslavili i za svaki poraz koji nas je učinio jačim. Imala sam privilegiju da budem vaš kapiten. Ali nijedan kapiten ne korača sam. I vi ste deo moje priče.

Svim trenerima, selektorima, lekarima, fizioterapeutima, ekonomima, osoblju i mnogim ljudima koji su radili sa mnom tokom ovih godina — moja zahvalnost. Mnogi od vas se nikada nisu pojavili na fotografijama. Ali bez vas, nijedna od tih fotografija ne bi bila moguća.

Mojoj porodici, hvala vam što ste delili ovaj san sa mnom. Hvala vam što ste imali razumevanja za odsustva, žrtve i vremena kada je reprezentacija morala da zauzme prostor koji je pripadao i vama. Ako sam stigao ovoliko daleko, to je zato što smo uvek išli ruku pod ruku.

I portugalskom narodu, svim Portugalcima rasutim po svetu, želim da kažem još jednu poslednju stvar. Postoji slika koju ću uvek nositi sa sobom. Trenutak kada počinje nacionalna himna. Pogledam oko sebe, vidim svoje saigrače, vidim tribine, vidim decu, majke, očevi i bake i deke. Vidim Portugalce koji su došli izdaleka samo da bi bili tu. I tokom tih nekoliko minuta prestajemo da budemo različiti. Nema klubova, nema boja, nema klasa, nema profesija, nema mišljenja. Postoji samo jedna strast. Portugalija.

To je osećaj koji ću nositi sa sobom do kraja života. Danas se završava moje putovanje na terenu sa reprezentacijom. Odlazim uzdignute glave, ponosan na put koji sam prešao i sa svešću da sam dao sve što sam imao za Portugaliju. Ali nikada neću prestati da budem jedan od vas, nastaviću da patim, da se radujem i da slavim svaku pobedu Portugalije uz jedno "Da".

Proveo sam život radeći da bih bio najbolji igrač na svetu. Danas shvatam da je najveća pobeda bila to što sam zaslužio da predstavljam najbolju zemlju na svetu. Hvala vam za ovih 23 godine. Hvala vam što ste verovali u mene. Hvala vam što ste mi omogućili da živim san koji je počeo kada sam bio samo dečak na Madeiri, jureći za loptom. Dres koji nosim će ostati, a ponos što sam ga nosio biće moj zauvek. Portugalija će uvek biti u meni.

Zbogom, Kristijano Ronaldo."