Legendarni Zvonko Milojević za Espreso - "bio sam klinički mrtav, ali sam ja Balkanac, Srbin i Ciganin "

Intervju koji Vam predstavljam rađen je u utorak i sve dok nisam počeo da pišem, bio sam u velikoj dilemi kako da počnem priču o njemu...

Razgovarao sam sa svetskim klupskim šampionom koji je to uradio u dresu njemu voljene Crvene zvezde, a počeo je kao najmlađi golman u istoriji kluba.

Pričao sam sa nekadašnjim reprezentativcem Jugoslavije koji je u jednom inostranom timu proglašen za najboljeg čuvara mreže u istoriji.

Mislio sam da napišem roman pre prvog pitanja, ali pred Vama je priča o čoveku koji je pobedio sve lekarske dijagnoze - legendarni Zvonko Milojević.

*U avgustu 1986. godine ispred porodičnog doma Milojević staje auto sa delegacijom Crvene zvezde. Šta se dogodilo?

- Oni su došli po dogovoru pošto smo se vratili iz turnira u Minhenu. Taj otac koji je organizovao turnir, njemu je sin preminuo na terenu, a on je okolinom iz Jagodine i zbog toga smo mi učestvovali sa Crvenom zvezdom i Radničkim iz Niša. Na tom turniru su oni mene videli. "Mi bismo voleli da ti dođeš u Zvezdu, da li bi ti hteo?" Ja sam odgovorio - "znate šta, ja sam još uvek maloletan, o tome morate da pričate sa mojim roditeljima." I rekli su mi da će doći pre nego što počne školska godina i ja sam to preneo roditeljima. I naravno, otac kao bivši sportista, bilo mu je drago dok je majka kao i svaka majka rekla "ih, baš će tebe od sve dece iz Jugoslavije, nema od toga ništa." Tog dana sam ja bio van kuće, letnji raspust je trajao i umoram sam pitao mamu da mi da nešto da jedem. Rekla mi je "polako, imamo goste" i kada su mi rekli ko je i šta je.. Došao je Vojkan Melić, šef omladinske škole Crvene zvezde i samo mi se obratio "Zvonko, mi po dogovoru." Odgovorio sam - "ja sam mislio da od toga nema ništa." Ja sam mislio da će to da se realizuje, ali mnogo ranije i mislio sam na kraju da su zaboravili i da od toga nema ništa. Kada sam video BG tablice, rekao sam sebi da je neko došao kod ćaleta, ali Vojkana Melića kada sam ugledao, malo sam zastao - počeo je Milojević u intervjuu za portal Espreso.rs.

*Na poziv Dragoslava Šekularca ste prešli u prvi tim iz omladinaca. Tada je kapiten bio Dragan Stojković Piksi. Kakav je bio odnos prema Vama?

- On je iz Niša, pridošlica i zna koliko je važan taj prvi kontakt sa igračima. "Momak, ti si ovde, tebe niko ovde ne sme da maltretira. Sve što ti treba, reci meni, ali pod uslovom da se ti ponašaš kako treba."

*Jedan naslov iz novina glasio je "Crvena zvezda je izgubila u Kelnu, ali je dobila golmana?" Da li ima istine da ste otrovani hranom u Nemačkoj?

- To je bila priča, ali mi smo pošteno izgubili, ali doduše, sudija Josif Marko iz Češke nas je malo pokrao, svirao neki penal koji nije ni postojao. Ali, imaš 2:0 iz prve utakmice i ne prođeš dalje, to sudija ne može da bude kriv. Pokojni trener Dragoslav Šekularac je rekao "Milojević je uhvatio 100 živih lopti. To je za klinca od 18 godina nepojmljivo." Na toj utakmici sam bio najmlađi golman u istoriji Zvezde i to u konkurenciji stare Jugoslavije. Ja sam rekao "Ja nemam tremu jer niska lopta se hvata na isti način, poluvisoka i visoka na isti način, udarci su brži i jači i ambijent je veći. Izaći ću, pokušaću da pomognem da ekipa napravi što bolji rezultat."

*Crvena zvezda je sa Vama 1991. godine na golu osvojila FIFA Svetsko prvenstvo za klubove. Ipak, Vi ste jedan od krivaca zato što je kapiten Dejan Savićević dobio crveni karton?

- Rekao je treneru Vladici Popoviću da brani Dragoje Leković, ali je Vladica rekao da ceni i poštuje Dekija kao najboljeg igrača i kapitena, ali da o sastavu odlučuje samo on. Deki je rekao da će dobiti crveni karton ukoliko Leković ne bude branio i nažalost, uradio je ono što je naumio. Nije to ostavilo nekog traga.

*Kako je odreagovala ekipa na taj njegov potez?

- Znate šta, kada utakmicu pobedite, niko više ne gleda šta je bilo. Mi smo postali svetski prvaci, najbolji i najveći uspeh u istoriji kluba, ne samo Zvezde, nego cele stare Jugoslavije. Postali smo prvaci sveta, i to bez najboljeg.

*Stevan Stojanović je podigao pehar evropskog prvaka u Bariju. Da li ste mogli da zamislite da ćete naslediti Diku i posle postanete prvak sveta?

- Ja sam dva dana pred utakmicu u Bariju završio vojni rok koji sam počeo da služim u Somboru, pa prekomanda u Mostar, a onda sam došao u sportsku četu koju je vodio Stanislav Karasi. Ja sam putovao sa navijačima u Bari i recite šta je sudbina - šest meseci kasnije ja sam prvi golman Zvezde u Tokiju. Nisam ni razmišljao o Tokiju, daj Bože da pobedimo u Bariju, a posle šta bude. Niko nije pominjao Tokio, u Zvezdi važi zlatno pravilo da je svaka prva utakmica važna.

*Sada kažete sebi - prvak sveta u klubu za koji navijate, u kojem ste odrasli. Kako gledate na to?

- To je meni najlepše sećanje koje može da me obuhvati kada se setim svoje igračke karijere. To smo ostvarili ovde u Crvenoj zvezdi i to u situaciji kada smo izašli u svet da smo favoriti. Ekipa Kolo Koloa je iz Južne Amerike bila, okej, vole da igraju fudbal za publiku. Niko nije verovao da ćemo mi njih onako da pobedimo.

E sada da Vam kažem jednu stvar, možda nikome do sada nisam rekao.

- Tadašnji trener Kolo Koloa bio je Mirko Jozić koji je meni bio trener u kadetskoj reprezentaciji Jugoslavije. Mi smo odseli u istom hotelu, razlika je bila u spratu i mi sami u liftu. I on kaže meni "Miloje, voleo sam te kao sina kada si bio u reprezentaciji, ali sada mogu samo da ti poželim da budeš spreman jer ćemo da te izbušimo." Ja sam pitao da odgovorim - "ja sam golman evropskog, a posle ove utakmice biću golman i svetskog šampiona" i nisam pogrešio.

*Kakva su Vam sećanja na reprezentaciju?

- Na turniru u Hong Kongu su se povredili Pandurović i Kocić i nije imao ko da brani u finalu. Ja sam došao u Tokio iz Srbije, stigao sam ujutru u četiri sata, a u 12 sati je bilo finale i pitali su me "kako ćeš ti na gol, zbog umora, vremena itd." Rekao sam "ne sekirajte se vi ništa, ja sam došao ovde da odigram utakmicu, a posle šta bude nek bude."

*Odigrali ste 13 utakmica za nacionalni tim. Da li mislite da ste mogli još ili ste zadovoljni ovom brojkom?

- Kada smo se vraćali iz Hong Konga, oni su mi rekli, ti si prvi golman reprezentacije, mi ćemo da te forsiramo, ali ti ćeš imati neku obavezu prema nama da se odužiš. Odgovorio sam "znate šta, ja nikada u životu nisam uzimao kredit ni od koga, pa neću ni od Vas. Ukoliko mislite da treba da branim, ja sam uvek na usluzi za reprezentaciju, svi su mi govorili zar tebi nije poniženje da ti tamo braniš kao treći golman. Ja idem da predstavljam svoju zemlju, meni ta činjenica da sam prvi ili treći, meni ništa ne znači. U ovom trenutku sam broj jedan i hoću da sve što mogu da uradim da osvojimo taj turnir i to smo uradili, nisam primio gol."

*U leto 1997. godine odlazite u Belgiju i tamo ste bili 10 godina - šest u Anderlehtu i četiri u Lokerenu?

- Mnogo je više medijski propraćeno učinak njihovog kluba nego u Crvenoj zvezdi. Duel između Crvene zvezde i Partizana nema nigde na svetu, a u Belgiji imate Anderleht, Klub Briž i Standard Lijež i tu je Genk, oni su velika četvorka kao u staroj Jugoslaviji što su bili Crvena zvezda, Partizan, Dinamo Zagreb i Hajduk Split. Ja sam njima rekao - "imate kvalitet, imate i propagandu mnogo veću i bolju, finansijski ste stabilniji od naših klubova, ali po kvalitetu i odnosu publike prema klubu, ne možete da se poredite. Ovde kod vas su navijači iz koristi jer vi plaćate sve, a da toga nema, mislite da bi došli da gledaju?"

*Otkud u Lokeren?

- Meni je istekao ugovor sa Anderlehtom, ali sam za šest godina više bio na klupi, branio sam po potrebi, nisam bio standardan. Kada sam otišao u Lokeren, rekao sam sebi da neću svoju inostranu karijeru da napravim da budem rezervista i zato sam otišao u Lokeren gde sam proglašen za najboljeg golmana kluba svih vremena. Na utakmici protiv Standarda i Briža, dve utakmice zaredom sam dobio 10 u novinama, Protiv Briža jedini golman u zadnjih 50 godina koji je dobio 10 u svim novinama i još stranac.

*Dolazimo do novembra 2007. godine i nesreće. Kako god želite, kratko, duže, šta god želite, recite?

- Sada mi je pesma da pričam o tome kada je sve prošlo. Nemački lekari su rekli da sam fenomen, naučna fantastika, to medicina ne može da objasni. "Doktore, to se odnosi na Vas Nemce, a ja sam em Balkanac, em Srbin, još Ciganin, gde ćete jače? Meni su svi organi otkazali, srce je bilo 12 otkucaja u minutu. Svakih pet sekundi "tak," doživeo sam kliničku smrt, rekli su mi da su me držali na aparatima samo zbog zakletve da ne mogu da ubiju pacijenta. Niko nije verovao da ću preživeti. Kada sam se probudio, pitali su me kako se zoveš i preziveš, da li imam brata i sestru. Ja kažem imam brata, evo ga ovde, ime oca, sve sam znao, bio sam svestan.

*Kako je uopšte došlo do nesreće?

- Ja sam obilazio autobus i naišao sam na gužvu i moram sam da prikočim i otpozadi me je udario taj kamion koji je bio poljske registracije, mislim i šlepovao me je 300 metara, pa sam se okretao. Doživeo sam kliničku smrt, niko nije verovao da ću preživeti. U Ahenu je postojala bolnica na ceo taj region i hvala Bogu živ sam.

*Saigrači iz Belgije su odmah došli, hteli da plate sve, ali je to već uradio jedan čovek, Vaš kum - Dejan Stanković, aktuelni trener Crvene zvezde?

- Ja sam 100 puta rekao i sada ću opet da ponovim. Meni je Deki više uradio nego što mi je iko ikada pomogao. Spasio mi je život i rekao "labude, ti si meni pomogao da napravim sve ovo što sam do sada uradio, da nije bilo tebe ne bi bilo ničega, dok sam ja živ, ti ćeš biti maksimalno osiguran koliko god ja budem mogao, a mogu mnogo.

*Kako je uopšte počelo Vaše prijateljstvo?

- Ja sam došao u prvi tim iz omladinaca, a posle mene je došao Dejan Stanković i ja znam kako je meni bilo da napravim taj prelaz. Skupljaš opremu za pranje, radiš neke stvari koje igrač ne treba da radi. Kada je Deki došao iz omladinaca, ja sam bio kapiten i rekao sam saigračima - "pazite kako se ponašate prema omladincima, nemojte tako da radite sa Dekijem, on je moj najbolji drug. Ukoliko nešto nije uredu, recite meni, pa ću ja da preduzmem mere, a nemojte vi glavom da se šalite da ga maltretirate. Ja sam fizički jači od svih Vas, samo ako ga pipnete i rekli su nema problema i tako je bilo.

*Koliko Vam znači što nisu iščezli stihovi - "bori se Miloje, bez tebe na golu stvarno trulo je?"

- Fudbal je specifično zanimanje jer ste sa 18-20 godina mladi, a sa 30-33 godine stari i više vas niko neće i za tih 15 godina koliko traje karijera, vi morate da na neki način primorate ljude da pričaju uticajno o Vama. Da li ćete to uraditi igrama ili ponašanjem, a moj stav je da profesionalni sportista mora da ima i jedno i drugo. I zato volim kada odem na Marakanu, neprokretan sam sada nažalost i kada spiker kaže - "sa nama je bivši kapiten Zvonko Milojević." I ceo sever krene pesmu... Meni je to neka vrsta podstreka za dalju motivaciju i borbu. Jeste da to više nije borba na terenu sa protivnikom, nego sa samim sobom. Mnogo teže od bilo kog protivnika, morate da pobedite, ne sebe, nego morate da izbacite loše navike i lako je to reći, ali je teško u praksi - zaključio je Milojević u intervjuu za portal Espreso.rs.

"Hvala Vam mnogo što ste došli i što me niste zaboravili.." Ovakvi ljudi nikada ne mogu da se zaborave, oni su inspiracija da za svaki problem ima rešenje.

"Nema patetike, to nije naš fazon, ovde je svako vaspitan da udara jako, da pokida život i kad je pakao napor, ne daj se legendo, napred samo hrabro!"

Bonus video:

(Espreso/Veljko Petrović)