Naslednik Voje Kisa: Skupljao lopte Ćenti i Ljubi Zemuncu, plakao zbog Čilea, lom noge sprečio da potpiše za Zvezdu

Zanimanje? Sekretar stručnog štaba! Opis posla: Operativac za sve i svašta! Radno vreme: 24 sata! Pa ko voli – nek izvoli! Pionir na ovim prostorima što se tiče ovog zvanja smatra se Vojislav Lalatović, zvani Voja Kis, sada već legenda Crvene zvezde. A baš njega je na Marakani svojevremeno zamenio Goran Negić.

Nedavno je premašio cifru od 1.200 utakmica na klupi crveno-belih kao tehniko. Kao igrač nije imao sreće, jer mu zvezde nisu bile naklonjene, a ovo je njegova zanimljiva priča o odrastanju u Zemunu, Zvezdi, propuštanju Čilea, lepim i lošim iskustvima, poslovnim greškama i budućoj penziji.

"Zemunac sam po rođenju, živeli smo prvo u Bežanijskoj, a onda u naselju Sava Kovačević. Odrastao sam u Ulici Sime Šolaje, prekoputa ’Navipa’. Imao sam ispred sebe dva životna puta, ali ne i neko veliko pravo ili znanje da biram. Skupljao sam lopte kad su u kraju fudbalicu za svoju dušu igrali Rade Ćenta i Ljuba Zemunac s ulogom regrutovanog klinca koji na kraju ide po cigarete ili ’koka-kolu’. Daju ti pare da otrčiš do prodavnice i da kupiš sve što kažu. Tako si sticao pravo da sediš s njima ili pored njih i da slušaš te neke njihove uzbudljive priče ili da uživaš u pogledu na dobre automobile i da se diviš skupoj garderobi koju su nosili“, počeo je svoju dugačku ispovest Negić za ekspres.net.

Fudbal je njegovoj generaciji bio sve, svi su ga igrali i maštali o karijeri velikih igrača. A onda se dogodio Novogodišnji turnir u Hali sportova, gde ga je video Vladimir Petrović Pižon.

"Imao sam samo 12 godina. Otac me pitao da li želim da igram za fabričku ekipu za vikend-turniru na kome će učestvovati još i Crvena zvezda, Partizan OFK Beograd, tadašnja Galenika... Naravno da sam pristao, fudbal je mojoj generaciji bio jedina društvena igra. Uoči polufinala sa OFK Beogradom došao je do mene i pitao dečko, kako se zoveš. Stajao sam kao ukopan, pitao se da li mi se to stvarno događa, to da stojim ispred velikog Pižona i da mi se baš on obraća. A onda je usledilo ono što i danas pamtim kao da se dogodilo juče. Pitao je da li možeš da dođeš sutra na ’Marakanu’ i da doneseš dve slike i krštenicu. Hiljadu puta sam ponovio mogu, mogu i tako je počelo.“

Fudbalsku azbuku učio je prvo kod nezaboravnog Vladice Popovića. Godinu dana kasnije formirana je prva Liga petlića na nivou FSB-a. Za Zvezdu je registrovan zvanično 14. 4. 1980.

"Selekciju je preuzeo Milovan Đorić. Od petlića, preko drugih, a onda i prvih pionira, zatim i drugih omladinaca stigao sam do omladinskog sastava koji je u ulozi trenera predvodio Kule Aćimović.“

Istorija Zvezde pamti ih kao generaciju koja je uspela da posle 20 godina vrati Kup na "Marakanu“. Pored njega, u sastavu su još bili golman Stojković, onda i Musović, zatim članovi omladinske reprezentacije Jugoslavije u Čileu Slavoljub Janković i Dejan Antonić, pa Blaža Raosavljević, Vladimir Jugović, Slaviša Čula, Duško Suručić, Vladan Lukić, Predrag Katić...

"Pobedili smo Velež 4:2 u predigri seniorske finalne Kup utakmice Hajduk‒Rijeka uz napomenu da sam ja bio strelac četvrtog gola. Iz te generacije šestorica su sa Zvezdom potpisala stipendijske i dvojica profesionalne ugovore.“

Nekoliko dana kasnije odigrali su kao generacija zajedno još i finale prvenstva Jugoslavije za omladince i izgubili od Vojvodine. Na "Marakani“ je bilo 1:1, u Novom Sadu Zvezda je poražena 4:2. Negić se seća da su Novosađani imali sjajan tim predvođen Kasašem, Škrbićem, Šaulom...

"Posle te utakmice otišao sam na pripreme sa omladinskom reprezentacijom Jugoslavije koja je obezbedila učešće na Svetskom prvenstvu u Čileu. Za dres sa brojem dva konkurisali smo Boban Babunski i ja.“

U Čile ipak nije odleteo. Po povratku sa priprema Negića je u kancelariju pozvao Dragan Džajić, tada sportski direktor Crvene zvezde.

"Saopštio mi je da Zvezda ozbiljno računa na mene i da bi trebalo što pre da odem na odsluženje vojnog roka. Naravno da sam poslušao. Pravo iz Džajine kancelarije otišao sam u Opštinu Novi Beograd da uzmem poziv za JNA i već 18. septembra, a da to roditelji nisu ni znali, obukao sam uniformu.“

Desetak dana kasnije stigao je poziv da se 1. oktobra javi u hotel "Park“ na okupljanje čileanske reprezentacije.

"Sećam se da je u kasarnu došao otac da me pita da li sam normalan. Kažem, tata, mene je Džajić poslao u vojsku. Mi smo tada slušali autoritete, tako smo vaspitavani. Za nas kao generaciju postojali su roditelji, škola, treneri, sportski direktori. Nismo imali menadžere, savetodavce i slične gluposti.“

Seća se da ga je u kasarni posetio i selektor Jozić koji se u čudu pitao zašto nije pomerio odlazak u vojsku. Bio je čak i pokušaj da se privremeno oslobodi služenja vojnog roka, ali tako nešto u tadašnjoj JNA nije bilo moguće i Negić je kao vojnik sa suzama u očima na TV-u odgledao završni meč turnira u dalekom Čileu.

"Nisam hteo, ali suze su same krenule uoči finalne utakmice“, prisetio se svega Goran Negić s vidljivom setom na licu.

Po povratku iz vojske priključio se prvom timu Crvene zvezde. Trener Branko Stanković uvrstio ga je na spisak prvotimaca za utakmicu protiv Spartaka koju je presedeo na klupi. Debi na terenu zabeležio je nešto kasnije u Skoplju, protiv Vardara.

"Na mom mestu je igrao Goran Jurić. U sastavu su još bili Miloš Bursać, Vladan Lukić, Boško Đurovski, Vlada Stošić, Husref Musemić, Mitar Mrkela... Sedam dana pre izgubili smo 3:0 od Vojvodine koja je te godine postala prvak države.“

U Zvezdi je u polusezoni Šekularac zamenio Stankovića u ulozi šefa stručnog štaba, a Negić je otišao na pozajmicu u tada drugoligaški sastav OFK Beograda koji je kao stručnjak predvodio Gojko Zec.

"Bila je to prva greška. Zvalo me šest prvoligaša, ali ja sam hteo da ostanem u Beogradu na oku Draganu Džajiću. Posle šest meseci vraćam se u Zvezdu i onda prelazim u novobeogradski Radnički. I na Karaburmi i kod Studenjaka igrao sam zadnjeg veznog. Došao sam na Novi Beograd kao veliko pojačanje, odigrao 12 mečeva i na osam bio proglašen igračem utakmice. Posle toga počinju pregovori sa Zvezdom oko potpisivanja profesionalnog ugovora.“

Sve je bilo dogovoreno za 25. mart. Za petogodišnju vernost trebalo je da dobije stan u trajno vlasništvo i 25.000 maraka.

"Tata je bio pored mene, nismo postavljali uslove, potpisivanje ugovora sa Zvezdom bilo je za nas čast.“

A onda je sudbina još jednom upetljala svoje prste. Goran tog dana nije stavio paraf, papire sa detaljima dogovora trebalo je tek pripremiti. Zvezda je igrala protiv Drezdena, bili su u gužvi oko svega i pao je dogovor da dođe naredne nedelje. Nije otišao, mislio je da je sasvim svejedno da li će potpisati danas ili sutra.

"U međuvremenu sam sa Radničkim otputovao u Dubrovnik na prvenstvenu utakmicu protiv GOŠK-a. U 53. minutu, posle duela sa Novakovićem koji je kao pozajmljen fudbaler Hajduka igrao za Dubrovčane, doživeo sam dvostruki prelom potkolenice“, priseća se Negić.

Bio je to prvi dan pakla. Već narednog u Beogradu je urađena operacija, da bi nameštena kost četvrtog dana pala. Usledio je novi zahvat, ubacivanje šina itd.

"Imao sam zbog svega čak deformaciju stopala trećeg stepena, četvrti je značio totalnu invalidnost. Dve godine nisam igrao fudbal. Po povratku na teren znanje je ostalo, ali sam izgubio agresivnost, brzinu i hitrinu, možda moje i najveće vrline. Od ugovora sa Zvezdom naravno nije bilo ništa, na ’Marakani’ su mi rekli da je to moja loša sreća.“

Jedna utakmica je, međutim, puno toga promenila. Radnički je ugostio Partizan, a Negić dobio zadatak da čuva Peđu Mijatovića.

"Izgubili smo 3:1, ali sam ja proglašen za igrača utakmice. Novine su pisale, a svi drugi pričali da sam savršeno obavio zadatak.“

Dovoljno dobro da spakuje kofere i na poziv Dragoslava Šekularca ode u australijski Hajdelberg junajted. Došao je kao veliko pojačanje i dobio ugovor na tri godine. Tamo se nije dugo zadržao, ali se oženio i vratio u Evropu. Prvo u Grčku, a onda u Srbiju, gde je najveći uspeh napravio sa Železnikom

"Osećao sam u jednom trenutku da tonem. Imao sam 30 godina i sve ređe sam igrao, bukvalno nisam znao šta ću sa sobom. Međutim, posle pobede Železnika nad Milicionarom, usledilo je klupsko slavlje na koje nisam otišao. Javio se tadašnji predsednik Aca Bulić sa zahtevom da dođem i na kraju sam se pojavio oko 22 časa kada je veselje dostizalo vrhunac. Negde sat posle ponoći Aca zahteva da stane muzika. Kaže, momci, bravo, čestitam, premije dobijate u ponedeljak, a vaš novi sportski direktor od večeras je vaš drugar Goran Negić. Bio sam šokiran, ali moralo se napred.“

Njegove ideje su vrlo brzo zaživele u klubu. Principi profesionalizma takođe.

"Prve godine imao sam muku da dovedem igrače, pratili su nas repovi negativne priče. Već sledeće došli smo u poziciju da nas samoinicijativno zovu igrači sa željom da dođu u klub kakav smo napravili.“

Ostao je pet godina u predgrađu, Železnik je sa timom koji je on selektirao u finalu Kupa pobedio Crvenu zvezdu.

"Aca Bulić je u međuvremenu postao predsednik Zajednice superligaša, bio je i potpredsednik FSS-a sa puno obaveza. Stabilizovali smo klub, počeli da pravimo novac od prodaje, Spasić je otišao u PAOK, Šmit u Bolonju i da ne nabrajam dalje. Godišnji budžet iznosio je milion evra, a mi smo od prodaje zaradili četiri. Bili smo na putu da mirno živimo, međutim sve se poremetilo dolaskom nekih novih ljudi u klub kojima sam smetao. Razišli smo se u januaru 2004, Kup je osvojen u maju, ali sa igračima koje sam ja angažovao.“

Imao je tog trenutka brdo prijatelja, ali ne i posao. A onda su se dogodila previranja i na "Marakani“.

"Kad sam ulazio u prvi tim Zvezde, Piksi je bio kapiten. Gotivio me kao mladog igrača koga nije bilo sramota da nosi kopačke ili lopte. U Zvezdi su nas vaspitavali da poštujemo autoritete. Imali smo čak kao mladi igrači i obavezu da pomažemo ekonomu. U jednom trenutku mislio sam da nas kao klince vode na pripreme samo zbog takvih stvari.“

Kada je Piksi postao predsednik 2005 godine, a Stevan Stojanović sportski direktor, nisu zaboravili starog drugara. Pozvali su Negića na razgovor.

"Pitali su me da li želim da budem direktor Omladinske škole ili sekretar Stručnog štaba. Poštovao sam Mitra Mrkelu i nije mi padalo na pamet da preuzmem funkciju koju je on odlično obavljao. Cenio sam njegovo znanje. Nisam nasledio Mrkelu, ali jesam čuvenog Voju Kisa.“

Na pitanje kako definiše svoju ulogu i šta je zapravo radna obaveza sekretara stručnog štaba odgovor stiže ekspresno.

"Imam neku svoju definiciju koja nije za javnost. Suština je da u mom poslu ne postoji granica niti radno vreme. Radiš i bukvalno 24 časa, stalno si onlajn, na usluzi svima u ekipi. Naravno da zbog toga najviše trpi moja porodica, supruga. Imamo sina i dva unuka, oni su naš ponos. Od 2011. nisam bio zvanično na odmoru. Od kako Zvezda igra redovno u Evropi, mogućnost da uzmem godišnji jednostavno ne postoji.“

Da bi sve funkcionisalo, mora da obavi niz drugih poslova. O igračima zna sve, neke od informacija naravno mora i da filtrira, ali i da se postavi tako da uživa njihovo maksimalno poverenje.

"Brinem o svemu, o njihovim stanovima, porodicama, deci, koju će školu upisati, ličnim dokumentima, pasošu, saobraćajnoj i vozačkoj i da ne pričam dalje. Ponekad za sve to nisu dovoljna 24 časa, ali samo ponekad. Ovaj posao zapravo može da radi samo onaj koji ga bezgranično voli.“

Deo njegovog posla je i da vodi brigu o kartonima i tome ko ima, a ko ne pravo nastupa.

"Šefa obaveštavam i o tome koji je igrač pod pretnjom od suspenzije zbog kartona nudeći mu mogućnost procene da li mu je možda potrebniji za narednu utakmicu. Zvezdi se jednom desilo da je u timu bio igrač sa kartonima i taj meč je izgubila službenim rezultatom. Reč je o onoj utakmici sa Seltom. Tadašnji sekretar stručnog štaba prevideo je taj podatak pa je meč koji smo inače izgubili registrovan službenim rezultatom u korist protivnika.“

Iza njega je više od 1200 utakmica. Da li je možda nekada on pogrešio? Priznaje da jeste i da to sebi nikada neće oprostiti.

"Na jednoj međunarodnoj utakmici izostavio sam iz protokola Filipa Krasoa. Pitajte me kako se to dogodilo, odgovor jednostavno nemam. Loše sam brojao, mogućnost da se greška ispravi jednostavno nije postojala. Svi su mi zamerili, ja sebi najviše, ali me klub nije kaznio niti smenio sa funkcije sekretara zbog čega još jednom izgovaram hvala. Sreća je što niko nije bio oštećen osim Krasoa kome sam se izvinio što je on uz osmeh prihvatio. Za 20 godina u Zvezdi to mi je bila jedina greška.“

Nepravdu nikada nije voleo, folirante i foliranje još manje. Takav je bio kao igrač, takav je i sada u ulozi sekretara stručnog štaba, generalno i u životu.

"Tačno je da sam se prerečio sa Lolom Smiljanićem, Đigijem Ninkovićem, Nikolićem iz Rada, nedavno i sa golmanom lučanske Mladosti Stamenkovićem. Do ludila me dovelo njegovo ponašanje manifestovano pokušajima da se ukrade vreme. Njemu kao bivšem golmanu Zvezde tako nešto nije priličilo. Pogotovo što se busa u prsa da je ’crveno-beli’.“

Mnogo puta skakao je na klupi od sreće zbog sjajnih ostvarenja tima, ali je bilo i onih situacija kad se sa terena odlazilo sa vidljivim neraspoloženjem na licu. Šta posebno pamti?

"Utakmicu u Bordou. Bio je to kvalifikacioni meč za Ligu Evrope, odigran samo mesec dana pre nego što je tadašnji predsednik Vladan Lukić napustio Zvezdu. Trener je bio Aleksandar Janković. U 90. minutu Mikić je izjednačio na 2:2, mi srećni, oni mrtvi, gotovo je, čeka se kraj. Nadoknada je tri minuta i onda gol iz tri poteza. Prvo je mali Mladenović krenuo u neki dribling i izgubio loptu, lik je šutne i ona pod rotacijom prevari tadašnjeg štopera Maksimovića koji je nespretno odbije, Obernjak potrči da je stigne, istrčava i Bajković i nenamerno ga udara u petu, Obernjak pada, a sudija iz Engleske pokazuje na belu tačku. Bila je to utakmica sa puno, puno tuge.“

Više od 1200 utakmica "odigrao“ je kao sekretar stručnog štaba. Pamti detalje sa svake, mnoge sastave može da izdeklamuje na prvu. U kontinuitetu na klupi Zvezde je malo više od 20 godina. Treneri su se menjali.

"Od Valtera Zenge kod koga sam debitovao kao sekretar stručnog štaba do Dušana Bajevića, Milorada Kosanovića, Aleksandra Jankovića, Roberta Prosinečkog, Boška Đurovskog, Miodraga Božovića, Vladana Milojevića, Baraka, Dejana Stankovića i sada u drugom mandatu Vladana Milojevića. Jedino nisam sarađivao sa Slavišom Stojanovićem, u to vreme obavljao sam funkciju tehničkog koordinatora svih selekcija.“

Sa svim šefovima struke je uglavnom dobro sarađivao. Najveći kompliment dobio je od Bahara.

"Kada je odlazio, rekao je da u životu nikada nije sreo većeg profesionalca. Pre Baraka javno me pohvalio i Dejan Stanković koji je kad je dolazio hteo da me pomeri, imao je svog kandidata za mesto sekretara stručnog štaba. U klubu su mu, međutim, rekli da prvo pogleda kako radim pa ako ne zadovoljavam da to kaže.“

Nije sve bilo idealno ni u vreme Aleksandra Jankovića.

"Radio je pod pritiskom Dragija Mićovića, Toplice Spasojevića i Marka Miškovića. Njima je Negić bio suvišan. Ipak, svih 16 stranaca iz njihovog vremena sam bez greške registrovao, preregistrovao, obezbedio im stalni boravak i sve ostalo. Bio je to najbolji odgovor na njihov pokušaj da me se reše.“

Jedini otvoreni sukob koji je pretio da se pretvori u svađu imao je sa Valterom Zengom.

"Pred utakmicu sa Romom, vođen trenerskom logikom, hteo je da tim zagreva na glavnom terenu. Rekao sam mu da to Zvezda nikada nije radila u svojoj istoriji. Odgovor je bio ‒ a ko si ti da mi to kažeš. Nisam prećutao, rekao sam da sam ja niko, ali sam i neko ko zna i pamti da se Zvezda uvek zagreva na pomoćnom terenu i da na glavni izlazi neposredno pred utakmicu. Rekao sam i ako meni ne veruje neka pozove predsednika. Kad je to i učinio, dobio je odgovor ‒ pomoćni teren. Posle utakmice me zagrlio i taj nesporazum je ne samo izglađen, već i zaboravljen.“

Rešavao je i probleme koji nisu bili fudbalski. Počev od onih koje prvotimci imaju sa devojkama i ženama pa sve do situacija koje su tragikomične. Neke su i svrstane u anegdote.

"Kada je bio naš prvotimac, Aleksandar Luković je kao i svi drugi vozio ’tojotu’, vozilo tadašnjeg sponzora kluba. Vozio je i svaki dan pravio prekršaje. Jednog dana pozvao je načelnik saobraćajne policije, inače moj dobar drugar, i rekao da stiže u klub. Kaže u stvari sad ću doći da posle treninga povezemo Lukovića i da mu pokažemo da do Karađorđevog parka ne ide tramvajskim šinama nego trakom kao i svi drugi automobili. Kaže, policija ga svakog dana hvata kamerama i piše kazne. I čovek zaista dođe. Provozali smo Lukovića do parka i kazne se posle toga više nisu pisale.“

Goran Negić zna i kad će u penziju...

"Imam klupski dres sa brojem 1000. Kada dobijem i onaj jubilarni za 1500 utakmica u ulozi sekretara Stručnog štaba, mesto ću ustupiti nekom drugom, ali Zvezdu nikada neću.“

(Espreso/eskpres.net)