Srbin iz Doboja veslao za Bosnu na OI u Barseloni, valjao devize u Segedinu, pa postao fudbalska legenda Singapura!

Od veslanja za Bosnu na Olimpijskim igrama u Barseloni 1992. godine, preko valjanja deviza u Segedinu kako bi preživeo teške dane, bolne porodične tragedije kada je ostao bez majke i oca, pa do fudbalske legende Singapura!

Tako glasi životni put Aleksandra Đurića. O momku iz jednog sela iznad Doboja sniman je dokumentarni film, a on sam je izdao autobiografiju čiji su potpisnici predgovora bili veliki Robi Fauler i Stiv Mekmanaman.

Ovo je njegova priča, koja može mnogima da posluži kao priručnik za upornost, odnosno da ne nalaze milion izgovora u tome što nisu uspeli, a imali su sve preduslove za dobru sportsku karijeru.

“Kao mali imao sam deformitet poznat po nazivu ‘kokošije grudi’, pa mi je doktor napravio neko pomagalo i rekoa da moram da se bavim sportom. Pošto sam imao drugare koji veslaju za lokalni klub u Doboju, na reci Bosni, odlučio sam da se oprobam u kanuu. Istina je da sam plivao kao sekira, zapravo sam se samo praćakao u plićaku, pa mi je trener rekao ‘ne daj Bože da se prevrneš’“, počeo je svoju ispovest Đurić.

„Tražio sam izlaz iz teške situacije, moj otac je bio alkoholičar, po 24 sata se nije treznio. Bio je stara škola, nastavnik je bio za sve nas u porodici. Želeo sam da pobegnem iz tog okruženja, nikad nisam imao ništa, odrasli smo sirotinjski zbog njega, sve je propio. Održao me u životu sport. Učestvovao sam na Svetskom juniorskom prvenstvu u Beogradu, na Adi, bili smo u finalu. Mi iz Bosne, bili smo nekako divlji, jer nismo imali uslove. Na kraju sam bio juniorski šampion države u kanuu na 500 i 1000, ali i seniorski na 10.000 metara“.

Posle je došla vojska i haos na prostoru bivše SFRJ, nije mogao ni želeo da bude učesnik toga, jer sebe nije video u bratoubilačkom ratu. Skinuo je uniformu, zaputio se u Pančevo kod prijatelja 1992. godine, a odatle prebegao u Mađarsku.

„Kad sam prešao preko granice, shvatio sam da sam preko noći izgubio sve. Imao sam osećaj da taj rat neće da stane uskoro. Znao sam da mi nema povratka. U Segedinu sam našao jednog prijatelja sa veslanja, i danas smo sjajni drugari, Arpada Farkaša. Video je da mi fudbal ide dobro i sredio mi je probu u jednom profesionalnom klubu, gde sam prošao kao levi bek i zarađivao 350 nemačkih maraka. Hteo je da mi pomogne i kaže mi: “Ne možeš od tih para da živiš, hajde na ulicu da menjaš devize, ja ću ti dati pare i kreni”. Kao sportista u životu nisam zgazio mrava, a izašao sam kao neki dripac, da pitam naše ljude koji su autobusima dolazili u Segedin da kupuju, hoće li da menjaju marke i dolare. Moj prvi susret sa dilovanjem bio je katastrofa, dao mi je Arpad 1000 dolara u forintama. Bio sam naivan. Menjao sam nekom našem bračnom paru, uzimaš marke, daješ forinte, nisam imao ni torbicu, panika od policije velika. Na kraju skontam da sam dao ženi sve moje forinte, a oni su, naravno, nestali. Bio sam u minisu 800 dolara, a nisam ni krenuo da radim. Naučio sam posle“.

U međuvremenu, sasvim neočekivano, stigao je poziv da vesla za Bosnu na OI u Barseloni. Ni sam ne zna kako su ga pronašli, ali su mu objasnili da Jugoslavija neće nastupiti zbog rata, kao i da će samo moći da učestvuju pojedinačni sportovi i sportisti. Sa sobom je imao samo jedno veslo i putovao je autostopom do Slovenije, a odatle avionom do Španije.

„Kakvu sam borbu vodio sa sobom. Ja sam Srbin, znao sam da mi je rođeni brat u srpskoj vojsci i da je otac na nekim borbenim linijama takođe. Bilo je razmišljanje da li da idem, jer sam znao da idem protiv svih u Bosni. Da neću biti dobar svim Srbima, a ni drugom delu Bosne. Kada sam stigao, Španci su se sažalili na mene i dali mi čamac i opremu. Bez ijednog treninga i sa pozajmljenim čamcem prošao sam kvalifikacije i tu je bio kraj“.

Đurić se vratio u Segedin i godinu dana kasnije doživeo tragediju, pošto je majka poginula od granate.

„To je oca najviše pogodilo, a na kraju sam ja ispao krivac za sve. Rekao je tata bratu da sam ukopao majku, pošto sam se takmičio pod bosanskom zastavom. I danas razmišljam o tome. Uvek sam želeo da pomognem oboma, ali na kraju nisam uspeo nikome od roditelja. Samo bratu. Majku je ubila granata i to kada je stupilo neko primirje u Doboju. Ona je izašla sa tatom da popije kafu, kad vojska federacije poče da granatira. Pala je onda ona od 120 milimetara. Nisam ni znao da je poginula, sahranili su je posle nekoliko dana i to u gluvo doba noći, a 13. avgusta sam dobio poruku preko nekih radio amatera, otišao sam u klub i oni su mi rekli “majka ti je poginula”. Imala je 46 godina. Oca sam izgubio 2000. godine. Dobio sam poruku od brata da ćale umire od raka i da hoće da me vidi. U avgustu te godine slećem na Banjalučki aerodrom. Osam godina nakon odlaska bio je to moj prvi susret sa najdražima, sa bratom, ocem i Dobojem. Tata umire tri dana nakon mog dolaska. Čekao je da me vidi, poslednji put!“

Dve godine kasnije sreća mu se osmehnula kada je otišao u daleku Australiju. Potpisao je za Saut Melburn Helas posle 15 dana probe. Nije se dugo zadržao, jedna delegacija kineskog kluba došla je da gleda australijskog reprezentativca, a on je blesnuo i odveli su njega. Posle dve godine završio je u Singapuru, gde je igrao za Gejleneg, Voriorse i Tampines.

„Tražili su iz tamošnjeg kluba špica. A ja nikad nisam bio špic. Ali, prođem. Rekao sam sebi „dokazaću da mogu!”. Nije bilo lako dok nisam počneo da dajem golove. A, onda sam samo sipao. U nedogled. Posle sam u ligi Singapura dao preko 350 golova, za 14 sezona".

Đurića je 2011. Institut za fudbalsku statistiku, u 41. godini života sa 328 golova u 444 ligaške utakmice, proglasio najboljim golgeterom na svetu među aktivnim igračima.

"Eto, svašta sam ja dožveo. Na primer, za reprezentaciju Singapura sam zaigrao u 37. godini života, na 54 meča dao sam 27 golova. Bio sam prvi kapiten stranac u istoriji. Reprezentativnu karijeru sam okončao u 42. godini, a igrao sam aktivnu punom parom još dve godine“.

Đurić od 2016. godine radi u Minstarstvu sporta Singapura kao direktor za omladinski fudbal. Vodi računa o svim mlađim kategorijama, pod njegovom kapom je 150 trenera, 15 fudbalskih centara. Iz braka sa Natašom ima dvoje dece (sin Aleksandar, ćerka Izabela), a posle razvoda usvojio je još dva dečaka (Masimo i Emanuele).

(Espreso/Naše novine/Sportal/G.B)