Legenda Partizana obukla dres Zvezde, a razlog je vredan filmskog platna: Pronašao sam davno izgubljenog brata...

Legendarni fudbaler Partizana Marko Valok preminuo je u 98. godini.

Za crno-bele je igrao od 1947. do 1959. godine odigrao 169 mečeva i postigao 90 golova.

Osvojio jednu titulu državnog prvaka i tri kupa.

U intervjuu za Danas Valok je u aprilu 2020. godine otkrio mnoge anegdote iz svog života.

Ono što je zanimljivo je da većina navijača Crvene zvezde ne zna da je pre pola veka tresao protivničke mreže i u crveno-belom dresu.

- U leto 1954. krenuo sam sa Zvezdom na turneju po Brazilu. To danas ne može da se desi i mnogi verovatno sada ne mogu ni da pojme da sam ja tog leta nosio dres Zvezde, a na jesen ponovo igrao u Partizanu. To je bilo drugačije vreme. Znalo se da najbolji iz Partizana mogu da idu sa Zvezdom na turneju preko leta i obratno, to je bilo normalno. Želeo sam i da nađem davno izgubljenog brata Josipa u Sao Paolu i tu priliku mi je omogućila ta turneja. Moji roditelji su se početkom dvadesetih godina u nadi za boljim životom odselili u Sao Paolo. Međutim, predomislili su se posle nekoliko godina i vratili u Zemun. Josip je tada bio u ranim dvadesetim godinama i zaljubio se u Brazilku, pa je odlučio da ostane. On se javljao pismima, ali su ona prestala da dolaze početkom tridesetih godina. Majka mi je o najstarijem bratu stalno pričala, mada ja nisam bio ni rođen kad su bili u Brazilu. Potraga nije bila laka, pronašao sam staru porodičnu kuću, ali ne i njega. Na kraju je on mene našao. Video je u novinama da igraju Korintijans – Crvena zvezda, a da u jugoslovenskom klubu igra neki Valok, pa je odlučio da proveri da li smo familija. Pružili smo jedan drugom ruku kao potpuni stranci, ali smo se ubrzo i zagrlili kad smo shvatili da smo braća. Pričao mi je kakav mu je bio život tamo, obećavao da će se vratiti u Jugoslaviju, samo da pozavršava neke poslove, ali na kraju je ipak tamo ostao do smrti - pričao je Marko Valok za Danas.

Partizanovci su ga pak pamtili po golovima u tandemu sa Stjepanom Bobekom.

- Pre rata sam u Zemunu igrao u Vitezu. To je bio poznati zemunski klub i bila je čast igrati u njemu. Beograd i Partizan su mi dali sve, ali volim da kažem da sam ipak pravi Zemunac, od početka života (smeh). Igrao sam za podmladak Viteza, a pred rat sam postao i prvotimac. U Partizan me je posle rata doveo sjajni mađarski trener Ilješ Špic. On me je najviše naučio o fudbalu, kao i mnoge stvari o životu. Govorio mi je da posle treninga ne treba da me bole noge već glava, jer se fudbal prvenstveno igra glavom pošto mora stalno unapred da se razmišlja šta ćeš sa loptom. Stjepan Bobek je tada bio centarfor, ali je trener insistirao na tome da moramo da igramo zajedno. Premestio je Bobeka na krilo jer je bio bolji kao asistent, a rekao je da ja treba da se borim sa bekovima i centarhalfovima. Bobek mi na tome nikad nije zamerio. Voleo je svoju novu poziciju i na njoj je pružao sjajne partije. U Partizanu sam na kraju došao do broja od 470 odigranih utakmica i 411 golova, na šta sam posebno ponosan.

Praktično celu igračku karijeru posvetio je crno-belima, a kao trener je vodio Budućnost (Podgorica), Filadelfiju, Adanu i mnoge druge klubove, dok je kao selektor bio na klupama Burme i Jugoslavije.

- Mislim da sam mogao da igram još deset godina, ali morao sam, po naređenju, da odem u Burmu. Jugoslovenska armija me je poslala u okviru tehničke razmene. Tih godina našoj državi bilo je potrebno da uspostavi dobre odnose sa drugim zemljama i pokušavali su na sve načine da propagiraju Jugoslaviju. To je bilo vreme uspostavljanja novih prijateljskih kontakata u Aziji i Africi. Bio sam poznat fudbaler i oni su na taj način ukazali posebnu čast Burmi, gde su me srdačno dočekali. Tamo su me zaista cenili kao vrhunskog sportistu, a ja sam im se odužio time što sam ozbiljno radio na selekciji i školovanju talentovanih igrača, sa njihovom državnom reprezentacijom odneli smo mnoge pobede na azijskim takmičenjima. Oni i danas kažu da tamo igraju „Valokov fudbal“. Kada sam se 1963. vratio u Jugoslaviju, hteli su da me kao školovanog oficira šalju na nove položaje, ali ja sam želeo da ostanem u sportu, da budem uz teren. Penzionisao sam se u 37. godini kao potpukovnik kako bih mogao da se u potpunosti posvetim trenerskom poslu. Verujem da sam ostvario uspešnu i vojnu i sportsku karijeru. Uvek sam istinski verovao u visoke etičke principe i profesionalizam i lično nikada nisam izneverio te svoje ideale. Kao trener, u pedagoškom radu, to sam uvek prenosio i na mlade igrače, da budu uspešni ne samo kao sportisti, već da budu i kvalitetni ljudi.

Bonus video:

(Espreso sport/Danas)