AUTO SE PREVRNUO, STRAVIČNA TRAGEDIJA! Ćerka Đorđa Balaševića jedva IZVUKLA ŽIVU GLAVU, imala saobraćajnu nesreću!

Olivera Balašević i njen stil pisanja neverovatno podsećaju na Panonskog mornara, njegove stihove i romane, a kako i ne bi kada su zajedno proveli više od četiri decenije. U bestseleru “Planeta dvorište” Olja je otkrila mnoge detalje iz svog života za koje čak ni Đole nije znao, a svojevremeno je, za magazin “Profil” pričala i o velikim iskušenjima kroz koja su zajedno prolazili. Najveće je bilo teška povreda njihove ćerke Jelene.

Iz strašne saobraćajne nesreće koja se dogodila 1998. godine Beba je jedva izvukla živu glavu.

- Auto se prevrnuo na krov. Vratni pršljenovi su ispali iz kičmenog stuba, što je stvorilo otok na kičmenoj moždini i totalnu oduzetost udova. Već u kolima shvatila je šta joj se desilo. Saputnicima je rekla da je slomila vrat - ispričao je svojevremeno Balašević.

- Ja sam bezumni optimista, a Đorđe je, za razliku od mene, duboko intuitivan, i sa tom svojom sposobnošću predviđanja situacija je negde i pripremljen. Setite se, on je čak i u ona srećna vremena 1987. napisao “Samo da rata ne bude”. Ono što se desilo Jeleni nagnalo nas je sve da duboko poniremo u sebe, da smo u tunelu u kojem nema uopšte svetlosti, kad ne nalaziš tačku uporišta od koje nekako možeš da kreneš dalje – prisetila se Olja u intervjuu.

- To se desilo negde pred zoru. Vraćajući se iz bolnice, otišla sam u Almašku crkvu, a ta loša vest je gradom prostrujala takvom brzinom kakvom nikad ne može vest o uspehu. Otac Zoran mi je rekao da će moje najveće iskušenje u ovim trenucima biti ljudi: “I nemojte grešiti, i nemojte nikad pitati - a zašto? Izgubićete energiju tražeći odgovor.” Te rečenice su za mene bile kao čip koji je ubacio u moju glavu i stvarno sam se tako i ponašala. Bila sam kao u transu, u smislu mobilizacije sve moje energije u odbrani života voljenog bića.

Kada je ugledala ćerku posle nesreće, reagovala je iskonski, majčinski. Emotivno slomljena, prvih dana nije znala šta i kako.

- Kada sam videla Jelenu na aparatima za reanimaciju, gotovo matematički sam počela da razmišljam o svakom svom koraku. Nikad do kraja kroz svoj emotivni filter nisam propustila taj događaj, još me duboko potresa scena iz nekog filma ili situacije koja me na to podseti. Mi se još kao porodica izvlačimo iz tog stresa. Treći-četvrti dan od Jelenine povrede, na osnovu priča ljudi koji su mi prilazili u belom mantilu, osetila sam se kao neki nesrećnik koji boksuje protiv Tajsona, kako se teturam i lelujam, kako mi se na momente svest potpuno sužava, pa ponovo širi, ali ne primajući gotovo ništa što mi oni govore.

Prognoze su bile užasne, obeshrabrujuće - potpuna nepokretnost. Šanse da ponovo prohoda bile su minimalne. Pacijenti sa takvom povredom vratnog dela kičme praktično se nikad ne oporave. Ipak, Jelena se u martu 1999. godine kući vratila na nogama.

Jelena je bila uporna, pokazala je da je veliki borac. Olja je ulivala snagu i optimizam porodici, bodrila ih i podržavala.

- Moj najveći uspeh bio je što sam ja sve moje psihološki vodila. Kad bih videla da se ljuljaju, ili da su klonuli, podržala bih ih da ne padnu. Uputila sam Jelenu ponovo na njenu sestru, koja je isprva bežala od suočavanja, jer je i ona bila u tim kolima. Davala sam im svima smernice kako da se ponašaju u odnosu na Bebu. Naoružali smo se strpljenjem, i kroz humor, ljubav, strast, bes i sve druge jake emocije, mi smo se, ipak, koliko-toliko ponašali uređeno u prostoru jedne naizgled tragedije. Sačuvali smo tako i Bebinu psihu i snagu.

U trenutnu kada je Olja pričala o nesreći i golgoti kroz koju su prošli, sve je već bilo davna prošlost. Beba je studirala komparativnu književnost i, kako je njena majka rekla, bila je izuzetan student. Danas je potpuno zdrava i pleni vedrinom, a nedavno smo videli i čuli i da je od oca nasledila smisao za dobru muziku.

Bonus video:

(Espreso)