MIRJANA KARANOVIĆ ISKRENO PROGOVORILA O INTIMNIM ODNOSIMA: Glumica ispričala kako se TO RADILO NEKAD, a kako sad!

Mirjana Karanović, legenda srpskog glumišta, dala je veliki intervju za podkast „Tampon zona“, u kojem je pričala o seksualnom zlostavljanju, pristanku na seksualne odnose i podršci žena. Pričala je o patrijarhatu, načinu na koji su rodne uloge nekada bile podeljene, ali je pričala i o ljudskim i manjinskim pravima.

„Bile su slobodnije. Bile su drugačije. Situacija je bila drugačija u svetu. Vladala je neka stabilnost i postojala je neka izvesnost, bez obzira na podeljenost na istok i zapad. Bez obzira što danas imate više uticajnih država koje će verovatno diktirati budućnost sveta. Ranije su to bile Rusija i Amerika, Kina nije predstavljala svetsku silu, da ne govorim o drugim zemljama koje se ubrzano razvijaju.

Jedna od mojih najvećih iluzija je bila da kada se stvari promene, one ostaju promenjene. Međutim, stvari i u pojedinačnim životima, a i na društvenom planu, ne funkcionišu tako. Radi se o nekom stalnom kretanju i disanju – postoje neki ritmovi, udah izdah. Osećate u sopstvenom životu da imate dobre i loše dane. Nemoguće je osvojiti jednu platformu ili jedan nivo i ostati tu zauvek. Uvek se dešavaju padovi. Dešavaju se krize. Te krize su ono što je sada možda češće i ubrzanije nego što je bilo ranije u istoriji.

Ljudi imaju stalnu potrebu da „otkrivaju drugačije načine“. Kada se pojave nove generacije, neko ko sada ima dvadeset godina, sedamdesete su mu užasno daleko. Danas obnoviti konzervativnu ideju – mladi gledaju kao nešto novo i inovativno. Ustvari, to je način razmišljanja koji je samo mutirao u ovim određenim istorijskim okolnostima. Postoji veoma jak pokret koji odražava pedesete godine, a koji želi da se takmiči sa svim progresivnim stvarima – rodne uloge, tradicionalna porodica, itd.“

„Mi kao zemlja smo negde na repu, iako smo obavešteni o svemu. Mislim da nas tek čekaju velike promene, pogotovo kada je reč o ljudskim pravima. Vraćaju se ponovo na snagu prava slabijih – dečja prava, prava žena, prava manjina, LGBT prava, prava svih koji su na bilo koji način drugačiji. Neke grupe ljudi su kod nas u društvu potpuno nevidljive, čak i kada bi pokušali da budu vidljivi – upali bi u jamu.

Ja na ulici, recimo, uopšte ne vidim ljude u kolicima. Ne znam gde su ti ljudi. Nemoćni su, nemaju nikakvu pomoć. U drugim društvima su oni implementirani u zajednice. Da ne govorimo i o svim drugim grupama ljudi.

Ja volim na Netfliksu da gledam RuPaul Drag Race. Tamo postoji jedan trans muškarac koji se bavi dregom – oblačenjem i kostimiranjem u ženu. Bivša žena, osećala se kao muškarac, sada je ona – on, i bavi se tom umetnošću drega. To je veoma zanimljivo. Mi recimo imamo Major Helenu, ona je jedna od prvih žena koja je izašla sa tom pričom, da je transrodna, a ima ih još dosta.“

„Ja ne mislim da je seksualno nasilje češće u filmskoj industriji nego po raznim firmama. Ali, osobe koje se bave filmom su vidljivije, lakše pristupaju medijima i lakše im je da pronađu prostor u kojem bi svoju priču ispričale. Poznati ljudi, kada izađu sa nekom pričom, ipak se možda osećaju zaštićenije, nego kada neka anonimna osoba izađe sa pričom o tome da je šef zlostavljao. Novine nisu baš ni zainteresovane u većini slučajeva. Misle da to nije dovoljno atraktivno da bi se time bavili.

Postoji milenijumsko, vekovno pravo muškarca da određuje pravila u društvu. To je nešto sa čime su sva društva živela jako dugo. Ti muško – ženski odnosi su uvek bili uslovljeni tom pozicijom muškarca u društvu. Muškarci su se uvek držali po strani kada je vaspitavanje u pitanju. Moj otac se držao po strani, recimo. To je čitav sistem izgrađen na rodnim ulogama. Ženina jedina sudbina do pre jednog veka je mogla da bude da se uda, ili da postane služavka, ili da ode u manastir ili samostan. Nije postojala mogućnost za karijeru.

Svi bismo voleli da se promene dese sada. Za mesec dana, za godinu dana… ali promene moraju da se dešavaju postepeno. U pitanju je piramida. Kada je reč o zlostavljanju, mislim da se menja ideja šta je to zlostavljanje. Ja se sećam, kada sam krenula da izlazim sa mladićima, uvek sam mislila – da li ako mi plati piće ili večeru, da li znači da sam mu nešto dužna? To je bila tradicionalna ideja u meni. Da li nije fer, ukoliko mu posle toga kažem, izvini, ali ne želim dalje da se viđamo? Uvek sam se trudila da, ako mogu, barem u početku, odnos postavim na ravnopravne delove. Ili da učestvujem u trošku, ili da ja sledeći put platim piće.

Uvek sam razmišljala o tome koliko sam odgovorna. Ako smo se jednom poljubili, i ja sam njemu dala znak da se on meni sviđa, kako ja onda, kada on krene dalje da ga prekinem? Možda ne bih htela dalje, ali ne želim da rušim njegovo samopouzdanje, to ne bi bilo u redu. Onda sam dolazila u situaciju da kažem, hajde samo neka prođe, pa ću smisliti nešto. Dvoje ljudi treba da razgovara o tim stvarima. Kako da razgovaramo o tome? Kako da pričamo da li želim seks ili ne? Da li želim da me dodiruje ili ne? Smem li nešto da tražim ili zahtevam?

Majka mi je dala jedno jedino uputstvo – čuvaj se. Niko mi ništa nije objasnio. Stvari u vezi sa polnim odnosima sam pročitala u nekom časopisu. Za mene je to bilo iznenađenje. Način na koji se edukujemo o odnosima bi trebalo da bude drugačiji, neko bi nešto trebalo nešto da nam kaže. Ja mislim da i žene i muškarci moraju da se menjaju i da se prilagođavaju. Moraju da uče nove načine komunikacije.“

(Espreso / Nova)