DEJAN KUKRIĆ JE JEDAN OD RETKIH SRBA KOJEG JE ZAGRLILA ANĐELINA DŽOLI: Otkrio nam je sve o tom susretu (VIDEO)

Dejan Kukrić urednik je i voditelj emisije Puls Srbije na Kurir televiziji. Tokom višedecenijske karijere imao je toliko zanimljivih momenata i iskustava da nismo ni stigli za sve da ga ispitamo, ali one najinteresantnije detalje Dejan je podelio sa nama.

Rodom je iz Bosne i tamo je ostvario karijeru koja je na zavidnom nivou. Anđelina Džoli, Bred Pit, Robert de Niro su samo neke od velikih zvezda sa kojima je imao priliku da razgovara.

Otkrio nam je i koga je sve upoznao sa naše scene, ali i sa kim je sedeo u restoranu i jeo morske plodove.

Kroz emisiju "Ko sam ja", Dejan nam je ispričao i šta voli privatno da radi, ali i zbog čega jedva čeka da se ova pandemija završi.

Može se reći da si od malena znao da ćeš se baviti poslom koje je u vezi sa novinarstvom, ali koji je bio preloman momenat u kom si sebi rekao "To je to, ovo je moj životni poziv?"

- Pre svega ti hvala, drago mi je da sam deo tvoje emisije. Istina, mediji su me zanimali još dok sam bio klinac i znao sam da će to biti moj životni poziv. Od kad znam za sebe sam u medijima, još od vremena kad sam u osnovnoj školi bio u dramskom programu Radio Sarajeva i tu su nastali moji prvi koraci u medijima. To su bile dečje stvari u vezi sa školom, ali onda kad sam sigurno znao da ću nastaviti put u medijima je zapravo taj moj prvi period u Beogradu, devedesetih godina. To su bile teške godine za sve nas, posebno za moju porodicu jer smo bili razdvojeni zbog rata. Mama i ja smo došli iz Sarajeva i zapravo Beograd me je prigrlio, i ja njega, i tad smo se zavoleli i to su bile moje prve godine u medijima. Počeo sam da radim na trećem kanalu RTS-a i žao mi je što danas nismo mogli da odemo u Sava centar da se podsetim tog perioda jer je tamo bio studio i sve naše prostorije gde smo radili. Tu sam od sjajnih ljudi naučio svoje prve korake. Kasnije povratak u Banja Luku i nastavak mog školovanja, upisao sam Akademiju dramskih umetnosti i završio televizijsku režiju, ali sam sve vreme radio uporedo, nikada nisam napuštao medije. Prvo sam ispekao zanat na radiju, kasnije opet na televiziji. Ne izgledam baš toliko staro, ali u radnom stažu su to već višedecenijske cifre.

Ali televizija definitivno jeste tvoj teren?

- Da, nakon radija je bilo logično da odem na televiziju koju ja nisam hteo, uvek sam voleo radio i dan danas mislim da ima nešto magično i čarobno u toj kutiji i da ljudi na radiju moraju da imaju više kreativnosti da bi doprli do svoje publike. Mi na televiziji možemo da se koristimo i zelenim ključem i novim tehnologijama i da snimimo prilog, da stanemo sada na snimanju, a ljudi na radiju imaju samo svoj glas. Njima je teže, ali s druge strane, tamo kad ispečete zanat, to je za ceo život. Potom se nastavlja moj put na televiziji, na Radio-televiziji Republike Srpske, javni servis u Republici Srpskoj, i onda od 2004. moj ponovni povratak u moj rodni grad, Sarajevo, kada sam i krenuo sa tom mojom krucijalnom karijerom do sada a to je na javnom servisu Bosne i Hercegovine, BHRT-u, gde sam bio jedan od četiri glavna urednika i u timu koji je ponovo pokrenuo javni servis. Napravili smo jednu televiziju koja je i dalje, čini mi se, dosta i u tim komplikovanim situacijama i političkim, društvenim, nekako na balansu najboljeg što može biti. Drago mi je da sam bio deo tog tima skoro 15 godina i da sam ponovo oživeo vreme u svom rodnom gradu.

Može se reći da si u Beogradu svoj na svome?

- Da, zapravo sam došao u Beograd da se ne bih bavio medijima, to je vrlo zanimljivo. U nekom trenutku života želite da odete iz svoje karijere i meni je to u jednom trenutku bilo na pameti. Zaista sam imao super priliku jer sam radio u jednoj od najvećih agencija koje se bave javnim govorništvom, tj. PR-om i to je bilo sjajno vreme. Zatim su me zvali iz Adria Media Grupe i onda sam evo tu sa vama.

Dakle, kad si počeo da radiš za Kurir televiziju?

- Pa evo sad je već godinu dana.

Tu si od starta?

- Da, nekako mi je predodređeno da pokrećem televizije tako da je i ovo krenulo. Naravno, nisam sam, ovde su drage kolege i to je zapravo sjajno. Upoznao sam sjajne ljude ovde koji su mi postali prijatelji i ono što je zanimljivo jeste da sam iz velikog sistema kao što je javni servis došao u televiziju koja je nova i koncipirana na novim tehnologijama, a toga ranije nije bilo. Ovde je sve prepuno tehnologije tako da je nakon svih tih godina, super da se nauče nove stvari.

Koje osobine čovek mora da poseduje ako želi da se bavi ovim poslom i bez koje tvoje osobine misliš da danas ne bi bio tu gde jesi?

- Pa dobro, da sad zanemarimo talenat i predodređenost da se bavite nečim i da to volite pre svega. Mislim da su ljudi koji se bave poslom koji vole srećni i ispunjeni. Onda svako jutro idete na posao koji volite i to vam ne otežava dan. Ja sam imao sreću da sam se celog života bavio poslom koji volim i kojim sam želeo da se bavim i koji je moje životno opredeljenje. Televizija jeste okrutan posao, ali je jedini koji ja mogu da zamislim u svom kontekstu. Televizija i mediji su nešto što je mene odredilo od ranog detinjstva. A šta treba čovek imati? Pa talenat i mislim upornost, želju za znanjem i želju da od kolega i mentora pokupite nešto najbolje od tog posla. Naravno, postoje sad škole koje će vas naučiti novinarstvu i televizijskoj produkciji, režiji i raznoraznim podzanimanjima koja čine medije, ali zanat ćete ispeći kada uđete u redakciju. Morate biti spremni na timski rad, ne možete sami ništa. Individualni rad ovde vrlo teško uspeva. Takođe, bitno je da budete svoji, pogotovo ako želite da budete ispred kamera. U gomili ljudi koji se danas bave ovim poslom, budite svoji. To mogu reći i iz svog primera. Toliko godina egzistiram u medijima i još uvek me smatraju dobrim.

Koji ti je bio najveći izazov u karijeri?

- Dosta je bilo izazova. Nisam ja puno firmi promenio, ali gde god da sam došao, to je bio neki početak. Sama ta energija jednog početka je veliki izazov, kako ćete sve to da stavite u sistem i emitovanje. Ja sam se bavio televizijom svih ovih godina ne samo ispred kamera. Najviše sam se bavio uredničkim radom i produkcijom. S obzirom na to da sam televizijski reditelj, možda to i jeste najveći izazov. Najveći izazov je kada sednete u reportažna kola i kada imate ogroman događaj ispred sebe koji treba da prenesete na svom kanalu, vašoj publici i gledaocima. To je nešto što nisam radio tako puno, ali sam radio velike stvari - ogromne koncerte, velike produkcije koje su zahtevale ogroman timski rad. To je taj adrenalin koji ne možete kupiti ni za šta drugo. Što se tiče vođenja emisije, to meni više nije veliki izazov. Ne mislim da ne volim ali nije mi izazov u smislu da sad svaki dan strepim od toga. To je neka moja dnevna rutina i to je godinama tako. Ja sam na BHRT-u napravio jednu emisiju koja i dan danas ide, od 2007. godine. To je možda i najdugovečniji format u zabavnom programu na toj televiziji. Ona je postala regionalno poznata i drago mi je da je taj format koji sam osmislio i postavio tamo i dao mu ime, da on i danas egzistira onakav kakav jeste. Moja partnerka sa kojom sam radio i ja smo radili zajedno i bili prepoznatljiva lica tamo, ona je nastavila da se bavi tom emisijom i drago mi je da joj i dalje ide. Eto to je bio izazov. Na kraju krajeva pokrenuti nešto novo je izazov sam po sebi. Nisam znao da će to da bude toliko uspešno a pokazalo se da jeste. Velikih je događaja bilo, veliki izazov i sjajan deo moje karijere je ta Pesma Evrovizije. Godinama sam bio i komentator i šef projekta delegacije i bavio sam se tim poslom. Koliko god ljudi imaju kritike prema Eurosongu, meni je to u profesionalnom smislu bio ogroman izazov. Ja sam uvek išao tamo da pobedimo. Bilo je teško s obzirom na to da dolazite iz Bosne i Hercegovine, da se nadate nekim velikim uspesima jer naprosto nema para, nema svih onih stvari koje velike zemlje imaju i onda lako sklope sve kockice. Mi smo morali da crpimo našu kreativnu energiju i da kreativna energija nadomešćuje materijalni nedostatak. Imali smo sjajne uspehe. Sećate se i Lake ovde u Beogradu, Dino Merlin u Dizeldorfu i Reginin sjajan uspeh u Moskvi, Marija Šestić čiju pesmu i dan danas klinci pevaju u rijaliti šou programima. Stvorili smo sjajne priče i, što se tiče mog profesionalnog posla, jednu veliku satisfakciju u kontekstu mog evropskog bavljenja medijima i to sam voleo da radim. Tamo me više pamte i kad god idem u Bosnu, policija koja gleda pasoš me pita kad ćemo na Evroviziju, znači još uvek me pamte zbog Evrovizije (smeh). Sećam se da sam jednom seo u taksi i čovek mi kaže da me odnekud zna. Onda se ja pretvaram pa pitam "Odakle bi me mogli znati?" i on kaže kako prepoznaje moj glas. Dakle ne lik nego glas, upravo zbog toga što je taj prenos Evrovizije bio užasno popularan, svi su gledali i onda sam ja nekako bio transmisija onoga što se dešava u dvorani. Naravno, uz te moje komentare koji su bili smešni i ponekad malo lucidni, pa se to njima sviđalo. Sjajan izazov je bio i veliki koncert Bečke filharmonije koji smo radili i to je možda najveći projekat u mojoj karijeri. Napravili smo međunarodnu koprodukciju pa su tu bile kolege iz Nemačke i Francuske. Raditi s najvećim i najpoznatijim orkestrom na svetu je velika stvar i velika privilegija. Morate da uđete u njihove standarde i sistem, nema tu puno ove naše balkanske snalažljivosti iako je ta snalažljivost u nekim stvarima pomogla.

Ovde vidimo sliku sa Goranom Bregovićem, gde je to bilo?

- To je iz emisije o kojoj sam pričao. To je novogodišnji specijal, kroz tu emisiju su prošli svi koji nešto znače u javnom životu bivše Jugoslavije. Tri puta nam je bio i Zdravko Čolić, ali ne iz sentimenta zato što smo mi to radili u Sarajevu pa ono kao dođe kući pa dođe na televiziju. Ne, zaista je dolazio zbog nas dvoje koji smo tu emisiju radili, iako to možda zvuči neskromno. Emisija je izgledala drugačije, ja sam želeo da ona izgleda malo američki i da taj studio izgleda kao naš stan koji ima pogled na grad i ceo koncept tog programa je bio dosta drugačiji i čini mi se inovativan u vreme kada takvih emisija nije bilo. Evo i Dino Merlin, ovo je pred njegov povratnički koncert na Koševu koji smo radili. Radio sam i sa Željkom Joksimovićem, Marijom Šerifović, Kaliopi nam je toliko puta dolazila, Toše Proeski dok je bio živ i zaista smo sa svima njima bili prijatelji. Te veze koje smo mi gradili i napravili su zaista vredne i sad mogu da sa tim ljudima sednem na piće ili ručak i da pričamo o običnim stvarima, kao nas dvoje sad, a ne o njihovim karijerama. S Dinom Merlinom smo radili Evroviziju i on je čovek koji je ultra profesionalac, sve je moralo do tančina da bude precizno napravljeno i stvarno je to bio veliki posao i velika škola za mene i moj tim koji smo se time bavili. Naučite velike stvari od čoveka koji je pratično krenuo ni od čega i sada je možda uz Željka, Zdravka Čolića, jedno od tri, četiri imena koje može napuniti Beogradsku arenu pet noći zaredom.

Radio si i sa holivudskim zvezdama. Tu su Anđelina Džoli, Bred Pit, Robert de Niro. Kakva su tvoja iskustva sa njima?

- Maja, moja partnerka iz televizije, i ja smo radili zajedno tu emisiju a onda su nas angažovali da radimo Red carpet, tj. ceremoniju Crvenog tepiha na Sarajevo film festivalu koji je izrastao u najveći filmski festival ne samo bivše Jugoslavije nego i ovog dela Evrope i to je zaista sjajna smotra u Sarajevu, kada dođu svi poznati, sa svih strana i skupi se ceo region jer je super atmosfera. Neki tu dolaze možda manje zbog filma, više zbog zabave. To što smo koleginica i ja radili su žive emisije, jedini smo imali privilegiju da ekskluzivno sa Crvenog tepiha dobijemo priliku za intervju na televiziji. Kao što vidite, tu su i Anđelina Džoli i Bred Pit i ne mogu ni opisati kako je to izgledalo. Do pre sat vremena pre početka festivala nije se ni znalo da će oni uopšte da dođu, tu informaciju smo dobili iz hrvatskih medija što je bilo potpuno čudno, da mi u Sarajevu ne znamo da će oni da dođu. Kad smo čuli da dolaze, Maja i ja smo potpuno flipnuli, ali oni su bili dva najdivnija i najobičnija bića koje možete da zamislite. Naravno da vam ovo okruženje oko vas, deset hiljada ljudi koji su došli da ih vide, pritisak medija i kamera, podigne adrenalin do maksimuma, ali njih dvoje su to potpuno spustili i znam da mi je Anđelina rekla kako su mi super naočare i stvarno je bila sjajna. Ona je primala nagradu za životno delo a Bred je bio samo njena pratnja. Onda je ona ušla i kad su svi ušli, nekako je nestalo svega toga ispred. Kako smo ušli i mi unutra, Bred Pit je tu stajao sa cigaretom i čašom vina i onda smo tu sa njim stajali. Zamisli tu nadrealnu scenu, stojimo u hodniku, pijemo vino i ćaskamo sa Bred Pitom.

Znači imao si priliku da ćaskaš sa Bred Pitom i iza kamere.

- Da, da. On je stajao i rekao "It's her night" ("To je njeno veče") i nije hteo da smeta već je tu sačekao. On je bukvalno sam stajao sa konobarima i pio vino. Vrlo jedna smešna sitaucija, a ovo sa Robertom de Nirom je isto bio veliki događaj i jako volim ovu fotografiju. To je bio jedan lep i veliki posao koji smo radili skoro više od deset godina, svake godine. Pamtim recimo Šarlot Rempling koja je bila divna velika engleska glumica, pa Suzan Bjer koja je oskarovka, bio je tamo i Morgan Friman i zaista gomila drugih ljudi.

Radio si sa mnogo kako naših, tako i holivudskih zvezda. Ko je ostavio najjači utisak na tebe?

- Ti najveći su ostavili najsnažniji utisak na mene zato što su oni najjednostavniji. Znate kad stojite pored Anđeline Džoli, ona je ipak Holivud super zvezda, ali način na koji je ona prišla je zaista najnormalniji. Imali smo kasnije još jedan intervju jedan na jedan kad je ona radila onaj svoj film pa smo tad imali priliku da se sretnemo. Setila me se pa me je zagrlila i bila je vrlo srdačna. Najveće zvezde su zapravo najobičniji i vrlo dragi ljudi. To ne mislim samo za holivudske zvezde, već i za naše. Ne mogu reći da sam imao nekih velikih problema ili da sam imao neke negativne reakcije. Možda jedino malo zadrška na početku a onda kad dođu u emisiju budu vrlo otvoreni i opušteni. Sećam se kad je Miloš Biković dolazio u Sarajevo na premijeru svog filma i zvali smo ga u emisiju i on je došao. Kad je ušao u studio bio je vrlo uzdržan, međutim, kako je seo na tu našu sofu mi smo ga otkravili i on je bio super. Kasnije smo i izašli i super mi je to što su svi ti ljudi nakon naše emisije hteli da se druže sa nama. Sećam se jedne lude večere sa Zdravkom Čolićem u Sarajevu gde smo se najeli nekih morskih plodova i nikad to neću zaboraviti. Zdravko Čolić jeste najveća zvezda koju smo mi ikada imali, ali je jedan drag i normalan čovek.

Kako ti je bilo teško kad si došao u Beograd, je l' ti bilo teško da promeniš naglasak?

- Mislim da nije stvar toliko naglaska. Razlike jesu u nekim rečima koje su nama tamo normalne a ovde čudno zvuče, tipa naočale ili naočare, nikad se neću naviknuti, uvek su mi naočale, ali dobro (smeh). Ekavica je zapravo glavni izazov, ali mislim da je i to bogatstvo našeg jezika. Moj maternji je srpski ijekavskog izgovora, ali naravno da ću ako radim na televiziji u Beogradu u programu govoriti ekavicu koja je tu standard za medije, tj. standard nekog govora. Meni to nije problem. Na kraju krajeva, ja sam odrastao i učio jezik kada je bilo normalno reći i mleko i hleb, ali i škare i vlak, tako da ja to sve smatram sasvim normalnim delom moje tradicije i mog bića. Moj tata je bio beogradski đak i nikad se nije oslobodio nekih reči na ekavici iako je ceo život proveo u Sarajevu i uvek je govorio mleko i hleb, a mi nismo govorili tako. Verujem da i u Pulsu Srbije možda gledaoci primete ovo kao naočale ili naočare i neke reči koje su tamo standard a ovde možda nisu, ali nadam se da mi ne zameraju.

Hajde da otkrijemo nešto o tebi. Ako se ne varam, voliš da kuvaš?

- Joj, da. Morate da dođete na večeru. Dosta sam se bavio italijanskim receptima. Najviše sam kuvao tokom karantina i tu sam savladao pravljanje nekih novih jela. Recimo, hleb sam doktorirao. Morate doći da probate moj hleb, fanastičan je. Sad me privlače tradicionalna jela, jela naših mama i baka koja su obično one i spremale pa se mi nismo bavili time ali mene to sad zanima pa pokušavam da nešto od toga i spremim. Bavim se kuhinjom na način da više volim da na posao donesem stvari koje sam spremio pa da se ne hranim po pekarama. Ne volim spremati samo za sebe nego i za prijatelje tako da ste pozvani.

Stižeš li da se posvetiš kuvanju i stvarima koje voliš ili ti mnogo vremena odlazi na posao?

- Mogu reći, i to mi je zaista drago, da nakon svih ovih godina koje smo letimično pomenuli, ovaj period mi dođe kao odlazak na neko lepo letovanje. Možda jesmo jedna od najmodernijih televizija u regionu i možda nam ova moderna tehnologija omogućava da posao bude, na neki način, jednostavan. Tako da ipak ostaje vremena. Međutim, emisija je poslepodnevna i koliko god da vam ostane vremena da se naspavate ujutru i da ne morate da ustajete u sedam ili rano, nekako vam pojede dan. Dok se emisija završi u 18:15 pa dok vi dođete kući, ali ostane vremena za sve. Još samo da izađemo iz ove pandemije pa da se onda i noćni život nastavi odmah posle posla.

Šta bi voleo da svet zna o Dejanu Kukriću?

- Nešto su saznali iz ovog našeg razgovora. Za sve postoji Gugl pa proguglajte. Šalim se malo ali ima na Guglu dosta stvari koje bi ljudi mogli da saznaju o meni. Ja sam dosta obična osoba i nikada nisam živeo taj život medijske ličnosti, iako me ljudi znaju, ovde ne toliko, ali me tamo vrlo znaju. Uvek sam imao vremena i za sebe i svoje prijatelje, porodicu, ali i putovanja koja jako volim. Eto, to je nešto što ste sad saznali, obožavam da putujem. Volim da kuvam, volim da vozim i obožavam automobile. Jako se zanimam za arhitekturu i možda bih bio arhitekta da se ne bavim medijima. No, televizija me je, u ovom pandemijskom smislu, inficirala tim virusom kojeg se ne možete rešiti bilo kakvom vakcinom.

(Espreso/Bojana Petrović)