SRAMOTA NAD SRAMOTAMA Poznatog glumca SAHRANJIVALI na Novom groblju, IZBILA TUČA: I to dok su ga SPUŠTALI U GROB!

Vladimir Stojšin za 729. broj NIN-a napisao je tekst o glumcu P. V. i njegovoj sahrani na kojoj je došlo do incidenta. Tekst je objavljen pod naslovom „Priče između redova: Pozorišne i neke druge daske” 27. decembra 1964. godine.

Ceo tekst prenosimo iz arhive NIN-a.

Pozorišne i neke druge daske

Sa velikim glumcima je stvar uvek izgledala veoma čudno a P. V. je bio veliki glumac. Bar je on za sebe verovao da je veliki glumac. Kad je neko veliki glumac onda to uključuje mnoge stvari. I tako je veliki glumac došao u situaciju da njegovo ime bude sve ređe na plakatima koji vise ispred pozorišta. Bavio se i filmom. Ali je i na špici sve ređe moglo da se pronađe njegovo ime. Prosto nije dobijao uloge. Tako to ide.

Stare plakate su se pogubile. Njegove fotografije, što ih je imao, razlile su se od vlage. To zaista više nije bio on na fotografijama.

Stajao je ispred ogledala. Šiljato lice. Koža zategnuta. Kao hartija. Osobito je nejasno zašto se čoveku zateže koža na licu. Uvek se pronađe veliki broj osoba koje će ogovarati velikog glumca. Glumac je mislio, sada će ga sigurno ogovarati zbog njegovog lica.

Ljudi vide pozorišne glumce na poseban način. To nikako ne ide u sklad sa onim što glumci misle o sebi. Ti je jedino neslaganje ali je sasvim dovoljno.

Bio je već star. To su svi videli sasvim jasno sem njega. Razboleo se. Jednoga jutra je umro.

Sve što je ostalo od njega bilo je ono što je ostvario na daskama. E, upravo je to stvar koju on nije mogao jasno da vidi dok je živeo na daskama, disao, ponavljao ko zna čije solilokvije sa pozornice. A to što nije video nalik je na izmišljenu priču. Naravno, niko ne bi mogao da zna kako će izgledati stvari kada bude umro.

Nekoliko meseci pred smrt veliki stari glumac se najčešće sretao u filmskim preduzećima. Trudio se da dobije neku ulogu. Makar sasvim malu. Ona bi mu mnogo pomogla da dokaže kako on još uvek postoji, kako njegova biografija nije izmišljena, kako on može tu ulogu da odigra bolje od nekog drugog gdumca. Zašto mu ne pružiti tu mogućnost? On je zaista mogao da odigra poneku ulogu bolje nego neki drugi glumac.

Filmske kuće su mu davale poneku beznačajnu ulogu: da obuče kaput na filmu, da pređe preko ulice, ali sasvim nenametljivo, nenamešteno. Dvadeset puta dnevno prelazimo preko ulice i ne razmišljamo o tome – kad bi tu bio neki režiser, vratio bi nas, jer ulicu treba preći sasvim nenamešteno. Glumac je znao kako treba preći ulicu, za možda je mogao i velike uloge da igra ali mu velike uloge nisu davali. On je verovao da bi trebalo da igra Jaga. Osobito bi mu Šekspir odgovarao. Svakako Šekspir. Ljudi su slegali ramenima. Nerazumevanje.

Često su ga sretali u kafanama i kafanicama oko filmskih kuća. Ali ostareli glumac nije pio. U umetnosti poslovi se najbolje prave u kafani. Kafane i poslovi, odavno su poznata stvar u umetnosti. Tu i nema šta da se doda.

Uvek se u glumčev život uvlačila neka kafana. To je ono što je bilo fatalno. On je čak i stanovao iznad jednog bara. Bar, kafane oko pozorišnih i filmskih kuća, a on već godinama nije pio. U pozorištu ljudi veruju da umetnik teško može biti umetnik ako ne pije.

„Dobro... jednu čašicu. Znate, lekar je zabranio...”

Izlazio je iz kafane i njegov izraz lica je zavisio od toga da li je uredio da dobije ulogu ili nije. Pa, to je uvek tako.

Bio je bolestan. Lekari nisu hteli da mu kažu da je to rak. Lekari o tome ne govore. Ali, on je slutio. Bolesnici uvek znaju. A lek protiv raka nije pronađen. Dugo je razmišljao o tome. Umreće a neće stići ni da ponovi neke svoje velike korake na daskama. I on je izgradio jednu malu istančanu bolesničku filozofiju. Svakako, i tu se umešalo ono umetničko u njemu. Od svih osoba koje je sretao uzimao je tablete, ako su ih slučajno imali u džepovima. Razne ciklopirine, kofecetine, aspirine, dugmad... Znao je on da to ne pomaže njegovoj bolesti, ali je sve te tablete gutao. Iako ne pomažu ti lekovi, sasvim je moguće da se među tolikim lekovima pronađe jedan lek koji će pomoći. I on je revnosno gutao tablete. Tako je to u umetnosti.

Godinama je bilo važno da li će obući ovo ili ono odelo, bilo je važno što je dug, mršav, što ženski deo publike ima mnogo interesa za njega a sada se to svelo na lekove i kašičice.

Tablete koje je gutao nisu pomogle kao što ni filozofija mnogo ne pomaže. Nije stigao da odigra na filmu jedno prelaženje preko ulice, srušio se rano ujutru, a režiser je uzeo drugog glumca, jer su mislili da je zakasnio. Uzeli su jednog statistu.

Sledećeg dana u novinama, u oglasnom delu, objavljeno je da je stari glumac umro i u koliko sati će biti sahranjen. Na Novom groblju.

To je kao kada biste rekli: bio je dobar umetnik, kada je umro kirija mu je ostala neplaćena.

Ima mučaljivog humora u tome. Neprijatno je govoriti na takav način. Možda stvari i ne izgledaju tako.

Nekoliko godina veliki glumac je proveo u malom provincijskom pozorištu. Tamo su kružile svakakve priče o njemu. Ali niko nije sumnjao u njegov talenat. U provinciji on je jeo, pio, spavao i glumio. To je provincijski „park jelena”. Jednoga dana pobegao je iz provincije u slavu. Zapravo, pobegao je iz provincije u Beograd. Dobio je sporednu ulogu na filmu. Film je snimljen. Bila je, uglavnom, režiserova greška. Čovek mora sebi da pronađe paravan iza koga će da se prikrije kada je to potrebno. To ne može čak ni da mu se zameri.

Na sahrani bilo je ukupno sedam osoba: glumčeva treća žena, njena majka, dva pijana beogradska glumca, jedan reditelj i dva grobara.

Tužno je što je na sahranu došlo tako malo osoba. Ali je isto tako nejasno zašto su ona dva, inače poznata, beogradska glumca morala da budu pijana. Možda zato što su velikog glumca upoznali u kafani. Sve bi još bilo u redu da zbog toga nije došlo do neprijatnih scena.

Pojavio se problem. Da li je P. V. Bio pravoslavac ili katolik. Počela je rasprava. Ljudi na groblju su se zgledali, samo je on bio sasvim miran i nije bilo nimalo tuge u njemu. Duga neinventivna situacija.

Dok je godinama uvežbavao uloge (osobito uvežbavanje uloga ima mnogo umetničkog u sebi) nije nikada ni pomislio da će njegovo poslednje putovanje prekinuti jedan takav neumetnički podatak katolik ili pravoslavac.

Raspravu rođaka i prijatelja prekinuo je mlad i otresit katolički sveštenik. Došao je i držao opelo pet minuta. Zatim je katolički sveštenik održao pravi pravcati govor koji je trajao pola sata i u kome je razjasnio umetničku ličnost starog glumca. Govorio je o njegovim kreativnim sposobnostima, o ulogama na filmu, o žanru u kome je bio nezamenljiv. Nabrajao je detalje. Dva pijana glumca i rođaci bili su iznenađeni. Nisu ni oni bili načisto sa tim da je bio tako dobar glumac i da neko zna u tančine njegovu umetničku biografiju.

Šta ima veliki glumac od toga što je bio veliki glumaca? Kada čovek jednom umre to je svejedno. Prigodna razmišljanja za sahrane. Mogu se naći u introvertnim misliocima koji pišu knjige ili kod starih devojaka koje čuvaju krasne stihove u spomenarima, u fiokama ili u srcu.

Mlađi pijani glumac, koji je starog glumca upoznao u jednom bifeu, premišljao je izvesno vreme i nešto mu nije išlo u glavu. Zašto ne bi i on održao govor. Kad može jedan pop da priča o umetnosti, zašto ne bi i on.

Grobari su hteli da spuste kovčeg u sveže iskopan grob. To je njihov deo posla i jedina njihova uloga u glumčevom životu ili tačnije: posle njegovog života. Međutim, mlađi pijani glumac ih je zaustavio. Pokušao je i on da održi govor ali nikako nije išlo. Opet rasprava. Grobari su ponovo pokušali da spuste kovčeg. Izbila je tuča. Iznad groba starog glumca tukao se mlađi pijani glumac sa dva grobara.

Sumoran svršetak. Zavesa je spuštena.

Vladimir Stojšin, arhiva NIN-a

Bonus video

(Espreso/NIN)