"BOG TI NIJE DAO DECU S RAZLOGOM!" Nije svaka majka dobra majka - SRPKINJA PRODAVALA TELO, A SAD SE VADI NA DETE

Nije svaka majka dobra majka i dobra žena i to me je naučila 2025. godina, a 2026. godina mi potvrdila. Nakon prošle kolumne (hvala vam na velikoj čitanosti, mada nisam ni sumnjala u sebe) dogodilo mi se nešto što mi se u karijeri još nikada nije desilo.

Javila mi se devojka koja se u tekstu prepoznala. I to ne kroz ime, ne kroz prezime, ne kroz fotografiju, inicijale, niti sam bilo gde pomenula podatak koji bi mogao da ukaže na njen identitet.

Ipak, javila se, i to pasivno-agresivno, baš onako kako bi svaka poštena glavna uloga moje kolumne trebalo da reaguje.

Evo i kolumne, ko nije čitao, OVDE.

Ovaj potez šokirao je moje kolege, budući da to nije praksa koju novinar u karijeri ima. Moje sjajne advokate je, priznajem, nasmejao potez ove dame, jer kada se sami prepoznate u nekom tekstu, gde se vaše ime ne spominje, i javite se novinarki i napadnete je zbog toga, onda možda problem nije u tekstu...ako me razumete.

U početku je pričala kako ne želi da se piše o njenoj „ružnoj prošlosti“, jer ima dete. Pisala mI je o tome kako ne želi da dete sutra ispašta zbog njenih odluka, govorila je o majčinstvu kao o štitu, kao o alibiju, kao o svetinji iza koje stoji sve.

A onda je izgovorila rečenicu koja me je trgla:

„Tebi Bog nije dao dete s razlogom.“

Zastala sam.

Ne zato što me je pogodilo jer nikada nisam bila udata, nikada nisam radila na deci, niti je to trenutno moj životni plan. Za mene je trudnoća stvar samo mog izbora, a ne neko moranje jer imam skoro 30 godina ili imam dugu vezu.

Neću nikada dozvoliti da iko meri moju vrednost brojem beba ili ocenjuje moj identitet prema biološkom satu. Žena koja bira da se kroz život muči i vredno radi, živi i misli samo svojom glavom je prava svetinja, a svi drugi sudovi su smešni i besmisleni. Vratimo se na ovu (ne)majku.

Pomislila sam – a šta da jesam žena koja nikako da zatrudni?

Šta da sam žena koja godinama pokušava? Šta da prolazim kroz VTO? Šta da brojim mesece, terapije, hormone, nade i razočaranja? Šta da svake večeri zaspim sa pitanjem: „Zašto ne ide?“ i "Šta sam ja to zgrešila pa mi Bog ne daje dete?"....

Poznajem mnogo takvih žena. I ovu kolumnu posvećujem njima jer o tome malo ko govori... mada možemo videti da svi to koriste kao oružje protiv njih.

Postoji jedan opasan društveni fenomen o kom se ćuti – dvostruki aršini velikih, samoproglašenih „majki“... Majka ušla u rijaliti da zaradi za dete i onda joj moramo dati aplauz. Nema veze što majka dete neće videti godinu dana, srozaće svoj moral i postojanje, ugroziće mirno detinjstvo svog deteta svojim izlivima besa u rijalitiju, kao i burnim ljubavnim vezama i intimnim odnosima bez pokrivača.

U ovom društvu majčinstvo je postalo kruna morala. Ako imaš dete, uzdignuta si, ozbiljna si žena i neko ko može sve da ti kaže, a ko nemaš onda nešto s tobom nije u redu. Ili si sebična, ili si karijeristkinja, ili „samo Bog zna zašto ti nije dao dete“.

Šta se dešava sa ovim velikim majkama kada nastane problem uzrokovan njihovim moralnim posrnućem? Kada bi te velike majke trebalo opravdati lošu odluku? Kako tada oprati savest?

Lako je, mislile su i na to...

Onda se kunu u decu, vade se na decu, prizivaju Boga kroz decu, iako kada čine zlo na tu istu decu ne misle. Tada nema svetinje, nema odgovornosti, nema istog moralnog kompasa kojim mere druge žene. To su ti dvostruki aršini.

Majčinstvo nije moralna diploma, niti je neplodnost kazna, a odsustvo deteta nikako nije dokaz Božije poruke. Najlakše je poniziti ženu tamo gde je najranjivija.

U zemlji u kojoj se žene i dalje pitaju: „A kad ćeš ti?“, u kojoj se VTO šapuće kao sramota, u kojoj se tuđa materica doživljava kao javna svojina, ovakve rečenice nisu bezazlene. One bole, pogotovo kada ih izgovori neka "miljenica Boga" koja ima dete.

I možda mene nisu pogodile, ali pogađaju neku ženu koja se upravo vratila sa klinike, koja krije suze od muža, koja se smeje na porodičnim ručkovima dok je pitaju: „Šta čekate, kad će beba?“

Zato, pre nego što sledeći put izgovorite „Bog ti nije dao dete s razlogom“, zastanite i zapitajte se: ko ste vi da delite sud o tuđem životu? Ko ste vi da merite vrednost žene brojem beba u njenim rukama?

Jer postoje majke koje zaboravljaju na odgovornost, koje decu koriste kao alibi za sopstveno opravdanje, koje se kunu u svetinju, a u istom dahu čine zlo. Takve „majke“ nisu svetinje. One su samo senke vlastite pohlepe, licemerja i kukavičluka.

Postoje žene koje svaki dan plaćaju cenu za svoj san o detetu.

Žene koje zadržavaju suze da ne bi slomile porodicu, žene koje plaćaju terapije, broje mesece, bore se sa hormonima i nadom i razočaranjem. One su prave svetinje. One su one koje drže dostojanstvo kada svet gubi kompas.

One su tu za druge žene, da pokažu da borba nije samo lična, već sveta.

Postoje i žene koje prolaze kroz život kao kroz rijaliti, ponosno brojeći svoje abortuse, pa onda jednom „odluče“ da rode dete i time se diče kao da su osvojile neki trofej, ali i da to "nabiju pod nos" ženama koje nemaju decu.

Takvo ponašanje nije hrabrost, nije svetinja, to je licemerje obavijeno samoljubljem.

One ne znaju šta znači čekati, patiti, brojati mesece, prolaziti kroz terapije, držati nadu u rukama dok se svet raspada. Ne znam ni ja, ali sam slušala druge žene koje su prlazile kroz to i rekla bih da je to pakao na Zemlji.

Dok one paradiraju svojim „uspehom“, prave žene koje se bore za potomstvo, one prave svetinje, trpe, ćute i nastavljaju borbu svaki dan, sa dostojanstvom koje nijedno dete, nijedna medalja ni diploma ne može da kupi.

Majka može biti svetinja, ali žena koja voli, koja se bori i koja ne unižava tuđe srce, kao ni tuđe odluke, ta žena je svetinja sama po sebi. Bez obzira na to da li drži dete za ruku, ili samo svoj ponos i dostojanstvo.

I zapamtite, mili moji, nije svaka majka dobra majka i žena.

Ona koja se diče brojem svojih „uspeha“ u životu, abortusa ili dece, nikada neće biti svetinja niti borac za svoje naslednike. Ona samo pravi buku i vadi se na decu, a prava svetinja prolazi tiho, svakodnevno, sa hrabrošću koju niko ne vidi, osim onih koji su pored nje.

Žena koja plače u tišini, koja se bori sa nepravdom sveta i nepravdom sopstvenog tela, ona koju rodbina stalno pita "Kad ćeš roditi?", ona koju muž ostavi jer ne može da mu da naslednika, ona koja zamrzi svoju matericu, ona koja više ne veruje ni u Boga jer je opt pokušala i nije uspela... e takvu ženu bodrim!

Bonus video:

(Espreso / Milica Stanimirović)