Srbi će ostati bez reči kada budu saznali kakav đak je bila Goca Tržan: Isplivala istina o njenom obrazovanju

Otvorena, direktna, čvrsta, pa čak i eksplozivna - to je Goca Tržan na prvi pogled i na prvom razgovoru.

Ipak, na neki drugi pogled, otkriva da je vrlo emotivna i pomalo ranjiva, ali ne voli patetiku i ne voli da se žali. Voli da peva. Kaže da je život previše kratak da bi sebe shvatala ozbiljno.

- Prva slika koju pamtim iz našeg detinjstva jeste naš mali stan u Narodnih heroja na Novom Beogradu. Živeli smo na osmom spratu u 42 kvadrata brat, mama, tata i ja. Stanovali smo na sunčanoj strani ulice. Sećam se i bake, koja je dolazila da nas čuva kad je mama na poslu. Bili smo srećna porodica.

- Imala sam lepo detinjstvo. Mislim da ne može da se uporedi sa ovim danas. Današnjoj deci, da moraju da žive kao mi, bilo bi veoma dosadno. Bila sam srećno dete jer sam imala onoliko koliko mi je bilo potrebno. Nikad previše, a ni premalo. Bila su to vremena kad smo svi imali manje-više isto. Po tome smo se i prepoznavali. Nosili smo svi iste patike, farmerke...

- Moj otac Anton je Slovenac, pa smo često odlazili kod njegove rođene sestre, koja je živela u Poreču. Uvek smo letnje raspuste provodili i u Šumadiji, u selu Ugrinovci, odakle je porodica moja majke Rosande, kao i u Sloveniji i Istri. Otac je bio vojno lice, pa smo puno putovali. Moji roditelji nisu imali auto, pa smo svuda išli vozom. Sećam se da smo svake godine išli od Beograda do Dobovca u Sloveniji. U vagonu bismo uvek komadali i jeli sa slašću piletinu koju mama napravi. Umeli smo da se najedemo kao prasići.

Trosoban stan

- Živela sam kod Fontane do svog 18. rođendana, a posle samo se preselili u trosobni stan na Bežanijskoj kosi. Za nas je tih 70 kvadrata bilo kao da imamo vilu na Dedinju. Nije mi smetalo što nikad nisam imala svoju sobu. Brat i ja bili smo bliski. Cela moja generacija je tako živela. Moji mama i tata su uvek spavali u dnevnoj sobi, pa bi uveče razvlačili krevet. E, kad smo se preselili na Kosu, roditelji su konačno dobili svoju sobu, a ja sam ostala u sobi s Andrejom.

Đak generacije

- Škola mi je uvek išla od ruke. Bila sam vukovac i đak generacije u Osnovnoj školi "25. maj" na Novom Beogradu. Danas se ona zove "Duško Radović". Evo, skoro sam išla na rođendan kod moje kumice. U prvom razredu sam upoznala svoju najbolju drugaricu i kumu Jelenu. Bila mi je svedok oba puta na venčanju. Ona je osoba koja je uz mene 40 godina. Bili smo na 18. rođendanu kod njene ćerke. Njen otac je rekao mojoj Leni da sam ja bila najbolji đak i da je prava šteta što nisam završila fakultet. Ćerka me je čudno pogledala. Teže su mi išle matematika, hemija i fizika, što sam sedela i učila, ne bubala. Ostale predmete sam mogla da prelistam pred čas i da dobijem peticu.

FDU i Poljoprivredni

- Posle srednje škole pokušala sam da upišem glumu. Pevanje i gluma su veoma sličan posao. Međutim, gluma je još surovija prema ženama. Srećom, nisam upisala Fakultet dramskih umetnosti u Beogradu. Ništa glumački svet nije izgubio. Muzika mi daje mogućnost da glumatam. Spojila sam lepo i korisno. A prijemni? Od 600 kandidata, bila sam izabrana među 15 najboljih, međutim, na klasu su primili samo njih šestoro. Među njima su bili Miloš Timotijević i Ivan Tomić. Na prijemnom sam imitirala Madonu, moju profesorku operskog pevanja i Zoricu Brunclik. Nije mi Zorica došla glave, čak je ta imitacija komisiji bila simpatična. Sreli smo se Miloš i ja pre nekog vremena. Posle završnog ispita išli smo kod mene da jedemo pohovane šnicle, pa smo se vratili na fakultet da vidimo rezultate. Bilo mi je krivo što nisam primljena, ali nisam sve to doživela kao tragediju. Odmah sam položila prijemni na Poljoprivrednom fakultetu na odseku za stočarstvo i upala na budžet. Prvu godinu sam dala u roku, bez velikog napora. Kad sam počela da slušam drugu godinu, bilo je puno posla za mene u muzici i nisam mogla da izdržim taj tempo.

Bonus video:

(Espreso/Kurir/Naja Vještica/prenosi:B.S.)