Rad Tee Tairović iz starih dana procureo! Svi u šoku, da li ste očekivali ovakvo nešto?

Jedna od najpopularnijih pevačica današnjice Tea Tairović sve je iznenadila kada je objavila svoj rad iz starih dana.

Naime, u pitanju je njen autorski sastav pod nazivom „Porodična himna“, koji je škola uvrstila u zvaničnu publikaciju, a u kom Tea piše o porodičnoj bliskosti.

„Porodična himna“ govori o vrednostima porodice, odrastanju, učiteljima i duhovnom nasledstvu, a sve to napisano zrelim, iskrenim i emotivnim tonom, koji je retkost kod šesnaestogodišnjaka.

Ovaj sastav nastao je dok je Tea bila u drugom razredu srednje škole.

- Svaki kutak u ovom našeg gradu krije neku priču. Svaka ulica, park, klupa, pa tako i moja škola, idem u drugi razred gimnazije Svetozar Marković. Nema tu, iskrena da budem, nekih posebnih dešavanja, prvi čas, drugi, treći, pa veliki odmor, onda opet red dosadnih i manje dosadnih časova i tako ukrug. Rutinu naruši dramska sekcija koju pohađam ili neko drugo zbivanje. Međutim, ova škola za mene ima poebnu simboliku - piše Tea i nastavlja:

- Moja pokojna baka, tatina mama, bila je čestita, dobra, ali neuka žena. Svoj vek je provela skromno živeći, boreći se da obezbedi hleb sebi, svojoj porodici, tačnije mom tati i mom stricu. Sa svojih 16 godina onoliko koliko ja sada imam, pre tačno pola veka zaposlila se kao čistačica upravo u ovoj školi. Zaposleni su je zavoleli, pa su dve godine krili njeno godište jer nije bila punoletna, dakle ona je većinu svog života provela sa ljudima koji su pre 50 godina osnovali ovu gimnaziju. Profesorima, kao i učenicima bila je miljenica, neke profesorke su je posle radnog vremena zvale da i njima pospremi kući. Zajedno sa gimnazijom i ona je rasla, i ona se menjala. Uz te ljude je shvatila koliko je obrazovaje bitno, ne samo zbog boljeg života, nego i zbog sopstvenog duha i širenja vidika. To životno znanje prenosila je na mog tatu, a on na mene.

Ona dalje piše o svojim razmišljanjima.

- To je ta čudna spona između memne i ove gimnazije. To su stare, zaboravljene olovke sa kojima se moj tata igrao kada bi ih baka donela kući. Možda je ona upravo maštala o tome da jednog dana njena unuka sedi u Svetinim klupama. Možda je suđeno. Možda me upravo ova škola izvodi na pravi put - piše u Teinom sastavu, a ovo izvodi zaključak:

- A šta je sa onim dečkom koji se igrao olovkama? Onim mršavim, crnokosim detetom koje je u ovim prostorijama imalo prvi susret sa klavirom, kome je ova građevina bila hram, a možda i putokaz. To dete je danas čovek koji je dobio tu čast da komponuje himnu gimnazije Svetozar Marković koju će pevati generacije. Tako je ova priča dobila svoj kraj. Ne, ne čitajte prethodnu rečenicu... Tako je ova priča dobila novi početak. Tea Tairović 2/7.

(Espreso/24sedam/prenela PV)