UMRO SA SAMO 35 GODINA, A IZA SEBE OSTAVIO NEIZBRISIV TRAG: Borio se sa OPAKOM BOLEŠĆU, obeležio je jednu ERU

Serđo Blažić započeo je muzičku karijeru u „Hušu“ iz Pule, gde je svirao bubnjeve, a onda i pevao, potom je bio deo sastava „Bumerang“, a nakon toga postao je član benda „Atomsko sklonište“.

Sadašnji frontmen grupe „Atomsko sklonište“, Bruno Langer, osnovao je šezdesetih godina bend „Fantomi“, a nakon raspada grupe je postao deo sastava „Haš“, gde počinje saradnja dva velika umetnika – Blažića i Langera. Upravo na predlog Langera, Serđo Blažić postao je deo „Bumeranga“, a potom i „Atomskog skloništa“, kada su zajedno počeli da piši istoriju jugoslovenskog roka.

Đoser i Langer 1976. godine započeli su saradnju sa pulskim pesnikom Boškom Obradovićem, koji se pored pisanja bavio i režijom. Obradović je još 1968. godine režirao predstavu „Atomsko sklonište“, koja se temeljila na svetskoj antiratnoj poeziji. Kada je Obradović pristao na saradnju sa ovim muzičarima i dao svoje tekstove u februaru 1977. godine, zvanično je osnovan bend „Atomsko sklonište“, koji nosi naziv upravo po predstavi Boška Obradovića.

„Atomsko sklonište“ donelo je potpuno novi prostup muzici svojim multimedijalnim muzičkim projektom, gde su uveli novine na muzičku rok scenu tekstovima, temama i autentičnom scenskom pojavom i pirotehnikom kojom su se predstavili javnosti.

Na koncertima su nastupali okruženi bodljikavom žicom, nekada su kao deo scene koristili kišobrane koji su bili simbol zaštite, nosili su poderanu odeću, a Serđo Blažić je zbog svoje statičnosti na sceni predstavljao, kako se pisalo, čoveka van vremena, otuđenog sa planete. Pre nego što su postigli ogroman uspeh, prošli su trnovit put, a prvi album objavili su u martu 1978. godine u saradnji sa RTV Ljubljanom.

Bili su jedna od retkih grupa koja je muziku stvarala bez upliva narodnog melosa, već se držala hard rok rifova. Predstavili su se svojim neobičnim konceptom i doneli jedan potpuno drugačiji pogled na svet. Za razliku od drugih grupa koje su pretežno pevale o ljubavi, „Atomsko sklonište“ obrađivalo je socijalne, političke i antiratne teme.

Serđo Blažić svojim vokalom i specifičnim pristupom muzici brzo je osvojio publiku širom Jugoslavije, a pored njegovog ogromnog doprinosa muzici, saradnici su isticali njegov optimizam, srdačnost i spremnost na saradnju, pa je bio, kako ga je opisao dramski pisac Mladen Popović, čovek „jači od svega i iznad svega“.

Čuveni Đoser bolovao je od raka limfnih žlezda, a svoju dijagnozu ove teške bolesti saznao je još 1971. godine, kada je imao samo 20 godina. Teška bolest nije ga omela da stvara muziku uz koju su odrastale brojne generacije.

Optimistično je započeo muzičku karijeru, iako je znao da ima ozbiljnih zdravstvenih problema, i svoju energiju uložio je u ono što je stvarao.

Kako su pisali njegovi saradnici, neretko je nakon nastupa odlazio u bolnicu u Ljubljani, gde se lečio hemioterapijom i zračenjem.

„Yugopapir“ prenosi njegov portret iz 1983. godine:

„Na sceni Serđo uglavnom sedi, ne pokreće se, ne skače, ne zove publiku svojim kretnjama, ali i te kako, uz pomoć ostalih ‘Atomaca’, uspeva da digne temperaturu i do tačke ključanja.

Serđo sedi jer ima problema sa levom nogom, tačnije kukom. Neki to znaju, drugi nisu sigurni, načuli su tek o tom njegovom hendikepu, a treći pričaju da je to samo ‘maska’, Serđov imidž.

Šta je prava istina?

Godine 1971. Serđo je doživeo tešku automobilsku nezgodu u kojoj mu je noga ozbiljno povređena. Međutim, lekari nisu na vreme primetili da mu je tom prilikom veoma oštećena hrskavica u zglobu levog kuka. Vremenom je počela da se suši… Godina 1978. donosi prve ozbiljne bolove. Hod postaje sve teži. Na sceni uglavnom sedi. Van scene počinje da koristi štap. Po savetu lekara podvrgava se veoma ozbiljnoj kuri mršavljenja. Za kratko vreme skida 24 kilograma. Mora, jer mu težina još više otežava položaj levog kuka.“

Pozive za posao nije odbijao, već se uprkos bolesti odazivao brojnim pozivima, iako se posle nastupa vraćao lečenju. Jednom prilikom, kako su pisali mediji, sa nastupa u Beogradu odvezli su ga u kolicima do aerodroma, da bi se vratio u Ljubljanu.

Pred beogradskom publikom nastupao je poslenji put 7. novembra 1986. godine.

Nikada se nije ženio, jer nije hteo klasični brak, već je, kako je govorio, želeo da živi i da ima porodicu sa pravom osobom. Živeo je sa svojom majkom kojoj je bio veoma privržen. Kako su mu se roditelji razveli, a otac živeo u Francuskoj, puno je putovao u mlađim danima.

Optimizam je zadržao do poslednjeg dana i bio je aktivan kada je muzika u pitanju, a upravo na ovom polju ostavio je neizbrisiv trag.

Posledni put „Atomsko sklonište“ nastupalo je sa Đoserom 1986. godine u Puli.

Serđo Blažić preminuo je 18. januara 1987. godine u Puli u 35. godini.

Bonus video:

(Espreso/Nova)