BEBEK OTKRIO ZAŠTO JE OTIŠAO IZ BIJELOG DUGMETA! Dugo čuvana TAJNA je ISPLIVALA, NIJE HTEO OVO DA PEVA

Originalni pevač Bijelog Dugmeta, rođeni Sarajlija koji je u svoj prvi bend Kodekse doveo Gorana Bregovića, s porodicom danas srećno živi u Zagrebu, a u razgovoru sa novinarkom prisetio se proteklih pedeset burnih godina karijere.

Željko Bebek je i otkrio zbog čega je napustio poznatu grupu.

-Tokom svoje karijere stalno negde trčim. Stalno negde putujem. Ako nisam u vazduhu, onda sam u kolima, na moru, u autobusu ili u vozu. Ceo život putujem negde. I uvek mi je nedostajalo buđenje u petak ujutru i ne putovanje nigde - kaže Željko Bebek (75) koji je, koliko puta u životu, u teškim okolnostima epidemije koja ga je dugu godinu odvela sa bine i prisilila da naposletku baci svoje sidro, našao je nešto pozitivno. Uprkos prinudnom odmoru, pre svega je zahvalan na zbližavanju porodice koja je trenutno silom nevolja zarobljena u četiri zida, ali svi u njoj beskrajno uživaju. Letimičan pogled na zidove njihovog doma u istočnom delu Zagreba, ukrašen džinovskim porodičnim fotografijama na kojima se smeje sa suprugom Ružicom i decom Katarinom i Zvonimirom, govori o ovoj harmoniji u svakoj sobi. Za njih suprug i otac, za sve ostale on je legenda jugoslovenskog i hrvatskog rokenrola, pevač kultnog Belog dugmeta, danas nezavisni umetnik, koji ni posle 50 godina duge i impresivne karijere ne pokazuje znakove odustajanja.

Koliko vam često misli lete prema počecima životnog i profesionalnog puta, "čavrljate" li po uspomenama?

Dosadašnji život delim na ranu mladost, mladost i početak starije mladosti. I poprilično lagodno, jednostavno i s užitkom prolazim kroz godine bez obzira na brojne uspone i padove, što je imanentno svakome, pogotovo u šoubiznisu. Svaki svoj period života smatram odlično prošlim, u biti sam uvek bolje prošao nego što sam se nadao, možda sam jedino malo sumnjao i strahovao kakav ću efekt izazvati sledećim velikim korakom. Tri puta napustio sam posao da bih bio u Bijelom dugmetu, pa sam napustio Dugme da bih bio solist, pa sam u jednom trenutku mislio sasvim prestati raditi i napravio sam veliku pauzu. U ovom periodu osećam se tako da ne mogu reći da žalim za ičim što se dogodilo. Najviše se bavim sadašnjošću, s perspektivom prema sutra. Gledanje unazad je nostalgija prema vremenima kad je čovek bio mlad. Ali niti žalim niti mogu za tim posebno žaliti zato što sam i kao vrlo mlad i kasnije bio vrlo uspešan. Susreti s prošlošću su ponajviše vezani uz to kako moj Zvonimir istražuje po Jutjubu što mu je tata radio ‘74., što je snimao, gde je pjevao, kako je putovao. Gledamo fotografije pa mu ja objašnjavam zašto negdje imam pramen, a negde dugačku kosu kao on danas, koja je to turneja, pa mu ispričam kako mi se na koncertu Bijelog dugmeta dogodio potres koji je zatresao celu binu. I onda rado pričam o delovima svoje prošlosti, ali ne kao neki primer kako bi on trebao jer sam se od njihova rođenja držao onoga da deca moraju sama birati, ali da imaju pravo na najveću moguću roditeljsku pomoć.

Dali ste im imena Katarina i Zvonimir, prema vašim pokojnim roditeljima. Kakva sećanja nosite na njih?

I danas se sećam svih lepih trenutaka i emocija u komunikaciji s roditeljima, ali ja sam rođen u drugim vremenima, užasnim, groznim vremenima nakon Drugog svjetskog rata. Porodično smo imali u kući veliku traumu o kojoj nerado govorim pa neću ni ovaj put, ostat ću dosledan, ali ću reći da sam zahvaljujući roditeljima ipak na određeni način osećao da imam dobru zaštitu i da sam u prilici da mi se ispune neke želje koje ću ja u životu s ljubavlju osećati i raditi i uspeti kada je reč o muzici, jednom i o sportu. Zahvaljujući roditeljima nikada me nije povukla ulica, premda sam živio u delu grada u kojem su svi moji vršnjaci praktički živeli na ulici. Vreme je prolazilo, godine su curile i na koncu je ostao jedan fini odnos s roditeljima. Oboje su umrli 1996., u proleće i jesen, ali su deca, zahvaljujući razumevanju moje Ružice i na moje veliko zadovoljstvo, dobila njihova imena i mislim da i oni podjednako uživaju u lepoti svojih imena i više od toga jer baštine tradiciju porodice Bebek.

Kancelarijski posao za vas nikada nije bio opcija?

Bilo je nešto privremeno nakon povratka iz one vojske. Ukazala se prilika da se zaposlim u firmi gde je u knjigovođstvu radila i moja mama, u kancelariji sam radio neke pravničke poslove jer sam tada već gotovo bio završio pravni fakultet i mogao sam ostati raditi kao pravnik u toj firmi. Uporedo, i mnogo važnije, ipak sam duboko u sebi mislio, premda si to nisam hteo priznati, da je muzika moj put. Nakon godinu dana, otišao sam direktoru i rekao: “Dajem otkaz, ali nemojte to reći mojoj mami prije nego što pobegnem s desetog sprata da me ne bi sustigla jer će me jako kritikovati”.

Koji trenutak smatrate početkom svoje muzičke karijere?

Vrlo često skromno slavim neke godišnjice koje počinju s odbrojavanjem 1974. godine. To je vreme kada je rođeno i uspelo Bijelo dugme. Tada zaista počinje moja profesionalna karijera, ali da bih došao do toga, silne sam godine i pre bio profesionalac, iako nisam mogao zaraditi da sebi kupim neki auto, ali sam imao dovoljno novca da počastim društvo u kafani, da kupim gitaru, da odem na letovanje i da se mogu obući, ali vrlo nategnuto. Bio je to poluprofesionalizam odnosno poluamaterizam. U obračunu tih godina izabrao sam da je pravi početak bilo Bijelo dugme jer otada više nisam mogao biti povezan s bilo kakvim drugim poslom, ni s porodicom ni s društvom. To je bilo samo to.

Stoji li teza da je do pojave Bijelog dugmeta 1974. uprkos autorskim albumima Drage Mlinarca i Grupe 220, Josipe Lisac, Timea, Korni grupe i Indexa – rok bio više podvrsta zabavne muzike nego zaseban žanr? Je li tek s pojavom Bijelog dugmeta rok na ovim prostorima stekao legitimaciju samostalnog?

Slažem se s tom konstatacijom. Dodao bih samo da su šezdesete bile godine velikih promena u muzici u svetu, pa tako i u Jugoslaviji. Premda smo živeli iza železne zavese i običaji su bili drugačiji. U Jugoslaviji se uglavnom slušao narodnjak, prvenstveno tamburica, zatim klape, sevdalinke, tradicionalne pesme, slovenske pesme.. I tako je bilo neke muzike sve dok iz sveta nije došla neka nova vrsta muzike, koja je u prvo vreme kod nas bila prepevana, prepisivana i tako kopirana, ne mislim o tome u negativnom kontekstu. No, neka autentična pojava u rok’n’rollu ovih prostora se s godinama pomalo događala, ali se formirala tek pojavom i odrastanjem Bijelog dugmeta. Sve što se u rok’n’rollu moglo ozbiljno dogoditi i prerasti u poseban žanr zajedno s ozbiljnom popularnošću, povećavanjem pozornica i prostora za koncerte, to je sve višestruko poraslo pojavom našeg sastava. Sve pre nas bilo je u zavojima. Bilo je to doba zabavne muzike i festivala, a rušenje tog sastava počinje s Bijelim dugmetom.

A obrnuto, je li se Bijelo dugme bavilo politikom? Prema nekim tumačenjima, kao jedan od razloga zašto ste napustili grupu 1984. spominje se da vam je zasmetala politizacija muzike. Je li istina da su nesuglasice počele zbog pjesme “Kosovska” koju je Bregović napisao na albanskom jeziku?

Nesuglasice su počele godinu pre, u vreme kada je Goran već uvelike odvojen od baze benda, zapravo kada više i nije bio u bendu, već nas je smatrao sastavom koji za njega radi. Kao čovjek koji voli muziku i svoj bend, strahovao sam da se ne ponovi situacija kada je politika već 1976. ušla da napravi dar-mar Bijelom dugmetu. Počelo mi je smetati što je Goran počeo forsirati to da rok’n’roll mora pljuvati po nečemu i nisam shvatio zašto nam je trebala pesma na albanskom. Nisam bio ni protiv te pesme ni protiv albanskog, ali nisam znao zašto Bijelom dugmetu to treba. Živeli smo u svetu u kojem je taj potez mogao ličiti na umetničku slobodu, a istovremeno je mogao značiti i ovo – ako je već ravnopravnost, onda možemo pevati i na albanskom. To me zapravo učinilo neraspoloženim i tada sam počeo razmišljati što to meni treba, meni koji sam htio pevati “Selmu”, “Sanjao sam noćas da te nema” ili “Ne spavaj, mala moja”, pa sad odjednom pevam pjesmu koja ima drukčiju konotaciju. I osim što je moram naučiti i što mi je bilo jako teško pevati na albanskom, moram time preneti i neku poruku, koja će dobiti odgovor u neko sledeće vreme. Odgovor je došao već nakon dva meseca. Zauzeo sam oštar stav i rekao Goranu: Idemo u novi projekt, O. K., ali ovakve poteze više neću tolerisati. Bude li toga, izići ću iz benda. I onda je došao projekt s pesmama koje nisam mogao svariti, poput “Lipe cvatu” sa stihom “Ravna ti je Jugoslavija”, posebno što je u političkom smislu na ovim prostorima došlo do jako ozbiljnih previranja. Nikada se prije u istoriji nije dogodilo da se iz socijalizma ide u kapitalizam. U to vreme počeo se polako nazirati i dolazak svojevrsne kataklizme, pri čemu nisam želio određivati stranu, ni jednom rečju, ni jednom pesmom, a pogotovo nisam želio biti u funkciji nekog sastava kojem nikada nisam pripadao. Taj status nisam želio menjati i zato je došlo do narušavanja odnosa u bendu i rasprave koja je završila kako je završila.

Bonus video:

(Espreso / Glas Javnosti)