U SRBIJI JE BIZNISMEN SA OGROMNIM BOGATSTVOM, A NEKADA JE IZGLEDAO OVAKO: Da li možete da ga PREPOZNATE?

Nedavno je isplivala slika poznatog i moćnog čoveka iz Srbije kada je bio maturant, a sudeći po fotografiji izledao je znatno drugačije nego kako izgleda danas.

On je sinonim za muzičko takmičenje, koje je više od deceniju zaduženo za stvaranje novih pevača na našoj sceni, ali činjenica je da je u ranijim danima izgledamo znatno drugačije.

Odranije ga znamo iz benda “Slatki greh” koji je iznedrio najveću balkansku zvezdu Lepu Brenu, sa kojom je godinama nastupao širom bivše Jugoslavije.

Danas možemo da kažemo da su On i Brena zaslužni za karijere mnogih mladih pevača poput: Rade Manojlović, Milice Todorović, Darka Lazića, Milice Pavlović, Tanje Savić...

Reč je o Saši Popović.

Međutim, isplivala je slika Popovića kada je bio maturant, a sudeći po fotografiji izledao je znatno drugačije kada je bio mlad. Na slici se može videti direktor “Granda” u odelu, sa kravatom i brkovima poput odraslog čoveka, sigurni smo da ga većina ne bi prepoznala.

Podsetimo, 3. februara 1982. godine, u prodaji se našao prvi album Lepe Brene i „Slatkog greha“ sa danas čuvenim hitom „Čačak, Čačak“. Svih 10 pesama koje su se našle na debitantskoj ploči i kaseti kao kompozitor, tekstopisac, aranžer i producent potpisao je Milutin Popović Zahar. Album je izdao PGP-RTB i prodat je u 350.000 primeraka. Četiri decenije kasnije Lepa Brena i „Slatki greh“ sa Sašom Popovićem na čelu važe za paradigmu uspeha u šou-biznisu o kome svi sanjaju. Popović se prisetio početaka i rada sa članovima „Slatkog greha“:

- Oduvek sam verovao u nas. Znao sam da posedujemo kvalitet, da smo drugačiji od ostalih i da ostavljamo trag. Svirali smo internacionalni program, bili smo poput nekog sjajnog kabarea koji je ljudima pružao sreću - kaže Popović za Alo, i dodaje:

- Brena je bila sjajan vokal, zadivljujuće snage i energije. Nikog nije ostavljala ravnodušnim. Takav kvalitet, rad i posećenost nije bilo lako ignorisati i jednostavno bilo je nemoguće ne očekivati dobre rezultate.

Popović, s druge strane, priznaje da im se nije dopala pesma „Čačak“, ali da su je snimili na jedvite jade.

- Nismo verovali u pesmu „Čačak“. Nekako nam se činilo da je neozbiljna, šaljiva pesmica, koja je u raskoraku sa onim što mi pružamo publici. Nije mi ostavljala utisak pesme koja će nas predstaviti ozbiljnim muzičarima kakvi smo zapravo bili - seća se Saša, ali priznaje da nije bio u pravu:

- Dogodilo se suprotno. „Čačak“ je postao simbol sreće i ljubavi širom cele Jugoslavije. Tu pesmu su voleli u Splitu, Puli, na Bledu, u Skoplju, Sarajevu, Cetinju, Prištini, Subotici... Sinonim za osmeh na licima ljudi bio je naziv jednog grada iz Srbije. Da nije bilo Zahara, koji je bio futurista i koji nas je bukvalno ubedio da je „Čačak“ ta pesma, nikada ne bi bila snimljena! Ali, bio je u pravu.

S obzirom da su svi u porodici bili muzičari, njegov otac, koji je svirao gitaru, klavir i violinu, te pevao na Radio Vojvodini, imao je želju da Saša svira harmoniku. Zato mu je 1964. godine kupio harmoniku i upisao ga u nižu muzičku školu. Sate su provodili vežbajući zajedno u kući, iako je Saša čeznuo da sa drugarima igra fudbal. Uprkos brojnim interesovanjima, u osnovnoj školi je bio odličan đak. Nakon završene osnovne škole upisao je Gimnaziju „Jovan Jovanović Zmaj“. U prvom razredu gimnazije profesorka muzičkog je pitala da li neko od đaka svira neki instrument, jer je rukovodstvo škole odlučilo da osnuje školski orkestar. Saša se javio misleći da će tako moći da se „izvlači“ sa časova. Međutim, bilo je upravo suprotno – na probe su odlazili nakon završetka nastave. Prelomni trenutak se desio na času istorije kada ga je profesorka zamolila da joj nešto odsvira. Svirao je starogradske pesme „Tamo daleko“, „Na te mislim“, „Što se bore misli moje“. Oduševio je i profesorku i svoje kolege. Sa školskim orkestrom je nastupao na priredbama i takmičenjima. Uporedo sa tim, u 17. godini je sa rođakom i prijateljem osnovao mali orkestar. Svirali su na rođendanima i porodičnim slavljima, a nakon jedne svadbe usledili su pozivi da zabavljaju goste i na drugim veseljima.

Maturirao je 1973. godine i po očevoj želji upisao Pravno-ekonomski fakultet u Novom Sadu. Zbog sve češćih nastupa morao je da se odrekne fudbala, pa je u momentu kada je trebao da bira između pofesionalnog ugovora s Fudbalskim klubom Vojvodina i muzike izabrao ovo drugo. Uspeo je da završi prvu i drugu godinu fakulteta, ali je već tada znao da želi da se potpuno posveti muzici.

Priznaje da se nekoliko meseci pripremao kako da ocu kaže svoju odluku. Roditelji su bili šokirani, ali su nakon što su ih čuli kako sviraju u hotelu „Putnik“ u Novom Sadu, odlučili da ga podrže.

"Imao sam 24 godine kada je tata 1978. poginuo u saobraćajnoj nesreći. Na auto-putu, ispred isključenja za Rumu, na njegov automobil naleteo je ‘mercedes’ zagrebačke registracije. Kada me je majka probudila i saopštila mi šta se desilo, bio sam kao hipnotisan. Posle mučne borbe za život, umro je u bolnici. Ni danas ne znam da li je vozač koji ga je usmrtio završio u zatvoru", rekao je Saša za Glossy i dodao koliko ga je to iskustvo promenilo.

"Izgubiti roditelja je veoma teško iskustvo. Dok je bio živ, sećam se da me je uvek nerviralo sve što je moj otac izgovarao. Posle njegove smrti, kad god bih donosio neku važnu odluku, razmišljao sam kako bi se on postavio u toj situaciji ", ispričao je Popović.

Inače, Saša Popović je rođen 1954. godine u Novom Sadu.

Bonus video:

(Espreso)