ŽIVELA JE SA 150 DIVLJIH MAČAKA, BILA JE KRALJICA LAVOVA: Spavali su sa NJOM, a onda se DESILA STRAŠNA TRAGEDIJA

Holivudska glumica Tipi Hedren, koja je publici najpoznatija po ulozi u kultnom Hičkokovom trileru "Ptice" iz 1963. godine, danas ima 93 godine, ali čini se da se još uvek nije pojavio neko ko će nadmašiti njenu neverovatnu životnu priču, tačnije ljubav prema divljim životinjama, sa kojima je godinama delila kućni prostor!

Tipi Hedren sa ćerkom Melani Grifti i kućnim ljubimcem - lavom Nilom Foto: Profimedia

Za slavnu 93-godišnjakinju lavovi su bila pasija koja je obeležila njen život, a graničila se sa opsesijom, i upravo je u tome ležala pokretačka snaga mnogih odluka koje je Tipi donosila, a za koje je godinama kasnije priznala da su bile "glupe za ne poverovati".

Jedna od njih bila je i odluka da za kućnog ljubimca u svom domu u Beverli Hilsu nabavi lava od 180 kilograma kome je nadenula ime Nil, a koji je delio život sa njom i njenom ćerkom Melani Grifit kao ravnopravni član domaćinstva... Neke od fotografija nastale u tom periodu na kojima je Tipi u Nilovom društvu objavljene su u magazinu "Life" zgranule su javnost, koja ih je komentarisala kao vrlo neprijatne i neprimerene.

Još jedna diskutabilna odluka bilo je snimanje zloglasnog avanturističkog filma "Roar" iz 1981. godine koji je i danas poznat kao najopasnije ostvarenje ikada napravljeno. U njoj je očekivano Tipi tumačila glavnu ulogu, a u filmu se pojavljuje i Melani Grifit, tada tinejdžerka, kao i gotovo 150 smrtonosnih lavova, tigrova, jaguara, leoparda, pantera, geparda iz njihove lične kolekcije kućnih ljubimaca. "Nijedna životinja nije pretrpela štetu tokom snimanja filma. Ali zato 70 članova glumačke i snimateljske ekipe jeste", stoji u uvodnoj špici.

"Ko je uopšte mislio da ćemo rizikovati sve te živote - ekipe, životinja, naše dece - za ono što nije ništa drugo do veoma, veoma skupi kućni film", napisala je Hedren godinama kasnije u svojim memoarima.

Film je osmislila Tipi zajedno sa tadašnjim suprugom Noelom Maršalom, koji je režirao film, ali je u njemu i glumio. Sve je počelo 1969. godine kada je imala snimanje u Zimbabveu, a ona je tada već bila tražena zvezda naviknuta na vrhunski tretman. Režiser je odjednom zatražio od svih, pa čak i glavnih zvezda da ustanu i pomere su u stranu kako bi jedan lav prošao.

"Trenutak kasnije pojavio se čovek, koji se kretao pravo napred kroz set. Pored njega, nemoguće graciozan zbog svoje masivnosti, hodao je veličanstveni zlatni lav, dok je smeđa griva izgledala poput aure oko njegove ponosite glave", napisala je glumica u svojim memoarima "Tippi: A Memoir. 'The king of beasts indeed, I thought, pure royalty".

Narednih nedelja bliže se upoznala sa 18-mesečnim mladunčetom kog je opisala kao "200 kilograma energije i snage, razigranog kao štene i potpuno neodoljivog".

Od tog dana pa nadalje, Tipi je postala opsednuta divljim mačkama. "Moja dotadašnja pretpostavka da velike, divlje mačke nisu ništa drugo do lepi, zlobni grabljivci počela je da se menja. To su beskonačno složena bića, daleko neobičnija od onoga što možemo da shvatimo, i što sam više saznavala o njima, to sam više želela da učim", rekla je ona.

Koncept za film "Roar" ona i Noel izneli su nakon što su posetili afrički rezervat i ostali zatečeni i zadivljeni pojavom lavova koji su zauzimali napuštenu kuću na jednoj plantaži. "Bili su svuda. Neki su se peli na krov, nezainteresovano gledajući u nas, neki su uskakakli kroz prozore. Dvoje njih opuštalo se u hladovini nastaloj od srušenog trema", opisivala je glumica.

Hedren je kasnije pričala da je prvobitno prevrnula očima kada joj je Maršal predložio da taj "sveti prizor" pretvore u film, ali se vremenom ova ideja pretvorila u 11 godina dugu opsesiju tokom koje je odgajala divlje mačke u luskuzu u njihovoj kući na Beverli Hilsu, piše "Daily Mail".

Film prati zoologa u Africi čija porodice dolazi kod njega, a oni po dolasku kući pronalaze krdo lavova na imanju. Očekivano - ogromna prepreka prilikom snimanja bila je koordinacija tolikog broja lavova i divljih mačaka, a prisiljavanje istih na saradnju moglo je da ima smrtonosne posledice. Čak i kod dresiranih lavova, osnovni instikti nadjačavaju dresuru,privraženost i ljubav prema dreseru, a pokreću ih teritorijalnost i posesivnost prema praktično svemu - hrani, pažnji, gomili lišća ili lopticama za igranje. Tipi i Noel shvatili da nije moguće da naprave od tuđih lavova glumce u svom filmu: "Morali smo da stvorimo krdo od 50 naših lavova odgajanih u kućnim uslovima... "Opsednutost? Tvrdoglavost? Odlučnost? Čista ludost? Nismo znali i nije nas bilo briga", objasnila je.

Ron Oklej, iskusni dreser životinja iz Los Anđelesa, ohrabrio je glumački par da počne da živi sa lavovima u kući kako bi mogli da steknu dublje razumevanje toga kako mačke funkcionišu. Upravo na talasu njegove podrške - porodica Maršal nabavila je lava Nila teškog skoro 200 kilograma kao kućnog ljubimca.

"Nil je bio fascinantan, ponekad zabavan, ponekad upozoravajući instruktor o ponašanju lavova" , ispričala je Tipi, dodajući da su ubzo svi, ona, Noela i njihova deca - Melani, Džon i Džeri naučili navike svog ljubimca. Primera radi - kada je bio žedan, dolazio bi u kuhinju i stavljao šapu na sudoperu, a vodu je pio direktno ih slavine. Znali su šta znači svaki zvuk koji je proizvodio i umeli su da tumače izraze njegovog lica. I na ne tako prijatan način shvatili su da lavovi urliču, hteli vi to ili ne.

Jedino loše iskustvo koje je ova porodica imala sa Nilom odigralo se jedne večeri kada su imali gošću iz Engleske na večeri. U početku su bili nepoverljivi prema lavu, no ubrzo su se opustili stekavši "čisto i fascinantno strahopoštovanje" kada su shvatili da nisu na njegovom meniju. Međutim, nešto kasnije te večeri, bez očiglednog razloga, Nil je odjednom počeo da pokazuje posesivnost i da traži punu pažnju svog dresera Rona.

"Sve je počelo stenjanjem iz dubine njegove duše, a brzo je eskaliralo. Rep je počeo da mu se trza, iskezio se pokazavši očnjake, i šapama je udarao u vazduhu. Slušali smo taj obračun sa Ronom iz druge sobe. Mislila sam kako to nije moj Nil. To nije moj poslušan, nežan Nil koji mi je rastopio srce. Ali, naravno, istina je da je Nil divljak, isto onoliko koliko je simpatičan, i bilo bi ludost pretvarati se da je drugačije", opisala je Tipi.

Ljubav prema Nilu promenila je život ovoj glumici i bila je inspiracija za zalaganje koje je obeležilo čitav njen život. Već tada svi su porodicu Maršal smatrali potpuno "ludom" - oni su otkupljivali svako zdravo mladunče divljih mačaka iz zooloških vrtova, cirkusa i od privatnih vlasnika. Ubrzo je njihov dom postao preplavljen mladunčićima lava, a Tipi ih je opisala kao "rušilački tim koji neprestano skače i koji nije mogao biti destruktivniji".

"Sve je bila meta cepanja i rušenja - od jastuka preko sofe do umetničkih predmeta. Ništa što nije od betona nije preživelo njihovo ponašanje. Ali na kraju, to nije važno. Volela sam ih, kao i Noel i Melani i momci. Mogli su da rastope moje srce za tren oka. Mnogo godina kasnije naučila sam koliko smo naivni i glupi bili. Bila sam toliko uzbuđena izazovom i idejom da napravimo film i da delim život sa ovim veličanstvenim životinjama da je moja logika potpuno nestala", pisala je kasnije ova dama, istakavši da je decenijama kasnije uradila sve što je mogla da ispravi svoje glupe greške.

Do 1972. godine njihova kuća postala je dom divljih mačaka svih vrsta, pa su bili primorani da ih presele na ranč u kanjonu Soledad u Meksiku. Scenario filma "Roar" koji je u početku uključivao 50 lavova ubrzo se proširio na 132 životinje - tigrove, leoparde, crne pantere, jaguare, geparde, slonove, flaminge, nojeve, paunove... Tipi i Noel jedva su uspevali da pokriju troškove brige o životinjima, pa je bilo teško naći i finansije za snimanje filma. "Roar" je konačno počeo da se snima 1976, ali je od starta bilo puno problema. "Jedino što smo mogli da pretpostavimo u snimanju ovog filma jeste apsolutna nepredvidivost naših četvoronožnih zvezda", istakla je Tipi.

Snimanje je trebalo da traje devet meseci, ali je umesto toga potrajalo šest godina, a bilo je obeleženo brojnim povredama, finansijskom štetom i smrću tri lava koje je upucao tamošnji šerif. I sama Tipi je bila jedna od mnogih koja je zadobila strašne povrede tokom snimanja - tigar joj je bukvalno otvorio glavu zarivši joj zube. Posle toga imala je i još jednu povredu noge - kada je bila prinuđena i da ide nja operaciju transplatacije kože. Njena ćerka - Melani Grifit, koja je tada bila tek tinejdžerka, umalo je izgubila oko, kada ju je jedan od lavova udario šapom u lice, a bilo joj je potrebno preko 50 šavova i ogromna rekonstruktivna operacija lica.

No, nijedna povreda nije bila tako jeziva kao ona koju je pretrpeo snimatelj Džan de Bont, koji je zaradio više od 220 kopči nakon što su mu lavovi bukvalno rascepali glavu. Čitava ekipa, istraumirana nizom užasnih povreda i iskustava na granici smrti, masovno je odustajala od snimanja, a film za čije je snimanje izdvojeno više od 17 miliona dolara više je ličio na pozorišnu zabavu nego na ozbiljan film nakon kog su Maršalovi potpuno finansijski uništetni, a da sve bude gore - ubrzo su se razveli.

Hedren je ranč Soledad pretvorila u rezervat za životinje, a 1983. osnovala je i neprofitnu "Roar" fondaciju koja za cilja ima da podrži brigu o životinjama i edukuje javnost o opasnosti privatnog vlasništva nad egzotičnim kućnim ljubimcima. Tipi se već decenijama zalaže za zakonodavstvo koje bi zaštitilo lavove i divlje mačke od onoga što im je i sama učinila.

"Oni ne bi trebalo da budu kućni ljubimci. Oni su vrhunski grabljivci na vrhu lanca ishrane, jedne od četiri najopasnije životinjske vrste na svetu", zaključila je Tipi.

Bonus video:

(Espreso/Blicžena)