Uz dužno poštovanje: Zašto posle toga uvek kažemo nešto totalno suprotno?

Poštuj starije. Poštuj roditelje. Poštuj kućni red. Poštuj svoje pretke. Ispoštuj me, brate. Pošto-poto. Uz svo dužno poštovanje, ali zašto?

Zašto se pica jede od sredine, a ne od korice? (GIF) (VIDEO)

“Uz svo dužno poštovanje”. Ustaljena fraza obično ne donosi ništa dobro nakon što se izgovori. Štaviše, obično za njom ide primer apsolutnog nepoštovanja.

- Gospodine, ovo je ženski WC. - Uz svo dužno poštovanje, ali šta te boli k... ?

Čista kurtoazija. Ljigava, ali dosta korisna. Ume da posluži kao pancir za svakodnevnu ljudsku glupost koja nas okružuje, koliko-toliko podmaže komunikaciju, ali i da nam pomogne za ograđivanje u neprijatnoj situaciji.

Zašto tokom leta ne radimo noću, a spavamo danju? (GIF)

Ako je tako, meni je onda život jedan veliki skup neprijatnih situacija. Upravo sam o tome razmišljao jutros pod tušem. Čeka me dan pred šalterima; poštanskim, sudskim i lekarskim i - koliko ću morati da savijem kičmu, da bih kvalitetno izmanipulisao u svakoj situaciji?

Nisam ni zaključao vrata od stana, već je palo jedno “dobar dan, komšo” babetini koja mi zove komunalce kada mi kaplje iz klima uređaja na jednu terasu. Pala je i jedna razmena kiselih osmeha, taman za turšiju.

Prvi je red bio u pošti, za šalterom jedna žena na 20 penzionera i mene. Obično ne čekam u takvim situacijama, ali zagustilo je. Stavio sam sluške i krenuo da milim zajedno sa tim starim nogama. Avaj. Ništa od slušanja. Iz kurtoazije sam ušao u razgovor sa starinama. Ubrzo je počelo i "dečko, je l’ možeš da mi napišeš ovo/uradiš ono/pitaš za..." i moje "mogu, nije problem". Gde nije... Preteklo me je još nekoliko starih predatora.

- Izvini, mogu li da prođem samo nešto da pitam? - Može, nije problem.

Gde nije?! Počeo sam da gorim. Opet, zamišljao sam da bi to mogla da bude moja baba, pa sam ostajao pristojan. Nisu imali milosti. To “samo da pitam”, pretvorilo se u beskrajno pričanje praznih priča i - plaćanje računa “na kvar”. Morao sam da reagujem:

- Uz svo dužno poštovanje, marš na kraj reda!, rekao sam oštro.

Prisutni su se zaprepastili. Kakav je to način, da neko tako razgovara sa starijima? Ipak, kurtoazija je bila na mojoj strani. Iako sam bio grub, to što sam „ukazao poštovanje“ kao da je raščinilo sve što sam rekao posle.

- Pokažite malo kulture i poštovanja, molim vas, nastavio sam.

Moja drskost bila je dobro kamuflirana. Ipak, upalilo je.

- U pravu je dečko! Ako svi možemo da čekamo, možete i vi. Pokažite opštu kulturu!, rekla je druga bakica, a ostali su počeli da frkću, kliču „tako je“ i da glume finoću.

Verovatno da bi dokazali svoju (malo)građanštinu, svi ispred mene su krenuli da mi nude da prođem ispred njih.

- Pustite dečka da prođe, sigurno žuri na fakultet, čula se naredba i svi su je prihvatili zdravo za gotovo, misleći da čine dobro delo.

Stigao sam na šalter.

- Dobar dan, kako ste?, sa osmehom sam ispljunuo novu frazu.

- Niko me godinu dana pitao kako sam, odgovorila je šalteruša i završila mi posao brzinom svetlosti.

Pobeda. Dok sam prolazio pored reda, bacio sam im jedan pogled koji govori: Uz svo dužno poštovanje, je*ao sam vam kevu! Šta se bunite? Ipak sam vam ukazao dužno poštovanje… I sada više ne moram da vas poštujem.

(AS)