ZNALA JE DA NEŠTO S NJOM NE VALJA, A ONDA JOJ JE BAKA DALA OVE 2 AMAJLIJE: 30 godina KASNIJE saznala je i ZAŠTO

Nekoliko meseci je Dijana Rivera sumnjala da nešto nije u redu. Osećala je bol u predelu srca. Nije mogla da se popne uz stepenice. Uveče bi se samo srušila u krevet, potpuno iscrpljena, čak i kada u toku dana nije imala posebne fizičke napore.

Uvek je imala probleme sa srcem, još pre nekoliko godina rečeno joj je da ima neujednačene otkucaje srca i šumove. Ali ovo je bilo nešto drugačije - srce joj je udaralo ubrzano, a tup bol nije mogla da ignoriše.

Jendog hladnog januarskog jutra, lekari su joj rekli da će morati da joj otvore srčani zalizak. Trebalo bi da zalizak izgleda poput cevčice, ali njen je bio ravan poput lista papira. Ako ne ode brzo na operaciju, mogla bi da umre.

Dok je vozila sa pregleda nazad kući, mislila je samo na svog sina Entonija i brisala suze kako ne bi primetio da je plakala. Nije se plašila smrti. Dijana (59) je dva puta razvedena samohrana majka koja je preživela rak i šlog, a preživela je i nasilnu majku kao i prvog nasilnog muža. Uvek je imala vere da će biti bolje, to ju je održavalo. Nije se plašila svoje smrti, ali se plašila pomisli da će njen Entoni ostati sam. Entoni nije bio poput druge dece. On zapravo uopšte i nije dete, jer nedavno je proslavio 40. rođendan.

Međutim, Entoni ima mentalni kapacitet deteta od pet godina. Rođen je sa teškim oblikom autizma i ne sme da bude sam duže od par minuta kako ne bi povredio sebe ili odlutao negde. Veoma je zahtevan i ume da besni ako ne dobije ono što želi.

Te noći, nakon što se uverila da je Entoni zaspao, zatvorila je vrata svoje sobe, stavila lice na jastuk kako bi prigušila zvuke i tiho jecala. Entoni je pobedio sve crne prognoze. Nijedan lekar nije verovao da će doživeti ove godine. Međutim, sada se nametalo pitanje šta će biti sa njim kada Dijana umre.

Kada se pre četiri decenije rodio, niko nije verovao da će poživeti. Rođen je prerano, ljubičaste boje, sa pupčanom vrpcom obmotanom oko vrata i spojenim prstima na nogama. Lekari su upozorili Dijanu da, ako dete i preživi, imaće teško oštećenje mozga jer je predugo bio bez kiseonika.

Kada je imao četiri meseca, imao je tešku upalu pluća i strašno visoku temperaturu. Sestre su ga potopile u led, ali ni to nije pomoglo da se temperatura snizi. Lekari su joj rekli da, i ako poživi, neće moći da govori ili hoda. Rekli su da će živeti kao biljka.

Samo mesec dana kasnije, ponovo je dobio upalu pluća i lekari su bili potpuno uvereni da ovog puta nema nikakve šanse. Dijana se usrdno molila da Entoni preživi i zarekla se da, ako preživi, ceo svoj život posvetiće tome da on živi najbolje što ona ume da mu pruži. I zaista, ujutro je Entoni bio živ.

Kako je Entoni odrastao, bilo je jasno da se ne razvija kao normalno dete. Međutim, to je bilo sedamdesetih godina, pa su mu lekari postavili dijagnozu šizofrenije. Dijana nikada nije verovala da je to pravi problem i osećala je da je nešto drugo u pitanju. Tek sa 12 godina dijagnostikovan mu je težak oblik autizma. Osamdesetih godina škole nisu bile opremljene za rad sa takvom decom i postojale su ustanove poput internata gde su ih roditelji slali. Međutim, Dijana je insistirala i zahtevala da Entoni pohađa prilagođene časove u obližnjoj školi, pa je formirano odeljenje sa svom decom za mentalnim poteškoćama, bez obzira na uzrast i mogućnosti pojedinačnog deteta. Deca su neartikulisano vrištala, lupala glavom o zidove i klupe, a Entoni je doživljavao napade panike. Dijana je izdejstvovala da njen sin bude prebačen u "normalno" odeljenje. Bilo je teško, ali gurali su nekako. Međutim, na kraju školovanja saopšteno joj je da Entoni neće moći da maturira sa svojim prijateljima iz razreda. Moraće sa decom iz prvog odeljenja sa decom sa poteškoćama u razvoju. Nije to dozvolila, zahtevala je da maturira sa decom sa kojom godinama ide u razred, i na kraju je tako i bilo.

Te noći kada je Dijana plakala, mislila je da je Entoni ne čuje, ali čuo ju je i znao je da joj već dugo nije dobro. Do šest ujutro sedeo je i kucao na svom Fejsbuk profilu o tome šta će uraditi ako njegova majka umre.

"Dobro jutro, hvala što se molite za moju mamu, molim vas, molite se još malo jer je i dalje bolesna..."

Entoni ima samo Dijanu i Fejsbuk. Nema nikoga od porodice niti prijatelja. Fejsbuk mu je jedini prozor u svet. Tamo jedino može da kaže kako se oseća, tamo svakog jutra malobrojnim prijateljima želi dobro jutro i laku noć, tamo ga prijatelji hvale, podsećaju da sluša majku. Međutim, Entoni to preozbiljno shvata. Pre par godina je za svoj rođendan dobio 63 čestitke na Fejsbuku. Objavio je svoju adresu i sve pozvao na proslavu. Dijana je kupila sitnice za dekoraciju i napravila grickalice, ali samo troje ljudi se pojavilo. Entoni je bio očajan i razočaran. Ipak, njegova Fejsbuk zajednica bila je tu za njega kada mu se majka razbolela.

- Ako moja majka umre, ubiću se jer nema više nikog ko bi brinuo o meni i čuvao me - napisao je.

Svi njegovi prijatelji stupili su u kontakt sa njim.

- Molim te, nemoj to da uradiš, bog te čuva a sa tvojom majkom će sve biti u redu - pisali su mu.

Dijana je videla kako završavaju deca sa autizmom koja ostaju sama. Ako su dovoljno srećni, završe u nekom domu gde nemaju ni približno dobru negu kao onu na koju su navikli. Zato Dijana sada daje sve od sebe da Entonija više izloži svetu. Vodila ga je u Njujork, počela je da ga redovno vodi na skupove ljudi sa autizmom.

Koja će medicinska sestra imati razumevanja i strpljenja za činjenicu da Entoni mora da se tušira oko 10 puta dnevno, svaki put kada se unervozi? Ko će mu braniti da pije sokove? Ko će mu kupovati organske namirnice po posebnim receptima kako mu hrana ne bi uznemirila osetljiv želudac?

Dijana ne sme da umre pre njega, govori sebi. Zato je rešila da se opet pomoli bogu.

- Bože, molim te za strpljenje. Dozvoli mi da još malo budem najbolja mama za mog sina - moli se.

Dijana danas ima 61 godinu. Bolje joj je ali i dalje je često umorna i iscrpljena. Ima napade usled kojih se onesvesti. Jedna njena prijateljica pristala je da preuzme brigu o Entoniju u slučaju da Dijana umre. U međuvremenu, Dijana svim silama skuplja novac kako bi imala šta da mu ostavi. A noću se moli bogu i anđelima koje joj je baka izrezbarila. Davno, kada je bila mala, Dijanina baka iz Meksika, šamanka, napravila joj je dva anđela i rekla joj "Tebi će trebati ne jedan, već dva anđela čuvara". Anđele moli da nakon nje preuzmu brigu o Entoniju.

Bonus video:

(Espreso.co.rs/Blic žena)