Vladeta Jerotić: Roditelji se kunu da svoju decu vole jednako, ali tako nešto ne postoji

„Ne postoji roditelj koji podjednako voli svu decu.“ Vladeta Jerotić je tu rečenicu izgovorio bez uvijanja, u društvu koje od majki i očeva traži da jednako voli sve što su rodili, makar i na silu. Nije to bila optužba. Bila je to ponuda iskrenosti, prema sebi i prema deci koja sve osećaju, a malo toga kažu.

Jerotić nas je učio da ne živimo u iluzijama, posebno ne u onima koje sami sebi prodajemo za večeru.

Zašto roditeljska ljubav nije matematika

Roditeljska ljubav nikada nije ravnomerna, jer svako dete nosi drugačiju energiju, karakter i ranjivost. Neko dete vam liči na sopstveno detinjstvo, neko na partnera u trenucima kad ga najmanje volite, a neko je tu kao stranac koji vas tek uči ko ste. Prirodno je da se sa nekim povežete brže.

To ne znači da je drugo dete manje voljeno. Znači da je veza sa njim drugačija, sporija, možda i dublja na način koji ne ume da se objasni. Favorizovanje deteta najčešće je nesvesno, krije se u tonu glasa, u brzini odgovora, u tome ko sedne kraj koga za stolom.

Krivica koju deca osete pre nego što je vi priznate

Greška broj jedan. Roditelj koji se guši u krivici jer prema jednom detetu oseća neobjašnjivu bliskost, a prema drugom napor, ne pravi ravnotežu, već zid. Deca taj zid osećaju kao promaju u kući. Ne znaju odakle dolazi, ali znaju da postoji.

Najveći problem nije razlika u osećanjima, problem je gluma. Kad pokušavate da delite pažnju na ravne časti, kao parče torte, ispada nekako mlako, formalno, i nijedno dete na kraju ne dobije ono što mu treba. Jerotić je upozoravao da deca ne traže matematičku preciznost, traže da budu viđena onakva kakva jesu.

Iskrenost u porodici počinje od priznanja

Kada prestanete da glumite lažnu jednakost, dobijate snagu da svakom detetu priđete na njegov način. Nekom kroz razgovor do ponoći, nekom kroz jasno pravilo bez pogovora, nekom kroz tihi zagrljaj posle koga se ništa ne kaže.

Pravednost u kući ne znači da su svi dobili isto, već da je svako dobio ono što mu je u tom trenutku spasilo dušu.

Ovo je možda najteži deo Jerotićeve poruke. Roditelj nije sudija na meču, nije računovođa koji vodi knjigu poljubaca i kupljenih patika. Roditelj je čovek koji se trudi, greši, vraća se i pokušava ponovo, najčešće umoran i sa lošom kafom u ruci.

Šta zapravo oslobađa

Prihvatanje da niko ne može da jednako voli svu decu nije poraz roditeljstva. To je početak zdravog razuma u kući u kojoj se konačno može disati. Roditeljska ljubav ostaje duboka i neupitna, samo prestaje da bude simetrična. I to je u redu.

Jerotić nije rušio ideale, hteo je da nas približi stvarnosti u kojoj iskrenost leči više nego iluzija jednakosti. Prava ljubav se ne meri količinom, već prisustvom, pažnjom i razumevanjem za ono dete koje vam je u tom trenutku okrenuto leđima.

(Espreso/Krstarica/DČ)