Evo kako je izgledao jelovnik Cara Dušana! Luksuzniji i zdraviji nego što mi jedemo danas, a tek ŠTA SU PILI

Na dvoru srpskog cara nije se jelo skromno. Naprotiv. Što je država bila veća, to je i trpeza postajala bogatija. Sa osvajanjima su stizali novi začini, novi načini pripreme i namirnice koje običan svet nije mogao ni da zamisli.

Meso, med i začini umesto povrća

Dok danas ne možemo da zamislimo obrok bez povrća, u srednjem veku ono je bilo sporedno. Zvalo se jednostavno zelje i nije imalo poseban status.

Glavnu ulogu igralo je meso, i to u svim oblicima. Na stolu su se nalazile divljač, riba, živina, suvo meso i slanina. Posebno je bilo cenjeno ovnovsko meso, dok su sa primorja stizale morske namirnice, uključujući i hobotnice i usoljenu ikru.

Začini su dolazili sa svih strana, od bibera i majčine dušice do šafrana i cimeta. Šećer nije postojao, pa je med bio osnova gotovo svakog slatkog ukusa.

O kvalitetu hrane brinuo se stavilač, a jedan od njih bio je i Lazar Hrebeljanović, koji će kasnije postati jedna od ključnih figura srpske istorije.

Recepti koji i danas zvuče kao delikatesi

Iako su stari vekovima, neki recepti sa srpskog dvora deluju kao da pripadaju modernim restoranima.

Suve šljive punjene kozjim sirom i orasima, umotane u slaninu i pečene na žaru, bile su pravi spoj slatkog i slanog. Služile su se na prepečenom hlebu i lako biste ih danas videli na meniju nekog bistroa.

Piletina u medu bila je još jedan primer kako se jednostavne namirnice pretvaraju u jelo za vlastelu. Meso se mariniralo u medu, zatim pržilo i prelivano sosom od belog vina, belog luka i začina.

Ništa manje zanimljiv nije ni biftek koji se prvo držao u rasolu od kupusa, a zatim pekao na žaru i služio uz sos od vina, meda i šumskog voća. Ta kombinacija kiselog, slatkog i jakog mesa pokazuje koliko je srednjovekovna kuhinja bila slojevita.

Šta se pilo kad nije bilo izbora

Iako izbor pića nije bio veliki, kvalitet je bio presudan. Na dvoru se pila medovina, alkoholni napitak od meda, ali i pivo koje se u istočnoj Srbiji zvalo alovina.

Ipak, vino je imalo poseban status. Vinogradarstvo je bilo razvijeno, a čak je postojao i zakon koji je zabranjivao razblaživanje vina. Car je imao sopstvene vinske podrume u okolini Prizrena, što dovoljno govori o tome koliko je ovaj napitak bio važan.

Kada se sve sabere, jelovnik cara Dušana nije bio samo pitanje ukusa, već slika jednog vremena u kome je hrana bila direktan pokazatelj moći. I ono što je možda najzanimljivije, veliki deo tih ukusa danas deluje iznenađujuće blisko.

(Espreso/kurir/Ona/prenela PV)