"IMAŠ LI RUKE NOGE, DA LI SU NA MESTU?": Natalija SAHRANILA SINA 2023. pa PRIMILA POZIV! Snimak je RAZARAJUĆ

Nazar Daletski je proglašen mrtvim u maju 2023. godine. DNK analiza nije ostavila mesta za sumnju, rekli su zvaničnici njegovoj majci, Nataliiji.

Ukrajinski vojnik koji se prijavio na front u prvim nedeljama rata, tako je postao još jedna žrtva žestokih sukoba, prenosi The Guardian.

"Bože, koliko sam te čekala"

Njegovi posmrtni ostaci su sahranjeni na groblju u rodnom selu. Mesecima kasnije, Natalija je redovno posećivala grob - u početku da plače, a kasnije da u tišini stoji i priseća se jedinog sina.

Pre nekoliko nedelja, a gotovo tri godine kasnije, Nazar je oslobođen iz ruskog zatvora u okviru razmene zarobljenika! Neposredno po izlasku iz autobusa i ulasku na ukrajinsku teritoriju, uručen mu je mobilni telefon.

Trenutak kada je Natalija ponovo čula sinovljev glas zabeležio je jedan seoski zvaničnik.

“Bože, koliko sam te čekala, moje drago dete”, vrisnula je majka. “Imaš li ruke, noge, da li je sve na svom mestu?“.

Snimak je postao viralan u Ukrajini, a neočekivani srećan završetak dirnuo je naciju gladnu za dobrim vestima. Ali, pozitivan ishod došao je posle traumatičnog puta za majku i sina.

Dobrovoljno otišao u vojsku

Mesec dana nakon tog telefonskog razgovora, Natalija je ugostila novinare u svom domu, u selu Veliki Dorošiv, nadomak grada Lavova. Na ukrašenim zidovima dominirala je Nazarova fotografija, uvećana i odštampana posle sahrane. Uz šolje kafe, ispričala je priču od samog početka.

Rođen 1979. godine, rekla je, Nazar je bio nežan dečko koji je voleo zagrljaje. Ali, “devedesete su bile teške“, pa je školu napustio bez kvalifikacija. Oženio se i dobio ćerku, ali brak nije potrajao i vratio se da živi sa roditeljima.

Kada je počeo sukob u Donbasu 2014. godine, prijavio se da ratuje, i u narednim godinama imao četiri rotacije na istoku. U međuvremenu, radio je razne poslove, građevinske i renovacione.

U februaru 2022, nakon ruske invazije, dobrovoljno se prijavio u lokalnu vojnu jedinicu. Dva puta je odbijen, ali treći put su ga primili, uprkos nekim zdravstvenim problemima. Na Uskršnji vikend napustio je rodno mesto i krenuo na front u Donbasu.

Svaki dan je zvao kući, a razgovori su obično trajali nekoliko sekundi. “Mama, živ sam”, rekao bi, ne otkrivajući gde se tačno nalazi. Ipak, krajem druge nedelje, Natalija je osetila da stvari postaju opasne. Rekao joj je da je granatiranje toliko intenzivno da su on i njegovi saborci zarobljeni u rovu, nemoćni da se pomere.

Najgora moguća vest

Sledećeg dana, Nazar nije pozvao u uobičajeno vreme. Natalija je hodala po kući, buljeći u telefon. Konačno je zazvonio blizu ponoći, a kada je podigla slušalicu, njen sin nije bio na liniji.

“Vaš sin je zarobljen”, rekao je nepoznati glas.

“A ko ste vi?”, upitala je.

“Ja sam taj koji ga je uzeo“, dobila je odgovor.

Veza je potom prekinuta.

Natalija je započela iscrpljujuću odiseju u poslednje četiri godine, šetajući između državnih kancelarija i NVO, popunjavajući formularе, odgovarajući na pitanja, pokušavajući da sazna gde Rusi drže njenog sina. Niko nije imao odgovore.

Konačno, u maju 2023, dobila je poziv od ukrajinskog zvaničnika u Harkovu sa najgorom mogućom vestom. Nazar je mrtav. Preminuo je prethodnog septembra, na svoj 44. rođendan.

Natalija je rekla da ne veruje u priču. Nazar je trebalo da bude negde u ruskom zatvoru, i ništa nije imalo smisla.

“DNK se potpuno poklapa”, rečeno je majci. “Ako ne želite da preuzmete ostatke, možemo ga sahraniti ovde“.

Pomisao da bi grob njenog sina bio daleko, naterala je Nataliju da krene putem prihvatanja:

“Rekla sam: ‘U redu, ako je zaista moj dečko, ako se DNK stvarno poklapa, vratićemo ga kući’“.

Sahranjen je pored oca

Ostaci su vraćeni u selo u dve vreće. U kovčegu je preko bila prebačena vojna uniforma. Natalija je unutra stavila i neke od Nazarovih stvari.

“Stavila sam trenerku, lepu jaknu, neke dobre cipele i dala mu nešto za jelo. Mislila sam, jadno dete je verovatno bilo gladno, držano u zatočeništvu. Stavila sam keks, čokolade, takve stvari“, rekla je.

Od sahrane, održane na lokalnom groblju, Natalija pamti samo detalje - mnoštvo meštana koji su došli da odaju poštu, osam sveštenika kako izgovara molitve, vojni orkestar koji svira pogrebni marš. Nazar je sahranjen pored oca, koji je preminuo tri godine ranije.

Njen sin nije voleo da se fotografiše, ali majka je pronašla staru fotografiju iz službenih dokumenata i uvećala je da je stavi pored slike Isusa kao deteta. Odeću i stvari je poklonila prijateljima i rodbini, zadržavši samo jedan sivi džemper kao uspomenu.

U maju 2024. dobila je papir, potpisan od strane načelnika ukrajinske vojske, kojim je Nazar posthumno odlikovan.

Gubitak je Nataliju emotivno i fizički iscrpeo. Često je imala promene pritiska, nekoliko puta završila u bolnici. Ali, polako je počela da se miri sa stvarnošću. Svake nedelje se molila za dušu svog sina i često posećivala groblje.

Jedna stvar ju je stalno mučila, kako kaže, a to je da nikada nije sanjala Nazara.

“U tri godine i devet meseci koliko je bio odsutan, nisam ga nijednom sanjala. Možete li to zamisliti? Plakala sam na grobu, govorila: ‘Zašto mi ne dolaziš u snove?’ Ali nikada nije došao“, objasnila je.

Uzeti novi DNK uzorci

Jednog dana, prošlog septembra, Natalijina sestričina je došla u posetu i rekla joj da sedne i pripremi se za vesti. Dva ratna zarobljenika vratila su se iz Rusije i obojica tvrde da su videli Nazara živog prethodne godine!

Nataliija je zatrpala rođaku pitanjima.

“Plakala sam od radosti, vrištala, ali mislila sam dok ne čujem njegov glas, neću verovati“, kazala je.

Majka je otišla u policiju, gde su uzeti novi DNK uzorci. Pitali su je da li je možda rodila drugog sina, jer nije bilo drugog objašnjenja za DNK podudaranje. Rekla je da ima samo jednog sina i jednu ćerku.

“Mislim da bih se setila da sam rodila drugo dete. Ako je DNK poklapanje bilo sa ocem, sve je moguće, ali poklapanje je bilo sa mnom“, rekla je.

U novoj godini, ukrajinski koordinacioni centar za ratne zarobljenike kontaktirao je Nataliju da potvrdi da je Nazar živ u ruskom pritvoru. Početkom februara, rečeno joj je da će biti uključen u razmenu planiranu za naredni dan, ali tek kada je mogla da razgovara sa njim telefonom posle oslobađanja, bila je uverena da je zaista živ.

"Noge ga bole i stalno čuje zvuke"

Nazar nije imao pojma da je njegova porodica poslednje tri godine mislila da je mrtav, i pogrešno je shvatio kada su mu volonteri objasnili situaciju po izlasku iz autobusa.

U početku je mislio da mu govore da mu je majka umrla dok je bio u zatočeništvu. Hteo je da pošalje poruku preko drugog zarobljenika koji je mogao da organizuje telefon, ali se nije sećao njenog broja.

Mesec dana kasnije, Nazar još boravi u rehabilitacionom centru, u drugom regionu Ukrajine, i nije sreo majku. Razgovaraju putem video-poziva najmanje jednom dnevno, a u tim razgovorima ne pričaju mnogo o onome što se dešavalo u zatvoru.

“Noge ga mnogo bole i stalno čuje zvuke. Ali, u glavi je OK, to mogu da vidim kada razgovaram s njim“, rekla je Nataliija.

Ne može da dočeka da se njen sin vrati kući i priprema spisak jela koja će mu skuvati za prvi obrok.

“Govorim mu: ‘Čim se vratiš, zagrliću te jako, kao što si ti mene nekada grlio’“, dodaje.

Jedna misterija i dalje traje - čiji su posmrtni ostaci pogrešno identifikovani kao Nazarovi? Negde, možda, porodica još veruje u sudbinu svog nestalog člana i uskoro može dobiti loše vesti. Nakon što se Nazar pojavio, ostaci su ekshumirani i poslati u laboratoriju na ponovnu analizu. Rezultati se očekuju u narednim nedeljama.

(Espreso/telegraf/prenela PV)