"UMRLA MI JE NA RUKAMA, KAO I NJEN BRAT" 3 voditelja, 3 STAFORDA i bol koja traje: Ko su bile Ela, Hestia i Mona?

Za mnoge ljude, kućni ljubimci nisu samo životinje koje hrane, šetaju i neguju oni su ravnopravni članovi porodice, prijatelji, saputnici u tišini i oslonac u teškim trenucima.

Njihov odlazak ne ostavlja samo prazno mesto u kući, već i duboku prazninu u srcu. Iako se tuga zbog gubitka psa ponekad omalovažava ili ne razume u potpunosti, istina je da bol može biti jednako snažna kao kada izgubimo najbližu osobu.

Voditelji Kurir televizije, Milica Stanimirović, Ivan Gajić i Jelena Kovačević, osetili su tu tugu u njenom najdubljem obliku kada su izgubili svoje voljene staforde: Elu, Hestiu i Monu. Svako od njih prošao je kroz ličnu borbu, strah, osećaj gubitka i neizmernu tugu, kao i ostali članovi porodice, jer njihove mezimice nisu bile "samo psi" one su bile "ćerkice", članovi porodice, nežna bića koja su delila svaki dan sa njima, pružajući ljubav bezuslovno.

Za portal Espreso, voditelji su otvorili svoje srce i podelili priče o svojoj velikoj ljubavi prema ovim predivnim psima, raspršujući predrasude o stafordima i govoreći o tome koliko topline, odanosti i nežnosti ta rasa nosi u sebi.

Iskreno su govorili i o tome kako su ih neki razumeli, a neki ne jer, nažalost, još uvek postoji društvena barijera prema izražavanju tuge za "samo ljubimcem".

Voditeljima smo postavili ovih 5 pitanja, a odgovori su nas rasplakali:

1. Kako si pregurao/la prve dane nakon gubitka ljubimca? 2. Šta ti je najviše pomoglo da izdržiš tugu? 3. Imaš li osećaj da ljudi često ne razumeju koliko boli kad izgubiš psa? 4. Šta bi poručio/la nekome ko sad prolazi kroz isto, a nema podršku okoline? 5. Da li razmišljaš o novom ljubimcu ili ti je rana još uvek sveža?

KO JE BILA HESTIA?

Staford voditelja Ivana Gajića.

1. Kako si pregurao prve dane nakon gubitka ljubimca?

Mislim da nisam pregurao. Desilo se iznenada. Hestia nije bolovala. Ranije, pre nekoliko godina, imala je paralizu disajnih puteva, pa smo to operisali, izgurali i pobedili. Onda ju je zadesila i upala materice sa tim smo se izborili. Imala je razne alergije, ali smo se borili i izborili. Poslednje dve godine sve je bilo super. Onda je jedan dan trčkala u prirodi, otišla na svoju popodnevnu dremkicu, kao i svakog drugog dana, bez ikakvih naznaka da nešto nije kako treba. I samo je zaspala i nije se probudila.

Ne znam da li sam bilo šta pregurao. I dalje je vidim i osećam u svakom kutku stana. I dalje mi se priviđa kad se vraćam s posla da njena bela njuškica stoji na prozoru i čeka me. I dalje čekam ujutru da me u isto vreme budi sa alarmom. I dalje ne verujem da je tako kako jeste.

Znaš, i dalje kada postavljam sto za ručak za mamu i mene, krenem rukom ka njenom tanjiriću u koji sam joj uvek seckao nešto da jede sa nama. Ona je bila deo našeg života, ravnopravan član porodice, neko po kome smo se mama i ja organizovali i planirali.

I dalje čekam momenat da opet skoči kod mene u krilo, zamaše repom i gurne mi svoj obraz da je ljubim... Toliko je toga što i dalje ne mogu da svarim da se više nikada neće desiti.

2. Šta ti je najviše pomoglo da izdržiš tugu?

Ništa mi nije pomoglo. Uspomene, slike, ništa nije pomoglo, do te mere da sam odlučio da se preselim iz stana u kom živim. Zapravo, u kom smo živeli zajedno od prvog momenta seća na nju. Sreća u nesreći je što stan nije moj, rentiram ga, pa imam taj "luksuz" da odem iz njega.

3. Imaš li osećaj da ljudi često ne razumeju koliko boli kad izgubiš psa?

Ljudi koji nemaju kućne ljubimce, ili konkretno pse u varijanti u kakvoj sam ja imao Hestiu, ne razumeju o čemu pričam. Meni je umro član porodice. I to je tako. Ko ne razume ni ne mora. Ne osuđujem, ali me izbace iz takta i razbesne komentari: „Pa dobro, to je samo kuče“, ili „Sigurno je uginula od starosti“, ili što mi je jedna „gospođa“ napisala na Instagramu: „Bolje da si se oženio i imao decu“. Ona je dobila svoju porciju kvalitetnog odgovora.

Generalno, ljudi vole da komentarišu i ono što ih se ne tiče ili ne razumeju, da "imaju pravo" svakom da kažu i napišu šta požele — čak i svesno da povrede. Ranije sam ćutao, kulirao. Sada više ne. Dao sam sebi taj luksuz da se konačno ponašam i odreagujem kako moje telo ili mozak želi. I lakše mi je.

4. Šta bi poručio nekome ko sad prolazi kroz isto, a nema podršku okoline?

Iskreno, ne znam. Tu reči utehe ili pametnih misli i rečenica nema.

U mom slučaju, teši me to što je, pored mame i mene, imala život kraljice i što je otišla na drugi svet „kraljevskom smrću“, ma koliko mi ovo zvučalo jezivo. Smrt. Nije se mučila, nije patila. Samo je zaspala.

Ali je svakako sa mnom i u mislima i u srcu, i u svakom obliku, čak i fizičkom u keramičkoj urni. Gde sam ja, tu će biti i ona. Zauvek.

5. Da li razmišljaš o novom ljubimcu ili ti je rana još uvek sveža?

Apsolutno ne razmišljam o tome da imam drugog psa. Ne želim drugog psa. Imao sam svog krznenog vrtirepka i to je to.

Pse obožavam i svakog meseca učestvujem u raznim akcijama za pomoć ugroženim psima. Mesečno odvajam za azile. Ali da ponovo uzmem psa, sigurno ne.

I za one koji će sada reći: „Bolje da pomažeš nekoj deci nego kučićima“ — ne brinite, mesečno deo novca odlazi i na to. Jer ko ne voli životinje, ne voli ni ljude. I obrnuto.

KO JE BILA MONA?

Staford voditeljke Jelene Kovačević.

Mona je neopisiva. Bila je stvarna 8 godina, a sada je zarobljena u mojim mislima do mog poslednjeg daha. To je moja rana koja nikad zaceliti neće, samo se i dalje, nakon dve godine, učim da živim s tim. Godine su nam prošle kao tren i još toliko, bilo bi nam malo. Beskrajno sam joj zahvalna na ljubavi, pažnji, svakom dodiru i nežnosti koju mi je pružila, koju nosim sebično u sebi.

I istina je. Pričali su mi ljudi, ljudi koji istinski vole krznena bića, ljudi koji imaju u sebi poseban dar da vole sve životinje na ovoj surovoj planeti… Rekli su mi da će Mona biti moj pravi i jedini prijatelj, da ću ja biti njen život, njena ljubav, njen vođa. Rekli su mi da će biti moja, verna i iskrena, do poslednjeg daha.

Istina je. Tako je i bilo. Samo, ono što mi tada nisu rekli, nisu mi rekli da moram biti dostojna njene odanosti…

Dan-danas živim u zabludi da jesam bila i nadam se da mi oprašta ukoliko nisam.

Duboko u sebi sam znala da na taj ‘očekivani’ najgori osećaj i bol, niko ne može da se pripremi. Od velike tuge i gorčine koliko je život surov, sve te dane nakon njenog odlaska držim potisnute, tamo negde, daleko, na dnu duše.

U takvim momentima utehe nema, kao što rekoh samo se naučiš da živiš sa prazninom koju ostavlja za sobom odlazak…

2. Šta ti je najviše pomoglo da izdržiš tugu?

Imala sam sreću, ako tako uopšte mogu da kažem, danima sam bila okružena ljudima koji su moju Monu voleli, sa kojima sam satima pričala o njoj — to je veliko olakšanje.

Imati nekoga sa kim ćete pričati bez zadrške o svim tim detaljima koji vam nedostaju… A verujte mi na reč: tada vam nedostaje sve. Miris, zvuk šapica, lavež, dah, disanje, jednostavno — zvuk ljubavi. Tada vam, baš kao i uvek, a i zauvek, nedostaje sve.

3. Imaš li osećaj da ljudi često ne razumeju koliko boli kad izgubiš psa?

Da. Duboko u sebi sam znala da niko ne može da se pripremi na tu bol. Ali ono što najviše boli jeste nerazumevanje kao da ta ljubav nije stvarna, kao da se ne računa. Ipak, bila sam okružena ljudima koji su je voleli, koji su razumeli. To mi je puno značilo.

4. Šta bi poručila nekome ko sad prolazi kroz isto, a nema podršku okoline?

Potražite makar jednu osobu s kojom možete podeliti tu priču, taj bol. Ako je nema, napišite sve što osećate. Zabeležite svaki miris, svaki pokret, svaki pogled. Sve što vam fali. Ta ljubav je stvarna i ne treba vam potvrda drugih da bi bila važna.

5. Da li razmišljaš o novom ljubimcu ili ti je rana još uvek sveža?

Po mom iskustvu, svi moji prijatelji su se nakon nekog vremena ponovo upustili u novu pustolovinu sa krznenim prijateljima valjda jer, kad čovek jednom oseti tu predivnu ljubav, želi je osetiti ponovo…

Ja govorim uvek da je pas anđeo u ljudskom domu, potreban da unese još radosti, veselja i ljubavi, da članove porodice poveže, a posebno deca trebaju odrastati uz životinju, da se uče odgovornosti i brizi… Sve u teoriji znam, samo lično sebi više ne želim da dozvolim taj osećaj povezanosti. Ne želim druge okice pored sebe i novu emociju i nove uspomene. Sebično čuvam Monu u svojim mislima i zapravo. ona je tu, uvek prisutna. Ima potpuno moju pažnju, koja se nikada preusmeriti neće. Jedna je i posebna.

KO JE BILA ELA?

Staford voditeljke Milice Stanimirović.

1. Kako si pregurala prve dane nakon gubitka ljubimca?

Zvala se Ela. Staford s izgledom ratnika, a dušom deteta. Opasna na prvi pogled, a u suštini jedna blentava, verna, plašljiva, mirisna, nežna kraljica.

Umrla na rukama. Baš kao što mi je na rukama umro i njen stariji brat Laza. I ponovo sam ja ta koja donosi odluku da li je kraj ili nije…4 meseca smo imali tešku borbu, pogrešne dijagnoze, puno suza i straha.. Držala se kao prava ratnica, a onda su mi rekli da će umreti za 2, 3 dana, tako što će da se uguši. Morala sam da donesem borbu.

Posle četiri meseca teške, mučne i nepravedne borbe. Menjali smo veterinare, terapije, dijagnoze… ali dani su prolazili, a ona je sve tiše disala. Mršava, toliko da si mogao prebrojati svaku kost. Znala sam šta dolazi. Ali srce nije htelo da potpiše ono što je glava znala. Još uvek nisam ništa prebrodila, niti ću, sigurna sam. Svaki dan se setim moje Lele. Bacim ispod stola neku hranu kada jedem, ali nema ko da je uhvati u skoku. Otvorim vrata da izađe da piški i i niko ne silaz sa sprata. Ulazim u kuću i vičem "Gde je moja Elka Zverka Lelica Elkica..." i niko ne mrda repom i vrti se u krug.

2. Šta ti je najviše pomoglo da izdržiš tugu?

U njenim očima, dok me je poslednji put gledala, nije bilo straha. Bila je samo zahvalnost. Zahvalnost što je živela kao kraljica. Čista, lepa, voljena, mažena, mirisna. Sećanja. Detalji. To me drže. Njena blentava harizma. Jurila je muve, bežala od usisivača, dolazila čim se otvori frižider ili čuje kesica čipsa. Pila je kafu sa mamom na terasi, puštala decu da je jašu kao ponija, nikad nije pokazala zube, iako je umela. Srce veće od cele ulice. Ljubimica svih komšija, drugarica lutalica, neprijatelj golubova. Ona je sa mnom delila sve: dom, ljubavi, brige, osmehe, krevet, tajne. I tu je i dalje, svake večeri kada legnem i zatvorim oči. Moja Ela. Drži me sećanje da sam imala najboljeg psa na svetu!

3. Imaš li osećaj da ljudi često ne razumeju koliko boli kad izgubiš psa?

Ko nije osetio tu vezu, teško može da razume. Ela nije bila „pas“. Bila je porodica. Moj saputnik. Duša. Najčistija ljubav. Oni koji znaju, znaju. A oni koji ne razumeju ne moraju. Meni je dovoljno što sam znala da sam njoj bila najvažnija osoba na svetu. I što sam tu ljubav osetila, iskonsku, jednostavnu i bez rezerve, da me je neko toliko voleo da je od ljubavi "padao u nesvest" jer se zakuca u vrata ili zid od sreće kad me vidi.

4. Šta bi poručila nekome ko sad prolazi kroz isto, a nema podršku okoline?

Zatvori oči i vrati se u svaki momenat ljubavi. Svako trčanje, svaki pogled, svaki dolazak kući kad si dočekivan kao da si kralj. Jer jesi bio. Za tog psa, bio si ceo svet. Ne mora niko drugi da razume. Bitno je da ti znaš šta ste vi imali. To se ne briše. Niti nestaje. Ta ljubav ostaje zauvek. I vratiće ti se kad najmanje očekuješ, u snu, u mirisu, u zvuku kesice…

5. Da li razmišljaš o novom ljubimcu ili ti je rana još uvek sveža?

Ela je bila posebna. I jeste. Promenila mi je život. Bila mi je sve: dete, prijatelj, saputnik. Sa njom i Lazom prošla sam godine koje su me oblikovale. Sad je, verujem, u psećem raju sa njim. Možda juri muve, možda laje na oblake. Zamišljam je kako se mazi Bogu uz nogu, pa se uplaši kad čuje usisivač i pobegne na sprat raja. Ali ne, nikad više pas.

Nije ovo zbogom. Ovo je: vidimo se opet, mila moja Lelo.

Ela je obožavala decu, a i deca nju instinktivno su osećali njenu dobrotu, nežnost i meko srce skrivene iza snažnog izgleda. Cela kuća, pa i ceo komšiluk, bio je u suzama kad nas je napustila, prerano sa samo šest godina. Bila je miljenica svih, pa čak i veterinara koji su je, uprkos bolesti, obožavali jer je bila neverovatno mirna, dobra i hrabra. Njena blentava harizma prešla je granice Uba krasila je naslovne strane, o njoj su pisali portali, a na Instagramu je bila prava zvezda. Moj najveći ponos. Moja Ela. Ela je dan pred smrt upoznala mog dečka i aminovala vezu kod veterinara.

Bonus video:

(Espreso / M.S.)