ŽENE OTKRILE KAKO IM IZGLEDA ŽIVOT U ŠERIJATU: "Dozvoljen je brak sa ČETIRI MUSLIMANKE, a ako muž TUČE suprugu..."

U širem smislu, šerijat je kodeks života prema božijoj volji, kao što su molitve, post i donacije siromašnima.

Šerijat je takođe islamski pravni sistem.

Iako možda postoje ograničavanja političkih sloboda, kad je u pitanju lični život, većina žena u zemljama pod šerijatom ne trpe onu vrstu represivnih uslova koje su nametali talibani devedesetih.

BBC je razgovarao sa pet žena o njihovom iskustvu života u šerijatu u Saudijskoj Arabiji, Nigeriji, Iranu, Indoneziji i Bruneju.

„Mnogo je slobodnija zemlja"

Ja sam osoba tanzanijskog porekla koja je većinu života provela u Saudijskoj Arabiji, kaže Hanan Abubakar.

Pohađala sam međunarodnu školu sa indijskim programom nastave.

U školskim autobusima, dečaci i devojčice su sedeli odvojeno.

U menzi su postojali različiti odeljci za dečake i devojčice.

Najveći deo vremena provodili smo u zasebnim učionicama.

Međutim, neke predmete su nam predavali i nastavnici koji su bili mušlarci.

Devojčicama je bilo dozvoljeno da se bave sportom - ali ne zajedno sa dečacima - a sportski dan smo obeležavali različitim danima.

Ali nastavnici nisu diskriminisali devojčice.

Žene mogu da putuje same i voze kola.

Planiram da uskoro polažem za vozačku dozvolu.

Pre nekoliko godina nismo imali bioskope, ali sada ih imamo i to mi je jedno od omiljenih mesta na koja idem.

Ne pokrivam lice i nije „pod moranje" da se nosi hidžab.

U prošlosti, restorani su imali odeljke za porodice i za samce.

Sada nemamo takvu segregaciju.

Na javnim mestima, muškarci i žene smeju da se mešaju - na primer, imam običaj da izađem na ručak sa muškim kolegama.

Ali ovo je muslimanska zemlja, pa nema noćnih klubova, kafića, i tako dalje.

Alkohol nije dozvoljen.

Radim u privatnom sektoru u Džedi.

U mojoj kompaniji, ljudi su plaćeni po svom radu, a ne po rodu.

Imam 30 godina; udaću se kad pronađem mog princa iz bajke.

Moji roditelji me podržavaju - ne vrše pritisak na mene da se udam.

Neki tvrde da su reforme ovde suviše spore.

Ali moja mama je živela u Saudijskoj Arabiji i pre nego što sam ja rođena i ona promene smatra veoma drastičnim.

„Alkohol je zabranjen, ali ljudi piju na žurkama"

U Iranu, vrste ograničenja sa kojima se suočava žena u velikoj meri zavise od njenog porodičnog porekla, kaže Mahsa.

Iransko društvo može da se podeli na tri dela.

Neki su veoma religiozni, strogi, ograničeni i puni predrasuda - oni bi čak bili u stanju da ubiju rođene ćerke ili sestre zbog proste veze sa dečkom.

Druga grupa je poput moje porodice - srednja građanska klasa.

Glavni naglasak je na sticanju obrazovanja i zaposlenja.

Treća grupa je mala grupa bogate elite za koju ne važe nikakvi zakoni.

Rođena sam i odrasla u Teheranu.

U mojoj školi i na fakultetu učila sam zajedno sa momcima.

Većina iranskih roditelja želela je da njihova deca studiraju medicinu ili tehničke nauke, ali nisam mogla da se upišem na stomatološki fakultet, pa sam studirala engleski.

Predajem jezik u vrtiću.

Žene u Iranu putuju u druge gradove.

Žene koje su same mogu da iznajme kuću i žive u njoj.

Takođe mogu same da iznajme sobu u hotelu.

Imam vlastita kola i vozim se u njima po gradu.

Nema potrebe za muškom pratnjom, ali hidžab je obavezan.

Neki moji prijatelji su zaljubljeni jedno u drugo.

Lepo je biti zaljubljen.

Nevenčani momci i devojke ne smeju da izlaze zajedno ili iskazuju naklonost jedni drugima u javnosti.

Mnoge žene ne žele da se upuste u fizičku vezu pre braka zato što to naša vera zabranjuje.

Momci i devojke smeju da izađu zajedno u grupi - družimo se po tržnim centrima, restoranima i verskim objektima.

Nemamo bioskope ovde.

Zbog toga mi je malo žao.

Gledam filmove na televiziji i aktivna sam na društvenim mrežama.

Volim muziku i učestvovala sam na pevačkim takmičenjima i osvajala ih.

Da, postoji stavka koja kaže da muže sme da tuče ženu - ali pravo tumačenje toga je da muž sme da se pretvara ili da veoma blago udari ženu.

Nije dozvoljeno da joj naudi ili da je povredi.

Neke žene su izvele na sud svoje muževe koji su ih zlostavljali.

Zastupala sam i dobila mnoge takve slučajeve.

Rekla bih da se pravda deli nevezano od roda.

U Nigeriji ne morate da pokrivate lice.

Žene su ovde navikle da pokrivaju svoja tela, bilo bi neobično kad bi bilo ko obukao kratku suknju.

Kažnjavanje žena zato što se ne pokrivaju cele ili ne nose hidžab nije u redu.

Žene imaju pravo na izbor.

Ako se šerijat koristi kako je namenjen, bolji je od bilo kog drugog zakona.

U Islamu, čovek može da se oženi sa četiri žene.

Ali ja neću biti ničija druga, treća ili četvrta žena, to ne mogu.

Svaka žena zaslužuje muža samo za sebe.

Želim da budem preduzetnica i da otvorim vrtić.

Žao mi je avganistanskih žena.

Nadam se da ću doživeti da se sve žene i deca Palestine, Avganistana, Sirije, Irana, i svi ljudi Islama, bude na zvuke ptica, a ne bombi.

(Espreso / bbc/Svaminatan Nataradžan/Prenela PV.)