OVU ŽENU SU DRŽALI ZATOČENU 25 GODINA U NAJOKRUTNIJIM USLOVIMA: Njene slike posle 30 godina su JEZIVE, kao ŽIVI...

Blanš Monije nestala je sa lica zemlje 1875, kada je imala 26 godina, a mračna tajna o njenoj sudbini raspetljala se tek 1901, četvrt veka kasnije. Ova priča je toliko bizarna i strašna, da i danas izaziva svojevrsni šok, i ostaje jedan od primera najokrutnijeg postupanja majke prema detetu.

Blanš je bila lepa i dobrodušna naslednica velikog bogatstva i tipična predstavnica visokog društva u Francuskoj, koja je, kao i većina mladih dama u to vreme, imala jednu želju - da se uda i zasnuje svoju porodicu. Ispostaviće se da ju je ta želja skupo koštala.

U maju 1901. godine glavni javni tužilac u Parizu dobio je pismo neobične sadržine - pošaljilac je tvrdio da uticajna i imućna francuska porodica već 25 godina čuva jezivu tajnu. Policija isprva nije planirala da se pozabavi tvrdnjama iznetim u anonimnom pismu, ali je tužilac dao nalog da se odmah proveri ima li istine u tim strašnim navodima.

Porodica pomenuta u pismu bila je stara francuska aristokratska porodica Monije iz gradića Poatjea. Imali su veliku rezidenciju u najbogatijem delu grada, a u to doba, početkom 20. veka, u njoj su živeli Luiz Monije, glava porodice, i njen sin Marsel.

Čim je policija stigla na imanje, zamolili su Luiz da detaljno pregledaju kuću, ali ona je taj zahtev kategorički odbila. To je dovelo do pojačane sumnje organa reda, pa je tužilac na kraju izdao službeni nalog za pretres. Ispostavilo se da su činjenice iz anonimnog pisma bile istinite - jedan od policajaca je tokom pretraživanja kuće osetio intezivan, čudan miris iz prostorije na spratu.

A iza zatvorenih vrata te sobice krio se užasan prizor, onaj koji je šokirao ne samo celu Francusku, već i ostatak sveta. U maloj prostoriji na tavanu, ležeći u sopstvenom izmetu i ostacima hrane, sa zamršeno, dugačkom kosom, ležala je žena neodređenih godina. Bila je to Blanš, Luizina ćerka koja je misteriozno nestala 25 godina pre toga.

Soba je bila potpuno prazna izuzev jednog dušeka, rita i krpa, a smrad je bio toliko strašan da su policajci uspeli da provedu u toj prostoriji jedva nekoliko minuta. S druge strane, Blanš je tu morala da provede dve i po decenije.

"Nesrećna žena je ležala potpuno gola na truloj slamarici. Oko nje se skorio njen sopstveni izmet, a tu su bili i komadići mesa, povrća, ribe, pokvarenog hleba... Videli smo i bube kako trče oko kreveta gospođice Monije. Bilo je nemoguće disati, u sobi nije bilo vaduha, a smrad u prostoriji je bio toliko jak da nismo mogli da ostanemo ni trenutak više kako bismo nastavili istragu", pisalo je u izveštaju istražitelja.

Blanš, tada 52-godišnjakinja, je odmah odvedena u bolnicu, a njeni majka i brat su uhapšeni. Osoblje bolnice je saopštilo da je žena, iako je bila sablasno mršava (imala je samo 30 kilograma kada je spasena), uspela da sačuva zdrav um. Sve te godine bila je svesna strahote kroz koju prolazi.

Kako je Blanš došla do ove mučne sudbine?

Rođena je 1. marta 1849. godine u vrlo poštovanoj i bogatoj porodici, a njen otac umro je dok je još bila dete, ostavivši veliko nasledstvo i njoj i njenom bratu Marselu. Blanš je odrasla u ženu blistave lepote; imala je divnu, gustu, tamnu kosu i lepe oči, a krasila ju je nežna, ljubazna priroda - sve to učinilo je idealnom kandidatkinjom za suprugu bilo kog muškarca. Mlada Francuskinja bila je okružena proscima, ali nije žurila da donese konačni izbor, bar dok nije upoznala onog pravog. Blanš se u 25. godini ludo zaljubila u mnogo starijeg advokata; on je poticao iz uticajne porodice, ali sam nije bio preterano uspešan u svojoj profesiji. Ovo je smetalo madam Luiz, opsesivnoj Blanšinoj majci, koja je po svaku cenu želela samo jedno - da se njena ćerka uda za veoma bogatog čoveka, kako ne bi morala da joj da očevo nasledstvo.

Iako advokat nije ispunio očekivanja kakva je Luiz Monije imala od potencijalnog zeta, Blanš je bila odlučna da istraje u svojoj ljubavi. Par se verio, ali nisu dugo uživali u svojoj sreći, samo nekoliko dana nakon jevne objave srećnog događaja devojka je nestala.

Luiz je 1. marta 1875. godine prijavila nestanak svoje ćerke, a bio je to baš dan kada je Blanš napunila 26 godina. Sukob između dve žene u Poatjeu bio je nadaleko poznat, pa su u početku svi verovali da je devojka pobegla sa svojim verenikom. Međutim, ubrzo je postalo jasno da je on još uvek u gradu i da je i sam šokiran zbog nestanka voljene žene.

Porodica Monije je dugo oplakivala tragediju koja ih je zadesila, majka i brat su insistirali da ne znaju apsolutno ništa o tome gde bi Blanš mogla da bude. Prolazili su dani, meseci i godine, ali od devojke nije bilo ni traga ni glasa, niti je iko uspeo da sazna nešto novo o njenoj sudbini. Posle nekoliko godina, Blanš je polako počela da pada u zaborav; ništa nije ukazivalo na ubistvo ili nesreću i niko, uključujući i policiju, nije imao pojma da li je živa ili mrtva.

Bilo je potrebno više od četvrt veka da istina konačno izađe na videlo.

Majka počinila zločin zbog pohlepe

Luiz je te 1875. na silu zaključala ćerku, rekavši da će je osloboditi onda kada se odrekne svoje ljubavi. Ali Blanš to nikada nije uradila, a kazna majke za buntovnu ćerku bila je strašna - okrutni kućni zatvor. Devojka je ostala u zatočeništvu i nakon što je devet godina kasnije njen nesuđeni mladoženja preminuo. Za 25 godina u tom sobičku Blanš nije videla nije videla ni tračak sunca, a majka ju je hranila koricom hleba i ostacima hrane, a nekada joj uopšte nije davala hranu.

Kasnije obavljeni lekarski pregledi pokazali su da su njeni mišići potpuno atrofirali, a telo joj se prkatično sastojalo samo od kože i kostiju. Doktori su jedva mogli da poveruju da je uopšte uspela da poživi tako dugo u takvim uslovima. Medicinske sestre koje su se brinule o Blanš nakon što je pronađena, pričale su kako je bila ljubazna i topla žena koja je bila neverovatno srećna samo što je konačno mogla da se dobro umije i ponovo vidi dnevnu svetlost. Nažalost, više od 25 godina zatočeništva dovelo je do teške fotofobije, što ju je sprečilo da stalno uživa u dnevnom svetlu.

Pravda, ipak, nije zadovoljena

Blanšini majka i brat su uhapšeni, ali pravda nije bila zadovoljena. Luiz Monije umrla je od srčanog udara samo 15 dana nakon što je slučaj rešen. Njene poslednje reči navodno su bile: "O, jadna moja Blanš". Marsel Monije je kao saučesnik osuđen na samo 15 meseci zatvora, ali ni ovu blagu kaznu nije odslužio. Uložio je žalu na presudu uz tvrdnju da nikada nije terao svoju sestru da ostane zatvorena i da je sve to bila ideja njihove majke. Uprkos širokom negodovanju javnosti i protestima van suda, slučaj je rešen u njegovu korist: Marsel je oslobođen optužbi.

Tokom suđenja ispostavilo se i da je pored porodice, za devojčino zatočeništvo znala i posluga, ali i da su komšije naslućivale da se nešto pogrešno dešava - često su čuli krikove iz kuće Monijeovih, ali nikada nisu intervenisali. Autor anonimnog pisma koje je rasplelo misteriju Blanšinog nestanka ostao je nepoznat, iako neki smatraju da je to bio Marsel, koji je na taj način želeo da odgovornost za sestrinu zlu sudbinu svali na majku.

Nažalost, Blanš nikada nije uspela da se u potpunosti oporavi od ove agonije, ni fizički, ni psihički. Ostatak života provela je u psihijatrijskoj bolnici, gde je umrla 1913. u 64. godini.

(Espreso/blic žena/prenela P.V.)