OSTALA JE BEZ RUKU I NOGU ZBOG BOLESTI KOJU SRBI ČESTO IGNORIŠU: Osećala da UMIRE, u roku do POLA SATA bila je...

Kristin Foks (42) nije ni slutila da će joj grip koji je dobila u martu 2020. godine, nekoliko dana pre nego što će Svetska zdravstvena organizacija proglasiti pandemiju korona virusa, zauvek promeniti život.

U petak je osetila bol u grlu, u nedelju se osećala iscrpljeno, pa je završila u Hitnoj pomoći. Tamo su joj dijagnostikovali grip. Kristin je pet meseci pre toga primila vakcinu.

Dobila je antivirusni lek i poslata je kući, ali sutradan nije mogla da ustane iz kreveta.

- Osećala sam se kao da umirem – izjavila je Kristin.

Njena prijateljica koja je inače medicinski radnik došla je da joj izmeri pritisak i nivo kiseonika. Kako su oba parametra bila izuzetno niska, prijateljica je odvezla Kristin u bolnicu.

- U roku od pola sata bila sam na respiratoru i lekari su mi rekli da verovatno neću preživeti – priseća se Kristin.

Imala je bakterijsku upalu pluća, što je dovelo do otkazivanja organa; njeni bubrezi su se gasili, a jedno plućno krilo je doživelo kolaps. Kristin smatra da lekari očigledno nisu shvatili u prvi mah da je ona već pala u septički šok. U utorak uveče doveli su sveštenika, očekujući da Kristin neće dočekati zoru, ali ona je, kaže, Božjom milošću preživela.

Do četvrtka lekari su shvatili da je Kristin u septičkom šoku. Stavili su je u medicinski indukovanu komu i davali joj vazopresore u pokušaju da joj spasu vitalne organe.

- Lekari su članovima moje porodice rekli da se pripreme na to da ću verovatno ostati bez nekoliko prstiju na rukama ili na nogama – prepričava ova žena.

Kad je uveden lokdanu zbog pandemije korona virusa, lekari su dozvolili članovima porodice da ostanu uz Kristin u bolnici, Ali, već 26. marta njenim roditeljima i suprugu saopšteno je da će morati da joj amputiraju noge. Sledećeg dana bile su joj amputirane potkolenice.

Dve nedelje kasnije amputirali su joj i podlaktice.

Lekari su je lagano budili iz kome. Kristin nije ni pretpostavljala šta se događalo van zidova bolnice.

Izašla je sa bolničkog lečenja 17. maja.

- Umotali su me kao mumiju, jer nisam želela da moja deca, sin (9) i ćerka (6) vide da sam ostala bez ruku i nogu. Do tad nisu saznali da sam imala operacije – priča Kristin.

Njena sledeća stanica bio je Institut za rehabilitaciju u Pitsburgu. Iako je znala da će proces rehabilitacije biti izuzetno naporan, ova hrabra žena je stisnula zube i šest nedelja vežbala po tri sata dnevno. Opet je imala kolaps pluća, zbog čega je morala da ide na novu intervenciju, a onda se vratila u Pitsburg na još šest nedelja terapije.

U oktobru 2020. godine, sedam meseci pošto je prvi put zatražila lekarsku pomoć zbog gripa, ona je dobila proteze za ruke i noge, što je označavalo početak novog poglavlja u njenom životu.

Prošle jeseni povezala se sa organizacijom koja bira ljude koji će dobiti prilagođene proteze za svakog pacijenta. To joj je, kaže, mnogo značilo, jer je konačno dobila proteze koje su bile pravljene samo za nju.

- Oni su najneverovatniji ljudi koje sam ikada srela. Svaki put kad bi nešto trebalo da popravim, oni mi to pošalju ili mi organizuju prevoz da stignem do njih i da popravim ono što bi trebalo – priča Kristin.

U poslednje vreme koristi samo proteze za noge. One za ruke je odbacila, čak je naučila i da vozi automobil bez njih, prenosi Njujork post.

- Postoje mnoge stvari o kojima ranije nisam razmišljala u smislu pristupačnosti i usklađenosti. Ljudi koji donose zakone često ne znaju šta je nama potrebno – iskrena je gospođa Foks.

Posle godinu dana odsustva s posla, morala je da se vrati u školu gde radi kao pomoćnik direktora. Bio je to veoma izazovan period za Kristi, ali su je njena deca i učenici u školi motivisali da ide napred.

- Nikada nisam imala težak dan, ali imam teške trenutke. Ponekad uhvatim sebe kako se žalim, ali se onda podsetim da su moja deca mogla da ostanu bez majke. Sada imaju 12 i 10 godina i ne mogu da zamislim da žive bez mene – iskrena je ova hrabra žena.

Da bi Kristin mogla da funkcioniše po izlasku iz bolnice, njena porodica morala je da adaptira kuću. Iako živi u malom gradu, lokalna zajednica je dala sve od sebe da pomogne porodici Foks, na čemu su im svi neizmerno zahvalni.

Kristin se nada da će njena priča pomoći drugima – ne samo pacijentima, već i medicinskoj zajednici – da budu svesniji znakova sepse.

- Ne mogu da se vratim u prošlost i da promenim stvari. Mogu samo da se nadam da će u budućnosti biti bolje – zaključuje Kristin.

(Espreso/republika)