NAUČNICI REŠILI DILEMU DA LI SE UBICA POSTAJE ILI RAĐA: Od ovog smo STRAHOVALI, JEDAN JE ODGOVOR

Da li je ubica rođen ili stvoren? Da li je to posebna vrsta ljudi ili je taj potencijal u svima nama? Sve su to pitanja na koja vekovima nismo dobili adekvatne odgovore. Srbija je zavijena u crno posle tragedije koja se dogodila u OŠ „Vladislav Ribnikar“, a upravo nas je ovaj strašni zločin naterao da se zapitamo kakvo društvo postajemo i da li sve prave vrednosti gube smisao? Svi se pitaju kako dete od nepunih 14 godina može da ubije...

Postoji mnogo različitih vrsta ubica. Postoje mentalno nestabilne ubice koje pokazuju psihopatske i sociopatske sklonosti. Čini se da ovi ljudi imaju ograničen otpor ubijanju, ako ga uopšte ima. Zatim postoje ubice i ugovorne ubice koji ubijaju za novac ili da bi stekli i zadržali određeni status unutar grupe. Postoje i oni koji ubijaju u samoodbrani, kao i vojnici čiji posao uključuje ubijanje neprijatelja u borbi.

Da li postoji zajednički element za sve vrste ubica ili svaka kategorija ima svoje posebne uslove?

Postoji velika debata oko ovih pitanja. Vojnik će se najverovatnije usprotiviti tome da bude ubačen sa serijskim ubicom. Ali ispod površine, pod pretpostavkom da je vojnik voljan i sposoban da ubije neprijatelja, po čemu se on ili ona razlikuje od nekoga ko ubija kompulzivno?

Veoma je teško baviti se ovom temom bez preuveličavanja ili potcenjivanja određenih elemenata. Istina je da nemamo definitivne odgovore na ova pitanja. Međutim, naučnici, psiholozi, psihijatri i neurolozi su predložili tezu koja objašnjava zašto možemo da ubijamo.

Podelićemo ove argumente u dve kategorije:

priroda vaspitanja

Prirodni argument sugeriše da smo svi sposobni da ubijamo jer smo evoluirali da to činimo.

Šta je evoluciona psihologija?

Postoji pomalo kontroverzan pristup psihologiji koji kaže da je naše ponašanje ukorenjeno duboko u nama. Prema nauci, ljudi su evoluirali sa određenim osobinama ponašanja koje se prenose sa generacije na generaciju. Vremenom se ova ponašanja mogu promeniti. Pristup potpada pod evolucionu psihologiju.

Ne postoji jasna saglasnost oko evolucione psihologije čak ni među njenim propagatorima. Prema Dejvidu Slounu Vilsonu, deo razloga za kontroverzu oko ove teme je rana popularna teorija Lide Kosmides i Džona Tobija. Vilson kaže da je takav pogled na evolucionu psihologiju uski i pogrešan. Jedna od zamerki njihovom radu je i činjenica da su Kosmajds i Tobi ograničili okruženje evolucione adaptacije kao niz sredina u kojima ljudi žive tokom procesa evolucije, piše Nationalgeographic.rs.

Kao rezultat toga, kaže Vilson, Tobei i Cosmides kažu da je ljudski um razvio delove dizajnirane da rešavaju specifične probleme sa kojima se susreo u tim okruženjima. Vilson veruje da Kosmides i Tobi previše pojednostavljuju elemente ljudskog iskustva u svojoj teoriji kada kažu da postoje dve osnovne ljudske prirode — jedna za muškarce i jedna za žene. On takođe kritikuje što nisu uzeli u obzir varijacije u razvoju mozga u populaciji tokom veoma kratkog vremenskog perioda. Vilson ističe da postoje mnogi drugi pristupi objašnjavanju ljudskog ponašanja osim evolucionog pristupa.

U svom poglavlju o evolucionoj psihologiji ubistva, u knjizi Evoluciona psihologija i nasilje, Dejvid M. Bus i Džošua D. Denli tvrde da je agresija osobina koja je nasleđena među ljudima i datira još iz praistorije. Ljudi su morali da se takmiče jedni sa drugima za resurse. Ponekad bi ova takmičenja postala nasilna. Kao rezultat toga, ljudi koji su preživeli razvili su paralelni skup veština. Jedan koji je pomogao ljudima da prežive agresiju i drugi koji im je pomogao da nanesu štetu svojim protivnicima.

Prema ovoj tezi, ljudi su postali veštiji u izbegavanju i nanošenju štete tokom narednih generacija. Na osnovu ove teze može se reći da smo svi sposobni da ubijamo. Mnogi predstavnici evolucione psihologije, uključujući Busa i Denlija, ne poriču da drugi faktori igraju jednaku ulogu u pretvaranju običnog čoveka u ubicu. Oni znaju da će uslovi u kojima se osoba nalazi uticati na njega ili nju. Međutim, duboko u duši, svi smo mi ubice.

Druga strana medalje

Kritičari evolucione psihologije kažu da naši umovi nisu tako „ožičeni“ kao što psiholozi sugerišu. Oni ističu da su naši umovi evoluirali veoma brzo od praistorijskih dana – mozak je mnogo brži nego što popularne prezentacije evolucione psihologije mogu da opravdaju. Kritičari poput Dejvida Bruksa kažu da su ljudi previše komplikovani i prilagodljivi da bi evoluciona psihologija imala mnogo smisla.

Koji uslovi mogu učiniti osobu ubicom?

Pod pretpostavkom da nismo svi ubice koji se uzdržavaju od povrede zbog društvenih i psiholoških ograničenja, šta je to što može stvoriti ubicu? Prema vojnicima poput penzionisanog potpukovnika vojske Sjedinjenih Država Dejva Grosmana, proces uključuje četiri strategije:

brutalizacija, klasične klima operativno kondicioniranje uzor

Brutalizacija je proces u kojem gubite osećaj sopstvene vrednosti kao pojedinca. U vojsci je to izuzetno disciplinovan proces. Novi regruti prolaze kroz teška i ponekad ponižavajuća iskustva obuke kako bi ubili svoj osećaj individualnosti. Ovo pomaže vojsci da uguši svaki otpor koji većina ljudi ima da oduzme tuđi život.

Vojska takođe uslovljava vojnike da budu što efikasniji. U klasičnom uslovljavanju cilj je da se određeno ponašanje poveže sa nagradom. Grosman kaže da se ne koristi u američkoj vojnoj obuci jer se čini nemoralnim povezivati nasilje sa nagradama. U operantnom kondicioniranju, vojnici treniraju u simuliranom okruženju kako bi razvili stimulans za automatski odgovor. Primer je pucanje na mete u obliku čoveka.

Mnogi ljudi koji su na kraju postali serijske ubice imali su traumatično detinjstvo i sami su bili žrtve zlostavljanja. Veoma je nategnuto i pojednostavljeno reći da je traumatično detinjstvo glavni faktor u rođenju serijskog ubice, ali to dvoje imaju veoma jake korelacije.

Uzor u vojsci je Sgt. Posao narednika je da demonstrira agresiju uz održavanje discipline. Pod pretpostavkom da proces funkcioniše onako kako vojska namerava, vojnici gledaju na narednika, koji predstavlja model ponašanja. Ovaj kombinovani pristup, u teoriji, stvara vojnike koji su u stanju da ubiju neprijatelja u borbi.

Moguće je da su ubice koje nikada nisu služile vojsku – uključujući većinu serijskih ubica ili masovnih ubica – imale slična iskustva kao vojni regruti. Glavna razlika je u tome što ove ubice nisu bile izložene tome u kontrolisanom okruženju. Pozadina mnogih ubica pokazuje istoriju brutalizacije. U nekoliko slučajeva, ubice su počele da koriste nasilje nad slabijim stvorenjima kao način preuzimanja kontrole i demonstriranja ponašanja naučenog tokom brutalizacije.

Koje elemente brutalne ubice imaju zajedničke?

Mnogi ljudi koji su na kraju postali serijske ubice imali su traumatično detinjstvo i sami su bili žrtve zlostavljanja. Veoma je nategnuto i pojednostavljeno reći da je traumatično detinjstvo glavni faktor u rođenju serijskog ubice, ali to dvoje imaju veoma jake korelacije.

Mnoge ubice su pokazivale osećaj otuđenja i pokazivale dokaze da su gajile nasilne fantazije pre nego što su počinile ubistvo. U nekim slučajevima, ubica pati od mentalnog poremećaja ili oštećenja mozga koji inhibira ili uklanja socijalna i psihološka ograničenja koja ljudi imaju protiv ubijanja drugih ljudi.

Bez obzira da li potiskujemo sopstvene milenijumima stare porive ili imamo prirodnu averziju prema oduzimanju života drugoj osobi, jasno je da je u većini slučajeva potreban katalizator koji će nas naterati da ubijemo. Identifikovanje i razumevanje elemenata koji mogu pretvoriti osobu u ubicu može nam pomoći da sprečimo takve tragedije u budućnosti.

(Espreso)