EVA RAS OTKRILA MORBIDNE DETALJE O SVOJOJ BOLESTI! Posle 25 godina, OVO ĆE VAS ŠOKIRATI (FOTO)

Glumica Eva Ras, velika diva našeg filma, i dalje glumi i piše. Ako se ona pita, ništa joj nije teško, kao da je i dalje ona plavokosa lepotica s crnom mačkom na goloj zadnjici u filmu Dušana Makavejeva.

U jednoj emisiji ste oštro reagovali na izjavu svoje koleginice Tanje Bošković da su "bore lepe, milina jedna". Rekli ste da nisu. Ima li iko lepe bore?

- Nema lepih bora. U mojim borama nisu ni moje ljubavi, ni njihove smrti, u mojim borama su opomene da ću i ja umreti koliko god da sam dugovečna, da sam pri kraju puta. Ne volim ni jednu jedinu svoju boru, ali nema pomade koja može da ih izbriše. Lažu u literaturi, ženskim časopisima, u živim emisijama izgovaraju besmislice da je starost lepa. Nije, meni mozak još nije popijen i sećam se svoje lepote, a kad se pogledam u ogledalo, nema ni traga od nje.

Zašto ste tako surovi prema sebi?

- Nikada nisam planirala da imam 81 godinu i 47 dana, koji su me sustigli na ovaj dan 16. februar 2022, i nikada nisam želela da ličim na zarozanu pitu krompirušu. Ali ličim. I moram da živim sa svim borama, ali neću da lažem da mi to prija i da sam oduševljena. Niko to ne može da promeni. Živim uprkos starosti i još uvek volim što sam živa i da gledam čudesa koje je bog stvorio.

Postalo je uobičajeno u javnim nastupima da lepe žene govore kako je najlepše videti negovanu ženu, da je duh važan koliko i telo... Ima li u ovakvim izjavama istine?

- I to je čisto lupetanje. Kao da nije dovoljno da se kupam, perem zube i popravljam ih, nego treba da se mažem, mastim kao pile koje se zaliva u rerni da bi se lepše ispeklo. Nikada se nisam mackala ni sa čim, kosu i danas perem peraćim sapunom koje seljanke prave od užegle slanine i masne sode i prodaju ih po pijacama, a ispiram mešavinom tople vode sa sirćetom, pola-pola. Čak ni kupovne šampone ne upotrebljavam jer volim da mi kosa sija, a od sirćeta to biva.

Bili ste lepotica, retke lepote, zgodna žena, pa još glumica. Jeste li toga bili svesni? Kako ste doživljavali svoj izgled?

- Bila sam svesna svoje lepote, ali nikada nisam uobražavala da sam ja zaslužna što je tako. Moje je bilo da se ne prejedam, da hodam, trčim ako imam priliku, da spavam kad je vreme sna i da izbegavam da ma koga mrzim. Uvek sam mislila da je mržnja najveća bolest od koje strada sve. I lepo telo.

Da li vas je neko tokom rada na filmu napadao, pokušao da vas zaskoči?

- Budala koje napadaju ima uvek i svuda, i sada kada sam sopstvena senka, kada kamen na kamenu nije ostao od moje lepote. Srećom, seksualno napadanje ne zavisi od lepote. Svako ima pravo da traži, a moje pravo je da odbijem. Niko me nije silovao, jer sam uvek znala šta hoću. Sledila sam svoje prohteve, a ne tuđe, i to sam odmah pokazala uz šamare i režanje. A kao što ne volim našminkane babe, tako ne volim ni starce koji izigravaju zaljubljene. Kako možete da budete zaljubljeni kad vam telo više ne proizvodi hormone?! Pa seks i ljubav su posledica nabujalih hormona.

Počeli ste da snimate bez problema?

- Kad sam Siniši Paviću rekla da sam operisana i pitala ga da li to smeta da igram Stanu Sanivuković, zvanu Čučuk Stana, on je rekao da nije bitno kako izgledam, nego mu je važno kako sam. Da nije važna serija, nego to da li sam dobro. I tako sam nastavila i u drugoj sezoni da igram ulogu svog života, fantastičnu staricu koja se sama bori protiv celog sveta - i pobeđuje! To nije uloga babe koja pegla bore i puderiše se da bi bila lepša. Baš zbog toga je čak i lepa, umivena je i stara tačno onoliko koliko je stara.

Iako bolujete od teške bolesti, veoma ste aktivni. Šetate, mrzite da sedite, a i na početku devete decenije zovu vas mnogi reditelji, čak i mladi. To sigurno godi?

- Najveći genocid u istoriji civilizacije su izvršili oni vladaoci koji su odobrili penziju, koji su se složili da stare ljude treba otkloniti iz života. Srećom, moja profesija meni dozvoljava da radim jer babe treba da igraju babe, a ja sam baba i hoću! Nije mi teško da ustajem u četiri ujutro, da tri dana ne spavam jer u Toplom Dolu na Staroj planini nema konačišta za strance, ni da sedam sati sedim u pokvarenom autu koji pretiču kamioni, a ja sa kolenima pod bradom šipčim do tamo. Ali duša me je bolela kad sam videla kako je sve zapušteno, nigde žive duše, osim pokoje starice i starca, sela su urušena, njive neobrađene, pašnjaci prazni...

(Espreso)