JEDAN PACIJENT PONUDIO MI JE TROJKU: Doktor Goran otvorio dušu

U Hrvatskoj, ali slično je i u drugim zemljama, trećina žena i četvrtina muškaraca ima seksualne smetnje. Ukupno oko 20 odsto ljudi tokom života ima barem jedan seksualni problem.

Ipak, samo je manji deo njih spreman da potraži pomoć. Doduše, u Hrvatskoj pomoć lekara zbog seksualnih problema ljudi imaju na raspolaganju tek desetak godina. A sve je krenulo zbog entuzijazma jednog lekara. Njegov puni naziv je doc.dr.sc. Goran Arbanas (49), dr. med., spec. psihijatar, psihoterapeut, forenzički psihijatar, seksualni terapeut, FECSM. Ovaj deo FECSM označava da je položio ispit iz seksualne medicine, no u Hrvatskoj ne postoji adekvatna titula za to njegovo znanje. Seksualna medicina nije bila njegov prvi odabir, nego baš psihijatrija.

- Radio sam u dnevnoj bolnici za psihoterapiju. Onde smo za pacijente organizovali edukaciju o duševnim bolestima i obično ih pitali šta žele da znaju. Uvek su se pojavljivala dva pitanja: o nuspojavama lekova te o seksualnim problemima zbog tih lekova. To me zainteresiralo jer mi na fakultetu na specijalizaciji o seksualnim smetanjama ništa ne učimo. U to vreme, oko 2007. godine, u Hrvatskoj se pojavila prva edukacija iz seksualne terapije. Bili su pozvani strani stručnjaci iz Holandije, Nemačke, Velike Britanije i Amerike. Radili smo dve nedelje u kontinuitetu i onda povremeno vikendom. U početku je bilo više od 30 kandidata, no kako je edukacija finansijski i vremenski zahtevna, samo nas je devet završilo. Osnovali smo i Hrvatsko društvo za seksualnu terapiju, pa sad sprovodimo edukacije u Hrvatskoj. Naša edukacija traje dve godine, interes je jako veliki i već smo imali dve generacije. Edukaciju organizujemo svake tri godine i jedini smo u regiji koji se bave ovim problemom - započeo je uvod u složenu problematiku dr. Arbanas.

On je jedini stručnjak u Hrvatskoj koji se bavi psihološkom dimenzijom problema seksualnosti kroz psihoterapiju, ali i medicinskim aspektom koji uključuje propisivanje lekova. Zaintrigiran idejom osnivanja ambulante za pomoć, prvu takvu pokrenuo je pre deset godina u karlovačkoj bolnici. No kaže kako nije bilo previše razumevanja za njegova nastojanja, pa je na poziv tadašnjeg ravnatelja Klinike za psihijatrijske bolesti Vrapče došao u Zagreb te ovde otvorio jedinstvenu Ambulantu za seksualne smetnje.

- Od 2014. godine do danas kroz ambulantu je prošlo više od 600 pacijenata, a dolaze na uputnicu lekaru porodične medicine. Radimo svaki drugi dan, a trenutno imamo još dvoje kolega na specijalizaciji te očekujemo kako ćemo ubrzo proširiti obim posla, istaknuo je dr. Arbanas.

Pojasnio je kako se šezdesetih godina prošlog veka zapadna Evropa uglavnom više bavila razvojem psihološkog pristupa seksualnoj terapiji, dok se istočna Evropa bavila organskim problemima kroz seksopatologiju. U Hrvatskoj, kao delu Jugoslavije, jednako kao u Albaniji, nije se bavilo ni jednim pristupom i ostali smo izvan svih tokova. Inače zatvoreno društvo koje na teme seksualnosti gleda s neprijatnošću, hrvatsko je društvo ipak napredovalo.

- Ako uporedim ljude od pre 10 godina i danas, mogu reći da se lakše jave. Većinom istražuju na internetu pa dolaze jer su se tamo informisali i takvih je više od 50 odsto pacijenata. Ostali dolaze jer su ih uputili njihovi lekari ili su čuli preporuku od kolega. Dolaze nam pacijenti iz cele Hrvatske, podjednako iz urbanih i ruralnih sredina. Muškarci dolaze češće i čine 3/4 pacijenata. To je interesantno jer su žene te koje zapravo češće imaju probleme, no muškarci češće dolaze po pomoć što ukazuje na činjenicu da je muškarcima, makar spolja, seks puno važniji nego ženama. Na intimnoj, osobnoj razini verovatno je podjednako važan. Pacijenti nam dolaze zbog tipičnih problema: muški zbog problema s erekcijom i zbog erektilne disfunkcije i to čak više od 50 odsto njih, a zatim zbog prevremene ejakulacije. Kod žena starije dobi koje su prošle menopauzu probleme je gubitak seksualne želje i problem sa vlaženjem ili boli tokom odnosa, dok mlađe žene u dvadesetima dolaze zbog problema s doživljavanjem orgazma ili zbog vaginoze. To je stanje u kojem se nevoljno grče mišići oko vagine i tako onemogućuju odnos, objašnjava dr. Arbanas. Razlozi koji vode do takvih problema su različiti.

- Najčešće je reč o kombinaciji više različitih uzroka. Na prvom mestu su fizički i biološki uzroci. To je, na primer, disfunkcija kod bolesti kardiovaskularnih sistema, dijabetesa, masnoća ili začepljenja krvnih žila. Obično u starijoj dobi do izražaja dolaze razne bolesti i stanja. Na primer, to je pad razine testosterona kod muškaraca, bolesti živčanog sistema oštećenog dijabetesom, bolesti štitnjače kod žena, konzumacija lijekova, operacije i slično. Zatim slede psihološki uzroci poput depresije, anksioznosti, smanjenog poštovanja kod muškaraca i žena podjednako. I u konačnici su kulturološki ili socijalni faktori i nerealna očekivanja, nastavio je dr. Arbanas pojašnjavajući kako mu dolazi mnogo pacijenata koje su mediji i filmovi bombardovali idejama koje u stvarnom životu nisu ostvarive. To je posebno uočljivo kod mlađih muškaraca koji preterano gledaju pornografske filmove.

- Oni koji to često koriste, traže sve novije i specifičnije sadržaje, obični pornići im više nisu dosta. Gledajući takve filmove muškarci masturbiraju, ali intenzitet i vrsta pritiska su drugačiji nego u seksualnom odnosu. Kod onih koji preteruju stimulacija u normalnom seksualnom odnosu više nije dovoljna, pa i to može biti razlog za problem, navodi terapeut dodajući kako se u praksi susreo sa različitim životnim situacijama u kojima su se ljudi našli, pa ga više ništa ne može iznenaditi ili osupnuti. Među češćim nerealnim očekivanjima je želja pojedinih muškaraca da kod svakog odnosa imaju čvrstu erekciju, što u kasnijoj dobi jednostavno nije moguće.

- To je kao da imate 55 godina i želite čitati bez naočara. Normalno je da sa starenjem ide dalekovidost. Ako su očekivanja nerealna, u tom slučaju je terapija korigovati ta očekivanja. Normalno je da svaki muškarac povremeno ima problem s erekcijom, no ljudi ne znaju ni tačnu terminologiju. Erektilna disfunkcija se definiše kao nemogućnost postizanja ili održavanja erekcije tokom razdoblja dužeg od šest meseci u više od 75 odsto slučajeva, pojasnio je dr. Arbanas.

Dolaze mu ljudi različitih životnih dobi od 18 godina, a najstariji je pacijent imao 86 godina. U zavisnosti o uzrocima, terapija u proseku traje oko 10 seansi. Preporuka je da se dođe s partnerom ili partnerkom.

- Seanse se sastoje od razgovora, a pacijenti dobiju i domaću zadaću pa onda sledeći put razgovaramo o toj zadaći. Sastoji se od istraživanja tela, dodira, traženja novih erogenih zona, isprobavanje seks igračaka. Ljudi su različiti, pa tako imamo onih koji sve kažu na prvoj seansi, i onih koji se teže opuste. No čim dođu u ambulantu i ja i oni znamo zašto su došli, tako da očekuju da ćemo razgovarati o seksualnosti. Više je problem što ljudi često ne znaju kako bi se izrazili, nemamo u jeziku puno pristojnih reči za taj specifičan problem, pa onda ljudi ne znaju koji rečnik koristiti. Kažem im neka koriste koji god žele dok se mi razumemo. Ponekad nauče jednu čarobnu reč i misle da znači sve. Recimo, muškarci često misle da kad kažu erekcija, taj pojam obuhvata sve od želje do ejakulacije. Onda pitam razmišlja li o seksu, diže li mu se ili brzo svrši, pa se čude i pitaju smeju li tako da govori. Ako dođete doktoru jer ste povređeni ruku, nećete mu reći da vas bole gornji ekstremiteti, nasmijao se on. Iako su rijetki, u ambulantu dolaze i pacijenti s tzv. parafilijama, poremećajima poput fetišizma, mazohizma, ekshibicionizma.

- Kad me pacijenti pitaju je li normalno dvaput nedeljno ili dvaput u mesec dana, odgovorim protupitanjem - šta oni misle koliko je normalno ići na fudbalsku utakmicu tokom nedelje ili mjeseca. Nekome je jedanput u nedelji premalo, a nekome je jedanput na mesec previše. E pa isto je tako sa seksom. Normalno je ono što učesnicima odgovara. Učestalost i vrsta bi trebala biti takva da partneri učestvuju dobrovoljno i da su zadovoljni. Granica za patologiju je prisila gde jedan partner ne pristaje ili oseća subjektivnu patnju. Imao sam, na primer, situaciju da muškarac oblači žensku odeću i ženski donji veš da postigne uzbuđenje, no partnerica misli da to nije normalno. Da je njoj to u redu i učestvuje u toj igri dobrovoljno, onda ne bi bila reč o poremećaju. No u ovom slučaju, njoj to stvara patnju i onda se to ponašanje partnera definiše kao poremećaj. Ili stanja gde neko ne može dati pristanak, npr, ekshibicionizam. Muškarac koji se pokazuje na javnom mestu nije za to tražio dozvolu slučajnih prolaznica. Njemu je seksualno uzbuđujuće upravo to preneraženje žene. Ako nema reakcije, njegovo uzbuđenje nije dovoljno. Smatramo ga poremećajem jer druga strana nije dala pristanak da joj se tako pokazuje, nastavio je on.

Kod pojedinaca seksualni problemi ne izazivaju nikakve druge teškoće, pa se takvi pacijenti ni ne javljaju lekaru. Kod drugih su mogući problemi koji eskaliraju do te mere da čoveku naruše porodične odnose, pa čak i poslovne odnose i cjelokupnu egzistenciju.

- Obično su prvo pogođeni odnosi s partnerom, a onda osećaj samopoštovanja. U većini situacija javlja se nedostatak životne radosti i nezadovoljstvo. Na primer, muškarac koji razmišlja o erektilnoj disfunkciji zapravo je u začaranom krugu jer u sledeći odnos ulazi razmišljajući o tome hoće li imati erekciju, hoće li mu pasti, umesto da se fokusira na užitak. I naravno da će ponovo biti disfunkcija, da će se javiti anksioznost i da na taj način nešto što je samo prolazni problem koji nije vredan pažnje, postaje hronični problem. Dodatno, ljudi imaju vlastite posve pogrešne interpretacija zašto se tako nešto dogodilo, pa onda žene znaju da protumače da muškarac ima ljubavnicu ili da mu više nisu atraktivne. To, naravno, nema nikakve veze s uzrokom disfunkcije, ali vodi u svađu. Tako da zbog seksualnim problema život trpi na više nivoa i može zahvatiti druga područja, pojasnio je lekar dodajući kako iste probleme imaju i lezbijski i homoseksualni parovi.

Njemu kao lekaru nevažno je kojeg je pola pacijent koji dolazi s tegobom, no prema nekim istraživanjima pokazalo se kako pacijenti radije biraju seksualnog terapeuta istog pola. Ipak, nakon prve seanse ta razlika postaje nevažna, posebice jer pacijenti najčešće dolaze u paru - ako imaju partnera.

- U Hrvatskoj u seksualnosti uglavnom vladaju stereotipi, pa smo tako naučeni na to da bi muškarac trebao biti uvek spreman. Na primer, došao mi je par u kojem muškarac nema seksualnu želju. Odmah na početku su istakli da nisu tipični, jer je već ljudima u svesti da muškarci trebaju imati i imaju veću želju nego žene. A to nije tačno. Postoje parovi u kojima žena jednostavno ima veću želju, veći nagon nego partner. Nakon seansi na ulici ne želim nekoga da dovedemo u neugodnu situaciju pa se nikad ne bih prvi javio pacijentu da ga sretnem, a bilo je i onih koji su prelazili ulicu i skretali pogled. Razumem to i ne osuđujem. Zadovoljan sam kad terapija završi uspehom, jer znači da sam dobro napravio posao. Često mi se javljaju i nakon što završimo s lečenjem kako bi mi javili u kakvoj su situaciji ili koliko im je život bolji, a bilo je i ljubavnih pisama od pacijentica i od pacijenata. Čak sam jedanput dobio pismo pacijenta koji mi je predložio kako da se uključim u seks u troje - nasmejao se za kraj.

Bonus video:

(Espreso.co.rs/24sata)